Kratak snimak koji kruži mrežama i vojnim blogovima — svega šesnaest sekundi, datiran sredinom septembra — bio je dovoljan da probudi ono što se godinama šapuće: Kina je sa prototipom J-50 (često označenog i kao J-XDS ili J-XX) prešla iz faze maketa i rendera u fazu stvarnih letnih proba.
Na snimku se jasno vidi avion sa izvučenim stajnim trapom kako obavlja niskoleteće manevre. Za razliku od konkurencije, u pitanju nije „3D koncept“, već stvaran let.
Šta se vidi, a šta se zasad samo pretpostavlja
Vidljivo je nekoliko ključnih rešenja. Prvo, letelica nema uobičajene zadnje horizontalne stabilizatore — odnosno, ide se na tzv. „bezrepi“ raspored, karakterističan za projekte gde je smanjenje odraza na radar i smanjenje parazitnih otpora prioritet.
Drugo, na krilima se uočavaju sklopivi (preklopni) krajevi koji služe kao dodatne upravljačke površine i mogu doprineti kontroli pri velikim uglovima napada i u specifičnim režimima leta.
Treće, mlaznice motora imaju ravan izduv, uz nagoveštaj vektorisanja potiska u jednoj ravni. To su sklopovi koji su donedavno postojali uglavnom na američkom F-22, dok su na drugim platformama isprobavani pre svega u eksperimentalne svrhe (F-35, Su-57).
Oko usisnika — sve ukazuje na ugradnju DSI rešenja (odbojnici na ulazima vazduha bez klasičnih pomičnih rampi), već viđenih na kineskim lovcima prethodne generacije. Prednost je manji broj pokretnih delova, niža masa i povoljniji radarski potpis.
Šta je, međutim, još uvek van kadra? Nema zvaničnih detalja o motorima (naziv, potisak sa/bez dopunskog sagorevanja), niti o težini praznog aviona, količini unutrašnjeg goriva, nosivosti, radaru i elektro-optičkim sistemima, niti o „moždanom“ delu — spajanju senzorskih podataka i algoritmima za upravljanje borbom. To je normalno: program je u ranoj fazi, a Peking po pravilu gotovo da i ne komunicira o ključnim parametrima dok platforma ne sazri.
Zašto je baš ovaj snimak važan
Razlika između glasine i činjenice često je samo u nekoliko okvira videa. Do sada se o J-50 govorilo na osnovu industrijskih nagoveštaja, satelitskih snimaka i mutnih fotografija sa aerodroma Šenjang.
Ovakvi snimci potvrđuju da je prototip ušao u režim probnih letova sa sopstvenim pogonom (dakle, ne samo tegljenja i rulanja), i to sa dovoljno stabilnosti da izvodi manevre pri niskom letu. Za inženjere, to znači: avion je prošao niz fabričkih pragova pouzdanosti upravljačkih kanala, napajanja, hidraulike i aeromehaničkih struktura.
Takođe je bitno primetiti da let izveden sa izvučenim stajnim trapom i u ograničenom omotaču ne govori ništa o krajnjim mogućnostima — već o tome da se ide korak po korak. Tako se razvijaju svi ozbiljni programi: prvo bezbednost leta i osnovna upravljivost, tek kasnije brze obrtne mane, superkrstarenje, rad sa zatvorenim oružanim komorama i aktivnim senzorima.
Realno poređenje: snimak leta naspram makete
Na drugoj strani Pacifika, američki program sledeće generacije (NGAD) ostaje pod dubokom zavesom tajnosti. Javnosti su prikazani koncepti i makete, pojedini zvaničnici su potvrdili da je demonstrator leteo, ali javno dostupnog video-zapisa ili fotografija iz probnog leta nema.
To ne znači da program zaostaje, štaviše, pre samo nekoliko dana je najavljena serijska proizvodnja — to znači samo da je komunikaciona strategija drugačija. Kineski program J-50 u ovom trenutku ima jednu prednost u percepciji: postoje konkretni snimci. Ta prednost je psihološka i propagandna, ne nužno tehnološka. Treba je čitati hladne glave.
Šta J-50 verovatno nosi „ispod kože“
Ako pratimo kinesku dinamiku razvoja od J-20 na ovamo, J-50 će gotovo sigurno imati:
- unutrašnje komore za vođene rakete vazduh-vazduh dugog i srednjeg dometa, kao i prostor za udarne sredstva vazduh-zemlja;
- aktivni fazni radar (AESA) sa širokim poljem pretraživanja, uz elektro-optičku kuglu/otvore za tiho osmatranje i gađanje;
- umrežen rad sa bespilotnim „pratećim“ letelicama (koncepat rojeva) — makar kao ciljna arhitektura programa, čak i ako to možda neće biti dostupno u prvim serijama;
- naglašenu obradu podataka i „spajanje senzora“ radi rasterećenja pilota, sa većim oslanjanjem na automatizaciju misije.
Sve to već delimično postoji u kineskoj industriji. Ključna nepoznanica ostaje — motor. Ako domaći turbomlazni pogon obezbedi dovoljan potisak uz pouzdan rad i dug vek, J-50 će moći da realizuje ambiciozan plan profila misije koji platforma vizuelno obećava. Ako ne, biće ograničenja u superkrstarenju, penjanju, nosivosti i radijusu dejstva.
Gde se J-50 uklapa u širu sliku
Kina istovremeno gura tri stuba vazduhoplovne moći: J-20 kao teški lovac-presretač, J-35 kao palubni stelt lovac namenjen za nosače aviona, i J-50 kao „sledeći skok“ sa fokusom na smanjenu uočljivost, naprednu aeromehaniku i borbu u mreži. Time se popunjava spirala razvoja od pete ka šestoj generaciji.
Nije presudno kako se generacijski etikete zovu; presudno je šta platforma radi u realnim uslovima — koliko daleko vidi, kako preživljava u zoni gustog ometanja, koliko brzo razmenjuje podatke sa drugim letelicama i zemaljskim senzorima, i koliko pouzdano isporučuje oružje na cilj.
Za protivnike i posmatrače, poruka je jasna: kineska industrija više ne prikazuje samo makete na aeromitinzima — prikazuje let. To menja ton i u regionu i globalno, bez obzira na to kada će prva borbena jedinica zaista postati operativna.
Činjenice
Činjenice su sledeće: postoje snimci probnog leta J-50. Postoje prepoznatljiva rešenja na trupu, krilima i izduvu koja odaju ozbiljan pokušaj smanjenja uočljivosti i unapređenja upravljivosti. Ne postoje zvanični tehnički podaci o pogonu i senzorima — i to je normalno u ovoj fazi. Američki pandan ostaje medijski nevidljiv, što je izbor američkih institucija, ne dokaz prednosti ili zaostatka.
Za čitaoca koji traži trezvenu sliku, to je dovoljno: Kina je ušla u ciklus letnih proba lovca sledeće generacije. Sve što sledi — taktika primene, umrežavanje sa bespilotnim „krilima“, serijska proizvodnja — biće pitanje industrijskog kapaciteta i vojno-političkih prioriteta. Ali korak koji razdvaja priču od dokaza već je pređen.
