Operacija „Blok“: Kako je Brežnjev slomio ukrajinski disidentski pokret sedamdesetih

Čitaocima našeg portala dobro je poznata burna istorija Ukrajine posle Drugog sv. rata. Moćna Crvena armija se do pred kraj pedesetih godina razračunavala s odredima UPA (Украинской повстанческой армией, ukrajinskom ilegalnom armijom). To su bile oružane snage frakcije ukrajinskih nacionalista – OUNb o kojoj smo pisali. Nikita Hruščov, ukrajinski kadar ruskog porekla, noseći razne funkcije od 1953. do 1964. godine pokušavao je da uvede red u Ukrajini, onako kako je on to zamišljao.

Posle njega došao je Leonid Brežnjev, tvorac teorije ograničenog suvereniteta koju nije primenjivao samo na države-poslušnike iz Istočnog lagera. On je u poznatom stilu organizovao široku čistku ukrajinske inteligencije (glavnog pokretača disidentskih pokreta). Ona je, u užem smislu reči, trajala tokom 1972. i 1973. godine.

Operacija je imala šifrovani naziv Blok. Uhapšene su 193 osobe, uključujući većinu lidera disidentskog pokreta. Pri tom je, uz pomoć drugarske, komunističke kritike, smenjen Petar Šelest (Пётр Ефи́мович Ше́лест – Петро Юхимович Шелест). On je dobio utešno mesto zamenika predsednika Saveta ministara SSSR, odakle nije mogao da ometa namere Brežnjeva.

Na mesto prvog sekretara Komunističke partije Ukrajine postavljen je mnogo kooperativniji Vladimir Ščerbicki (Влади́мир Васи́льевич Щерби́цкий – Володи́мир Васи́льович Щерби́цький) koji je na tom mestu ostao sve do 1989. godine.

Razlozi za čistku

Njih u takvom sistemu razmišljanja i dogme nije bilo teško pronaći. Čistka koja je pokrenuta između 1965. i 1966. godine, usmerena protiv kontrakulture (naziv za kulturu koja se u svetu smatrala avangardnom, ili bar alternativnom), nije uspela da pokori ukrajinski disidentski pokret koji se najviše oko nje okupljao i grupisao. Izazvan je suprotan efekat, jer je takvom polarizacijom podstaknuta još veća želja Ukrajinaca za autonomijom, pa i potpunom samostalnošću.

Neki od njih, kao Vjačeslav Čornovil, postali su kultne ličnosti tako ojačanog disidentskog pokreta. Izgleda da je inat univerzalna slovenska osobina. Trapavosti u ovoj akciji nije bilo kraja: ”dvorske” intrige, odnosno zakulisne zavere u samom partijskom vrhu države izrodile su dnjepropetrovsku kliku koju je predvodio nezvanično sam Brežnjev. Druga grupa političara iz te oblasti bila je protiv harkovskog klana Petra Šelesta, tada prvog sekretara KP Ukrajine, kome se pridružio i manji donjecki klan.

Šelestova tolerancija prema ukrajinskoj težnji ka drugačijem rešavanju nacionalnog pitanja posebno je iritirala Brežnjeva koji je vrlo brzo u svojm rukama akumulirao ogromnu moć. Počele su smišljene intrige, dobro razvijene za vreme staljinizma, kako bi se umanjio Šelestov autoritet. U međuvremenu, Vitalij Fedorčuk,  koji se nalazio u centralnom aparatu KGB, prebačen je na mesto direktora KGB za Ukrajinu. Redovi su zbijani i pojačavani.

Afera Doboš

Pre realizacije operacije Blok, Jaroslav Doboš, član OUN u egzilu, zvanično belgijski državljanin, poslat je po preporuci Omelijana Kovala i uz blagoslov kardinala Josifa Slipog u Sovjetski savez kako bi stekao iskustvo u produkciji samizdata (самви́дав – samvýdav), specifične ilegalne literature tipične za Istočni blok. Ona je umnožavana na geštetnerima i uz veliki rizik deljena građanstvu. Taj materijal, kao svedočanstvo s lica mesta, trebalo je da bude kasnije objavljivan na Zapadu.

