Od savezničke parade pobede u Berlinu prošlo je osamdeset godina. Latini kažu da je istorija učiteljica života – a stvarnost kaže da je mnogo ponavljača. Mnogi su zaboravili ko je i gde bio te, 1945. godine. Posle velike parade pobede u Moskvi, 24. juna 1945. godine, Sovjeti su predložili saveznicima da organizuju zajedničku paradu i u samom Berlinu.
Saveznici su se saglasli, ali su predložili da se parada odloži do poraza Japana. Staljin je prihvatio taj predlog, pa je parada organizovana u septembru pored Rajhstaga i Brandenburške kapije u jugozapadnom Berilnu, upravo tamo gde su vođene završne bitke.
Do tada je Berlin ubrzano raščišćavan. Šut od srušenih zgrada bio je toliki da je od njega napravljeno i poznato brdo, ”Đavolja gora’‘. Mnoge okolnosti uticale su na to da u paradi učestvuju samo pripadnici kopnene vojske, dok ratno vazduhoplovstvo i predstavnici ratnih mornarica nisu bili zastupljeni. Predstavnici Sovjetskog Saveza nisu bili oduševljeni odzivom i nedostatkom entuzijazma saveznika jer je u paradi učestvovalo svega oko pet hiljada vojnika i oficira…ali nisu bili ni iznenađeni.
Obe strane imale su svoje razloge, ali potpuno različite: Sovjeti su hteli da pokažu svoj značaj i udeo u pobedi jer je već tada počelo umanjivanje njihovog doprinosa. Zapadni saveznici su najradije želeli da to bude svadba bez mlade. Trebalo je da to bude epohalna, pobednička parada, finale Drugog sv. rata.
Podsetimo da je na moskovskoj paradi bilo oko 35.000 učesnika. U redovima crvenoarmejaca nalazio se veliki broj vojnika i starešina koji su učestvovali u zauzimanju Berlina. Amerikanci, Britanci i Francuzi na paradu su poslali pripadnike sastava koji se zatekao u zapadnom Berlinu obavljajući redovnu okupacionu službu u svojim sektorima.
Sovjetska strana je insistirala na ravnopravnosti učesnika, bez obzira što je udeo napora i žrtava bio nesrazmeran, pogotovo kod Francuza. Paradu je trebalo da odobre, odnosno prime raport, najviši komandanti savezničkih snaga – Žukov, Ajzenhauer, Montgomeri i Deletr de Tasinji. Međutim, nekoliko dana pred paradu saveznici su izvestili sovjetsku komandu da će, usled iskrslih nepredviđenih razloga, odsustvovati pomenute vojskovođe i da će učestvovati njihovi opunomoćenici.
Žukov je o tome izvestio Staljina. On je to protumačio na pravi način, kako se ubrzo ispostavilo – da saveznici hoće po svaku cenu umanjiti politički značaj parade. Naredio je Žukovu da nastavi s pripremama i da paradni raport primi samo on kao da se ništa nije dogodilo. Sovjetski stratezi nisu imali iluzija šta izunuđeni saveznici misle o njima i kakve planove spremaju (setimo se samo operacije ”Nezamislivo”, često spominjane, kojom je Čerčil, bez znanja Amerikanaca, planirao da pri kraju rata napade sovjetske trupe).
Parada je održana samo pet dana po predaji Japana. Dan je bio veoma topao i sunčan. Međutim, lepo vreme i sovjetski napori da sve bude pompezno nisu mogli prikriti otvoreno demonstriranje ignorisanja uloge Sovjetskog Saveza i njegovih oružanih snaga u pobedi nad Nemačkom i Japanom. Sedmog septembra u 09.30 sati na centralni trg počeli su da pristižu učesnici i tehnika. Najveći broj učesnika bio je na polazištu u parku Tirgarten. Pripremljene tribine popunjavane su savezničkim generalima, oficirima i visokim zvanicama. Čak se i dvadesetak hiljada Berlinaca prikupilo da posmatra ovaj neobični događaj.
