Zaboravljeni projekat Ka-8: kako su Sovjeti hteli da lansiraju helikoptere iz torpednih cevi

Trebalo je da ovaj vazdušni motocikl bude deo opreme podmornica, čime bi one postale i podvodni nosači aviona. Pri tom je ličio na neku maštariju iz laboratorija QBranch za potrebe filmova o Džemsu Bondu, a zatim su ga, definitivno, pregazili tehnički problemi i dolazeće, svemoguće BPL.

Ipak, ovakav maštovit pokušaj (koji nije jedini tih godina razrađivan po svetu), zaslužuje da ga se podsetimo, pogotovo ako smo svedoci toga da ovakve i slične konstrukcije danas na ratištu prenose hranu, municiju, pa i ranjenike. Možda će i ovaj projekt ponovo oživeti, ko zna…  

Laki helikopteri bili su san mnogih država jer su mogli da se koriste za sve moguće svrhe – vojne, policijske, građevinske, mediciske, spasilačke, građanske, televizijsko-filmske, itd. Zamisao je bila neodoljivo primamljiva: čovek, pojedinac, poleti s parkinga ili nekog još manjeg mesta, doleti gde hoće, između zgrada, spusti se na nečiji krov ili terasu, pomogne povređenom, obavi izviđanje, nadzire obezbeđenje kolone, snimi reportažu…Zadataka i poslova za takve letelice  bilo je preko glave.

Svi su na tome radili, pa i Sovjeti. Kamov se dohvatio tog zadatka i već 1946. godine stvorio je prvi mikro-helikopter Ka-8 Irkućanin (Иркутянин – stanovnik Irkutska). On je s ponosom predstavljen na vazdušnom mitingu u Tušinu 25. jula 1948. godine. Imao je već tada prepoznatljivu koaksijalnu šemu, a pokretao ga je agregat motocikla snage 38 ks. 

Posle tog pionirskog uspeha helikopter je, s jednim članom posade, uspešno ponovio i izveo više letova sa različitim zadacima. Oduševljenje konstruktora podelili su i vojni stručnjaci, ali na svoj način. Oni su mu naložili da na bazi Ka-8 isprojektuje helikopter za osmatranje i vezu između brodova Ratne mornarice. Ono što bi promicalo osmatračima s paluba, ovom helikopteru ne bi, a pri tom je sve zadatke mogao da uradi na kurirski način – u punoj radio-tišini.

I veoma jevtino, bez rizika kakav nose sa sobom klasični palubni helikopteri. Impresivan način razmišljanja, mora se priznati. Oktoba 1948. godine Kamov prikazuje nov model koji je u suštini bio poboljšana konstrukcija K-8, nazvavši ga jednosedim helikopterom Ka-10. Ovo je već bila ozbiljnija mašina jer je koristila vazduhoplovni elisni motor AI-4G koji je konstruisao A.G. Ivčenko.

Koaksijalni rotor, zbog odsustva repnog rotora, obezbedio je letelici izvanrednu aerodinamičku efikasnost. Simetrija koaksijalnog rotora eliminisala je unakrsnu spregu u sistemu upravljanja, pojednostavila pilotiranje, povećala manevrarske sposobnosti i smanjila vibracije – taj neprijatni deo svih helikoptera. Ovaj koncept potvrđen je na svim modelima Kamova, bez obzira na masu, gabarite i namenu. Njegovi helikopteri podjednako dobro transportuju, izviđaju, obavljaju ulogu releja, mini-avaksa, ali i jurišaju pustošeći oklopnu tehniku na poljima bitke. 

