„Bojni brod 21. veka“: Tramp najavio povratak oklopnih džinova i otvorio novu trku na morima

Krajem septembra, američki predsednik Donald Tramp okupio je više od 800 visokih vojnih zvaničnika – generala, admirala i savetnika – kako bi najavio ono što je nazvao „povratkom istinskih bojnih brodova“. Njegov govor izazvao je buru reakcija u Pentagonu i među vojnim analitičarima.

„Razmatramo ideju o brodu sa bokovima debljine šest inča, napravljenom od pravog čelika, a ne od aluminijuma koji se topi na vidik projektila. Nekada su ti brodovi bili kraljevi mora. Ljudi kažu – to je zastarela tehnologija. Ne mislim da je zastarela kad pogledate te topove“

, izjavio je Tramp, očigledno aludirajući na legendarnu klasu „Ajova“.

Iako mnogi smatraju da je reč o hiperboli i nostalgičnom performansu, iz Trampovog kruga potvrđeno je da američka mornarica zaista razmatra moderni koncept „bojnog broda 21. veka“, kao odgovor na jačanje ruskih i kineskih pomorskih ambicija.

Istorijski povratak u eru „Ajova“

Poslednji američki bojni brodovi klase „Ajova“ izgrađeni su tokom Drugog svetskog rata, kada su Sjedinjene Države morale da se suoče sa japanskim „Jamatom“ na Pacifiku. Između 1940. i 1944. godine sagrađena su četiri broda – Iowa, New Jersey, Missouri i Wisconsin. Dva planirana broda nikada nisu završena, jer je rat već išao ka kraju.

Ovi kolosi, teški preko 45.000 tona, mogli su da razviju brzinu od 32,5 čvorova, a njihova paljba iz topova kalibra 406 mm izazivala je zemljotrese na udaljenosti od desetina kilometara. Nakon rata, umesto da ih pošalje u rezalište, američka mornarica ih je držala u aktivnoj rezervi i koristila tokom Korejskog i Vijetnamskog rata, kao i za vreme hladnoratovskog nadmetanja sa SSSR-om.

Tokom osamdesetih, pod Ronaldom Reganom, klasa „Ajova“ prošla je kroz veliku modernizaciju: svaki brod dobio je 32 krstareće rakete „Tomahawk“, 16 protivbrodskih „Harpoon“ projektila, CIWS Phalanx sisteme i najsavremenije radare. Time su ovi giganti postali kombinacija klasičnog oklopa i moderne raketne tehnologije — svojevrsni prelaz između epohe čelika i digitalnog doba.

Trampova motivacija: odgovor Moskvi?

Trampova ideja o „novim bojim brodovima“ dolazi u trenutku kada se Rusija pohvalila povratkom nuklearne teške krstarice „Admiral Nahimov“ u aktivnu službu Severne flote. Reč je o modernizovanom brodu klase Orlan (projekat 1144), jednom od najmoćnijih površinskih brodova na svetu koji ne nosi avione.

Kada i njegov „blizanac“, „Pjotr Veliki“, prođe sličnu modernizaciju, ruska flota će raspolagati sa dve masivne nuklearne krstarice, svaka sposobna da nosi desetine hipersoničnih i protivbrodskih raketa.

Trampov „bojni brod 21. veka“ mogao bi biti simboličan odgovor na rusku demonstraciju moći – pokušaj da se obnovi psihološka i strateška ravnoteža na morima. Ipak, u praktičnom smislu, američka mornarica je i dalje dominantna – sa 11 nosača aviona, više od 90 razarača klase Arleigh Burke i tehnološkim prednostima u mornaričkoj avijaciji i satelitskom izviđanju.

Da li se rađa novi „drednot“?

Trampov predlog o brodu sa šestoinčnim čeličnim oklopom izazvao je žestoku debatu među vojnim ekspertima. Kritičari tvrde da je vreme topovskih brodova prošlo, jer savremeni sukobi više zavise od raketa i elektronskog ratovanja.

Danas, čak i neregularne snage poput Hutija u Jemenu raspolažu protivbrodskim raketama koje mogu pogoditi cilj na više od 200 km. Jedan pogodak savremene nadzvučne rakete dovoljan je da onesposobi fregatu, a nekoliko da potopi razarač. U tom kontekstu, povratak oklopnih džinova deluje kao anahronizam.

Međutim, ideja ima i tehnološku logiku. Savremene mornarice uviđaju potrebu za jačom pasivnom zaštitom. Brodovi 21. veka puni su osetljivih elektronskih sistema, a njihova struktura, često aluminijumska, ne trpi ni najmanje oštećenje. Deblji čelični slojevi mogli bi da pruže osnovnu zaštitu komandnim modulima i kritičnim segmentima protiv dronova, krhotina i elektromagnetnih udara.

Trampov „bojni brod budućnosti“ mogao bi, dakle, predstavljati hibrid između starog oklopa i novog raketnog arsenala – plutajuću tvrđavu sa snažnom PVO, laserskim oružjem i dalekometnim hipersoničnim projektilima.

Oklop ili brzina? Dilema pomorstva XXI veka

Od završetka Drugog svetskog rata, svi veliki mornarički programi fokusirali su se na pokretljivost, radarski stealth i dalekometne udare, a ne na fizičku izdržljivost broda. Sudbina japanskog „Jamata“ pokazala je da ni najdeblji oklop ne garantuje opstanak — jer ga je uništila salva avionskih bombi.

Međutim, vreme se menja. Sa pojavom dronova-kamikaza, malih podvodnih autonomnih torpeda i rojeva jeftinih letelica koje probijaju sofisticiranu PVO, pitanje oklopa ponovo postaje aktuelno. Jedan dobro oklopljen brod mogao bi da preživi višestruke udare koje bi današnji razarač jednostavno — izgubio.

Zato se pojedini vojni stratezi pitaju da li će naredne generacije ratnih brodova morati ponovo da razmišljaju o oklopu kao standardu. Možda ne u obliku gigantskih „Ajova“, ali u vidu modularnih sekcija otpornih na udare i oštećenja.

Simbolika i strategija

Trampova ideja o „bojnim brodovima 21. veka“ verovatno neće odmah rezultirati novim klasama superoklopljenih kolosa, ali ima jasan simbolički i politički smisao. Ona nagoveštava povratak paradigme „vidljive sile“ — plovećih tvrđava koje šalju poruku, čak i pre nego što ispalе projektil.

Ako bi SAD zaista reaktivirale Ajovu i Viskonsin, makar u ograničenom obimu, to bi imalo snažan psihološki efekat i na saveznike i na rivale. Kao što je nekada „Missouri“ simbolizovala kraj rata u Pacifiku, tako bi nova generacija bojnih brodova mogla da označi početak nove pomorske ere — u kojoj se oklop i elektronika ponovo sreću pod istom palubom.

U vremenu kada se granice između prestiža i pretnje brišu, možda Trampov „bojni brod 21. veka“ nije samo nostalgija — već i znak da se svet vraća u ciklus velike pomorske politike.