Doboš je putovao 1971. godine s turističkom vizom. U Kijevu se upoznao s ukrajinskim disidentima od kojih je primio mikrofišovan materijal (rolnu filma) sa fotografijama samizdata Rečnik rima na ukrajinskom jeziku Svjatoslava Karavanskog i primerak časopisa Ukrajinski glasnik. Drugog januara 1972. godine otišao je u Lavov s ciljem jačanja disidentske mreže.

Sve vreme je bio pod nadzorom KGB. Dva dana kasnije, četvrtog januara, prešao je granični prelaz Čop bez problema. Međutim, posle četiri kilometra voz (na relaciji Moskva – Prag) je zaustavljen i on je priveden s kompletnim materijalom. Ovaj slučaj bio je dovoljan povod da se započne s operacijom Blok.

Čistka počinje

Ukrajinski disidenti su se prema opasnosti od hapšenja prilično komotno, pa i naivno poneli, ne sluteći razmere sistematičnosti KGB. Okupili su se u jednom stanu u Lavovu kako bi održali božićnu predstavu za praznik Koljade (Коляда́ – Первая коляда, Рождественский сочельник, Badnje veče koje se tada moglo slaviti i više dana). Da podsetimo da je i ta, sobna predstava, bila deo disidentske prakse u SSSR.

Mnoge predstave, posebno Bulgakova i drugih proskribovanih pisaca, izvođene su po stanovima. Proslava je prerasla u protest. Svi učesnici su posle tri dana uhapšeni. Namera je bila da se takve predstave održe širom Lavova, u Kijevu, itd. Svemoćna (i sposobna) KGB to je lako sprečila privodeći između 12. i 14 januara glavne pokretače.  

Za kratko vreme vrh disidentskog pokreta je obezglavljen, pa su svi pripadnici osuđeni na sedam godina teškog rada i tri do pet godina izgnanstva (katarge). Doboš je deportovan u Belgiju. Tamo se odrekao tvrdnji koje je izneo tokom istrage. Deo inteligencije izbegao je hapšenje. Filosof  Vasilij Lisovij napisao je otvoreno pismo protiv hapšenja pa je onda i sam bio uhapšen.

Kada su već počeli, pripadnici KGB su nastavili s masovnijim hapšenjima tvrdeći da su ukrajinski nacionalisti povezani sa cionistima i pobunjenicima širom Evrope. Anticionistička propaganda je bila sasvim dovoljno sredstvo da se u ranim fazama čistki postigne željen efekat u javnosti.  Kako se iz ovog kratkog istorijata može videti, a što je potvrđeno kroz više naših tekstova, Majdan se nije dogodio slučajno.

Smene u Partiji

Komunistička partija je bila stvrna vlast širom SSSR, pa i u Ukrajini. Iz Moskve su ciljali da smene Šelesta, ali on je imao široku snažnu podršku sekretara svih oblasti Ukrajine osim Donjecke, Dnjepropetrovske i Ivano-Fankovske. Šelest je imao čak i podršku i druguh saveznih republika. Nije bilo druge nego da ga pozovu u Moskvu. Tamo je na nizu sastanaka Politbiroa bio izložen minucioznim pritiscima, pri čemu mu je obećano mesto zamenika premijera. Uz orkestriranu hajku po novinama, stvar je uspela i Šelest je odustao od dalje borbe.

Ščerbicki koji ga je nasledio trudio se da opravda poverenje šefova iz Moskve. Obim hapšenja i pritisaka znatno je, gotovo udarnički, povećan. Dok je Šelest povećao članstvo čak i u rigidnoj Zapadnoj Ukrajini, Ščerbicki je uradio suprotno. Mnogi članovi partije, posebno članovi Harkovskog klana, distancirali su se od Šelesta, javno ga osuđujući, ali kasno. Nikada više nisu imali onu moć koju su stekli dok je on bio generalni sekretar. Ukrajinska inteligencija je prešla u potpunu ilegalu, a mnogi su emigrirali. Zavladao je strah i ignorisanje, naveći neprijatelj diktatora.