Tek 1971. godine vlada je konstruktorskom birou Kamova zadala da projektuje ultralaki jednosedi helikopter za potrebe OS SSSR. Glavni rukovodilac bio je zamenik glavnog konstruktora, Sergej Fomin (Фомин Сергей Николаевич). Projektni zadaci bili su sledeći:

• Helikopter je trebalo da se spakuje u transportni kontejner cilindričnog obima i prečnika ne većeg od 500 mm.
• Sredstvo je trebalo da bude prilagođeno tehničkim standardima (gabariti, priključci, hangarski smeštaj, itd) na svim plovnim jedinicama RM, uključujući i podmornice. 
• Do mesta upotrebe kontejner je mogao da stigne i kroz torpedne cevi podmornica.
• Iz transportnog u radni položaj helikopter je trebalo da pripremi jedan čovek za 15 minuta. 
• Najvažniji operativni uslov bio je bude potpuno samostalan kada se odvoji od mesta poletanja. To je značilo montiranje najnužnijih navigacionih i komunikacijskih sredstava, izbalansiran tank za gorivo, itd. 

Ova trebovanja odmah su pokazala šta je minimum zahteva: sklopivost helikoptera s minimalnim brojem odvojivih elemenata, radi što brže montaže. Razmatrana su različita rešenja i iskustva. Amerikanci su već krajem pedesetih godina izveli opitovanje dva takva helikoptera: jednoosovinskog kompanije Hiler (Hiller Aircraft Corporation, Kalifornija) i kooksijalni model kompanije Džirodajn (Gyrodyne Company of America, Njujork). Nijedan nije ušao u proizvodnju jer je jedina dobra osobina kod njih bila što su se lako rasklapali. 

Sovjetima je bilo jasno da će oko ove male sprave imati veliki posao, pa su vrlo ozbiljno pristupili opsežnim ispitivanjima. Helikopter je morao da zadovolji upotrebne zahteve, ali i da bude bezbedan. Iz njega nije bilo iskakanja i svaki kvar bio bi završen pogubno. Korišćena je konfiguracija  sklapajućeg ugla (kao kod peroreza). Imao je rotaciono-klipni motor s vazdušnim hlađenjem.

Stajn trap je bio trokrak, sklopljen od točkova na prednja dva kraka, i sa elastičnim oslanjajućim završetkom na mestu repa. Motor koji je radio na standardno automobilsko gorivo rešavao je mnoge probleme: imao je ravnomerniji rad, manji broj obrtaja i buke (za vojnika je to značilo težu uočljivost), a posebno značajno bilo je to što se mogao koristiti u vrlo nepovoljnim klimatskim uslovima niskih temperatura. Njegovo tankovanje gorivom i mazivom bilo je jednostavnije nego kod automobila.  

Napravljena je i maketa u prirodnoj veličini na kojoj je sve do najsitnijih detalja urađeno prema osnovnoj dokumentaciji. Paralelno je urađen i protip s motorom, reduktorom i koaksijalnim nosećim sistemom. Konstruktivno, rešenja čvorova sklapajućih elemenata realizovano je na najjednostavniji način, u obliku jednosmernih uparenih delova.

Takvih tačaka na helikopteru bilo je samo šest što je sklapanje i rasklapanje helikoptera svelo na najlakšu moguću meru. Posebni elementi konstrukcije bile su samo lopatice rotora. Spajanje lopatica izvedeno je pomoću klik-klak (brzoopuštajućeg) klinastog spoja sa opružnom kopčom. Sistem rotora (osim lopatica) nije zahtevao nikakvo podešavanje.

Zahvaljujući pažljivo promišljenoj konstrukciji vreme prevođenja iz transportnog u radni položaj iznosilo je manje od deset minuta. Zašto ovaj konstruktorski podvig ipak nije dao industrijski rezultat? Aerodinamičari i konstruktori svoj deo posla uradili su odlično, ali industrija motogradnje nije uspela da proizvede rotacioni klipni motor; uopšte, u Sovjetskom Savezu sve se radilo na veliko i – veliko, pa su avioni male snage kasnili zbog opšteg nedostatka takvih motora.

Potom je stigao i vrhovni sudija – vreme, pojavila su se nova rešenja i ovaj ingeniozni, u suštini veoma uspeli projekat je nestao kao žrtva pomenutih okolnosti, ali i novih izazova koji su predočeni konstruktorskom birou. Jednostavnije rečeno, vojni vrh je procenio da mu tako nešto više ne treba, pa su na red došli sada već čuveni borbeni helikopteri Kamova u svim mogućim verzijama i namenama.   

Letno-tehničke karakteristike