Ko je došao umesto predviđenih komandanata? Britanci su poslali general-majora Brajana Robertsona (Brian Hubert Robertson, šef Montgomerijevog štaba i zamenik guvernera britanskih okupacionih snaga), Amerikance je predstavljao Džordž Patona (brzo smenjen s položaja vojnog guvernera Bavarske zbog svojih antisovjetskih i antijevrejskih izjava, ali i zbog simpatija za neka dostignuća nacista); Francuzi su odredili komandanta francuskih okupacionih snaga u Nemačkoj i na Rajni, generala Mari-Pjer Kjoniga (Marie Joseph Pierre François Kœnig, budućeg maršala). Naspram tribine bila su raspoređena četiri orkestra, iz svake države po jedan. Svaki ešelon bio je dužan da prođe paradnim poretkom uz pratnju svog orkestra.
Konačno, u 11 sati, parada je počela. U otvorenom automobilu do tribine je stigao Žukov koji je frontalno, u vozilu, obišao učesnike parade. Svi ešeloni su po svom pravilu pozdravili maršala. Njegov govor, čestitke saveznicima, sinhronizovano je prevođen na engleski i francuski jezik. Na čelu parade nalazili su se borci Devetog streljačkog korpusa Pete sovjetske udarne armije.
Kombinovani ešelon 248. streljačke divizije predvodio je heroj Sovjetskog Saveza, potpukovnik Georgij Lenjev, učesnik juriša na Rajhstag. Posle njih prošli su vojnici Druge francuske pešadijske divizije, učesnici Pokreta otpora, alpski strelci i Zuavi (zouave), pripadnici francuske kolonijalne vojske, uglavnom alžirskog porekla. Oni su se borili u Severnoj Africi, Italiji i u samoj Francuskoj, a predvodio ih je pukovnik Plezije.
Posle Francuza nastupili su pripadnici 131. pešadijske brigade i druge britanske jedinice koje su ratovale u Egiptu. Na čelu ešelona bio je pukovnik Brend. Za njima je išao orkestar škotskih gajdaša. Pešadijski deo parade završili su američki padobranci iz 82. vazdušno-desantne divizije na čelu s pukovnikom Takerom. Za njima je nastupila oklopna tehnika. Na čelu tog dela parade bila su 24 tenka i 30 oklopnih vozila Sedme tenkovske divizije Velike Britanije.
Za njima su sledili francuski oklopnici – šest srednjih tenkova, 24 oklopna transportera i 24 oklopna automobila Trećeg lovačkog puka i Prve tenkovske divizije. Potom su Amerikanci provezli 32 tenka i 16 oklopnih automobila 16. motomehanizovane konjičke grupe. Paradu su završili tenkisti Druge gardijske tenkovske armije Sovjetskog Saveza koje je predvodio general-major T. Abramov, a zatim su orkestri odsvirali nacionalne himne.
Sovjeti su se zaista potrudili da impresioniranju; posebnu pažnju, ali i zabrinutost, privukli su tenkovi IS-3 koji su u serijsku proizvodnju ušli poslednjih dana rata, pa saveznici nisu mnogo o njima znali. S obzirom na brojnost i raspored snaga u Nemačkoj, oni su bili logistički najspremniji. Kada je reč o strojevom koraku, i sami Sovjeti su pohvalili, kao najuvežbanije, pripadnike britanskog ešelona. Ova parada je upamćena kao uvod u Hladni rat.
Sovjeti nisu imali iluzija o tome koliko je čvrsto savezništvo, pa ni ovu paradu nisu previše hvalili. Od polučasovnog dokumentarnog filma sklopljena su tri minuta kratkog filma. On je prikazivan kratko vreme pre bioskopskih projekcija (kao naše nekadašnje Filmske novosti) širom Sovjetskog Saveza pa je sklonjen. Ispunio je svrhu – svi su videli ko je šta pokazao na paradi.
Bez obzira što je tada ovaj dogaj delovao na zapadu kao ispumpani balon sovjetskih želja, pravi dobitnici u ovoj igri bili su upravo Sovjeti. Zapad je prerano otvorio karte animoziteta, a druga strana je to umela da iskoristi na svoj način. Svakom svoje, reklo bi se, jer čak ni famozni pad Berlinskog zida nije poboljšao odnose Istoka i Zapada. Naprotiv. Tome smo upravo svedoci. Mudrost Istoka i njegova civilizacijska iskustva došla su do izražaja.
Epilog je bio sasvim razumljiv.Dvije suprotstavljene ideologije i sistema,su se udružile da unište treću,koja je u datom trenutku postala ozbiljna opasnost za obje.Kada je to učinjeno,opet sve po starom,tj.maske spadaju,rukavice se svlače,šminka skida.Stara dobra ljudska priroda!