Div iz Kijeva: An-22 Antej – moćni leteći kolos sovjetske avio-industrije

OKB ”Antonov” (OKB-153) osnovan je 31. maja 1946. godine u sastavu Novosibirskog vazduhoplovnog zavoda V. P. Čkalov. Glavni konstruktor je bio Oleg Antonov (Антонов, Олег Константинович). Odmah je dobio zadatak da konstruiše avion za poljoprivredu An-2 koji je poleteo 31. avgusta 1947. godine.

Godine 1952. Biro se premešta u Kijev i tako počinje istorija jednog od najpoznatijih svetskih biroa teških transportnih aviona. Inače, An-2 još se proizvodi u Kini, a vrlo je popularan na Zapadu u službama taksiranja. U poljoprivredi je nezamenjiv, još uvek.  

Kada se An-22 pojavio predstavljao je zvezdu aviosalona. Dobio je oznaku An-22 Antej, a NATO oznaku Cock (petao). Bio je to prvi u svetu širokotrupni avion, najveći među letelicama na tuboelisni pogon. Proizvođen je do 1976. godine, a korišćen je do 2024. godine.

Služio je za prevoz teških vangabaritnih tereta i vojne opreme na velika rastojanja, desant padobransko-desantnih i motodesantnih jedinica s težom opremom, ali i za za komercijalnu namenu. Prvi put je poleteo 1965. godine i proizveden je u 69 primeraka. Koristili su ga RV SSSR, Aeroflot i ukrajinska kompanija Antonov Airlines. Ime je dobio u čast nepobedivog diva grčke mitologije, Anteja koji je snagu crpeo iz zemlje.  

Početak

Rad na projektu (proizvod 100) počeo je 1960. godine i ekipu je predvodio zamenik Antonova, A.J. Belolipecki (Белолипецкий, Алексей Яковлевич). U radu su sa svojim specijalnostima učestvovali Bolot i Antonov, pa se može reći da je ovaj avion zaista proizvod timskog rada, kako i treba da bude. Osnovni projektni zadatak bio je prevoz sve vojne i građanske tehnike mase do 50 tona. Da bi se smanjio kritični momenat naginjanja prilikom bočnih manevara projektovan je rep s dva velika vertikalna stabilizatora.

Za korišćenje neuređenih i rezervnih aerodroma odabrani su stajni trapovi s više točkova i pneumaticima niskog pritiska. Pogonila su ga četiri turboelisna motora NK-12MV sa elisama AV-90 prečnika 6,2 metra (!). Motori su pokretali koaksijalne propelere koji su imali po osam udvojenih elisa. Prednje četiri elise okretale su se suprotno smeru kazaljke na satu, a zadnje obrnuto. Ukupna snaga četiri motora bila je ogromna, gotovo 60.000 KS.

U svetu vazduhoplovne industrije pitali su se zašto su Sovjeti relativno kasno rešili da iskoriste ove motore i na ovakvom avionu jer su oni već korišćeni na bombarderima i putničkim verzijama. U normalnom režimu ovaj avion mogao je da ponese u teretnom odeljku mnogo više nego što je prvobitno traženo – oko 80 tona tereta. 

Avgusta 1961. godine napravljena je maketa za statička ispitivanja, a 1963. godine počela je izrada prototipa koji je završen 1964. godine. Tog trenutka je i dobio poznatu oznaku. Novi propeleri još nisu bili dovoljno ispitani pa su korišćeni već postojeći AV-60. Prvi let dogodio se 27. februara 1965. godine s fabričkog aerodroma kijevske fabrike aviona Svjatošino (Аеродром Святошин).

Avion je preleteo na vojni aerodrom u gradu Uzin (Узин – Чепелевка), udaljen 90 kilometara. Prva međunarodna prezentacija dogodila se već 15. juna na svetski poznatom aviosalonu Le Burže, gde je izazvao senzaciju. Serijska proizvodnja tekla je u vazduhoplovnom zavodu u Taškentu (Ташкентское авиационное производственное объединение им. В. П. Чкалова). Prvi Anteji počeli su da stižu u eskadrile u januaru 1969. godine.

Od 68 aparata, pored većinske osnovne varijante, 28 je napravljeno u varijanti An-22A, uključujući model-jedrilicu za statička ispitivanja. Na smenu mu je došao Il-76 koji je počeo da se pravi u istoj fabrici. Razlog završetka serije bili su komplikovani motori čiji je remont dugo trajao, ali i ekonomičnost. Od proizvedenog broja devet je uništeno u nesrećama, pri čemu su dva otpisana u pokušaju da se poprave.

Varijante:

• ● An-22: osnovna varijanta. Proizvođena je do 1973. godine. Četiri su razbijena, ostali su isečeni.
• ● An-22 amfibija: jedan primerak. Uništen prilikom ispitivanja.
• ● An-22 A: poboljšana verzija s novom opremom. Korišćen i kao avion-laboratorija.
• ● An-33 PZ (prevoznik – перевозчик): tri fabrička aparata za prenošenje delova aviona An-124 i An-224.
• ● An-22 PS (pretraživačko-spasilački). Razrađivan u jednom primerku, nije ušao u proizvodnju.
• ● An-22 PLO (protivpodmornički): predviđen da koristi atomski pogon i preleti do 30.000 km. Ostao je u fazi razvoja kada je na njega montiran mali reaktor u olovnoj kapsuli.
• ● An-22R (raketonosac). Predviđen da nosi balističke rakete. Ostao u fazi razrade.
• ● An-22 Š (široki): primerak s produženim trupom za  9,6 metara. 
• ● An-122: predviđen da nosi 122 tone tereta i bude duži za 18 metara. Ostao u fazi protipa. Leteo je samo jednom, kada je iz Egipta ujesen 1972. godine prevezao 700 ljudi, koliko je bilo obećano još kod njegovog prvog pojavljivanja u Le Buržeu.
• ● An-122 KS (tanker). Nepoznat ishod.

Taktičko-tehničke osobine

Letne karakteristike

Bio je to tipičan predstavnik sovjetske škole gigantizma (bolje tona viška nego gram manjka), ali i strategije. Sovjeti su, u doba svoje najveće moći imali devet motodesantnih divizija (jednu u strateškoj rezervi) koje su koristile posebno konstruisana borbena vozila i tehniku s mogućnošću prevoza avionom.

Bile su to kapitalne, samostalne jedinice za brzu intervenciju koje su nosile sve svoje sa sobom, pa nije čudo da je ovaj avion nastao možda baš zbog njih, a zatim se pokazao višestruko korisnim. Na našoj listi 10 najvećih aviona ikada napravljenih, nalazi se na 8. mestu kao najveći turbo-prop avion ikada napravljen.