Titani sovjetskog neba: otkrivamo tajnu moćnih helikoptera tankera Mi-6 ATZ i Mi-26 TZ!

Ogroman komercijalni, a zatim i vojni, uspeh bazičnog modela Mi-8 (najpre u građanskoj upotrebi!) otvorio je širom vrata i svim drugim helikopterima u sovjetskim oružanim snagama. Helikopteri su nešto što se najpre vezuje za rusku školu konstrukcije (Sikorski, Milov, Kamov), pa ipak nisu uvek išli po cveću. Na čuvenoj izložbi u Buržeu 1965. godine upravo su modeli Mi-8, Mi-6 i Mi-10 izazvali veliku pažnju, pa i senzaciju.

Helikopteri su počeli da se koriste u svim mogućim prilikama, a način korišćenja zavisio je zaista samo od potreba korisnika, maksimalnih tehničkih mogućnosti, pa i maštovitosti konstruktora. Međutim, jedna od retkih oblasti gde se helikopteri nisu mogli dokazati jeste dopuna gorivom u vazduhu. 

O dopuni letelica pisali smo u tekstu ”Dopuna aviona u vazduhu-dalje, duže, više”. Zašto se ta dopuna retko obavlja s helikopterima? U ovoj, inače rizično operaciji, najpre je reč o velikoj razlici u brzini; helikopter mora da bude na maskimumu brzine (pri čemu troši mnogo goriva), a tanker na minimumu.

Tu je i opasnost od turbulencije o čemu svedoče snimci nekih incindenata, kada su helikopteri elisom oštećivali sisteme za dopunu. Bez obzira na to što je helikopter veliki potrošač, kada zadatak zahteva (posebno u pretrazi, patroliranju ili misijama spasavanja na moru), on se može dopuniti s broda i to ne nužno s onog na koji može da sleti. Dopuna se obavlja lebdeći.  

Sovjeti su našli način da i dopunu gorivom uvedu u spektar kvaliteta upotrebljivosti svojih helikoptera. To se odnosi pre svega na najteže i najveće modele koji se koriste kao tankeri-cisterne, noseći gorivo za potrebe kopnenih korisnika.

Kada se pojavio helikopter Mi-6 (NATO klasifikacija Hook – udica ili kuka) vrlo brzo se došlo do saznanja da on može dostavljati gorivo u nepristupačne reone, snabdevajući oklopne jedinice, logistiku i sve druge potrošače. On je prvi helikopter u SSSR koji je koristio turboosovinski motor izuzetno velike snage. Proizvođen je od 1960. do 1981. godine i korišćen je u građanskoj i vojnoj avijaciji. 

Jedna od njegovih varijanti, Mi-6TZ (Tопливо Заправщик – dopunjivač gorivom) pojavila se 1972. godine. Interesantno je da su konstruktori od samog nastanka ovog modela računali na tu modifikaciju, pa ona nije nastala kao zahtev trupe već dalekovido promišljanje u birou.

No, trebalo je najpre zadovoljiti potrebe za osnovnim modelima. Prva iskustva sa serijskom proizvodnjom helikoptera-cisterne beleže se krajem šezdesetih godina na modelu Mi-6TZ-SV (ćirililična skraćenica СВ – сухопутные войска). Oni su korišćeni za dopunu aviona i helikoptera frontovske avijacije na zemlji. U principu, svaki serijski Mi-6 mogao je biti pretvoren u takav tanker, upravo po uobičajenim standardima sovjetske univerzalnosti.

Imao je ugrađena dva rezervoara ukupnog kapaciteta od 7.400 litara. Za to su korišćeni podvesni tankovi s helikoptera Mi-10. Ni tu Sovjeti nisu mnogo mudrovali, već su iskoristili ono što već imaju. Za pretakanje je korišćena pumpna instalcija NS-30, dva kotura s namotanim crevima, pištolji za upumpavanje i druga oprema koja je, po svom opisu, potpuno ličila (osim po dimenzijama) na bilo koju drugu stanicu (uobičajeno – benzinsku pumpu) za dopunu gorivom. 

Helikopter je standardno nosio i kontejnere s mazivom i uljem, kao i specijalnim alkoholom koji se koristi u raznim sistemima na borbenim avionima. Sovjeti su pokušali da odu korak dalje i da maksimalno iskoriste mogućnost dopune u vazduhu, pa su u prvoj polovini šezdesetih godina pokušavali da dopunjuju helikoptere Mi-4 iz modela Mi-6.

Ovaj pokušaj ostao je u eksperimentalnoj fazi jer je tražio mnogo veštine, ali i tehničke pouzdanosti, što u to vreme nije bilo slučaj. Sovjeti su bili uporni pa je početkom sedamdesetih, konstruisan tanker na bazi transportnog helikoptera Mi-6A koji je dobio oznaku Mi-6ATZ.

Na iskustvima ovog modela razvijane su i mogućnosti najvećeg aktivnog helikoptera na svetu, Mi-26. Modifikacija Mi-26TZ konstruisana je 1988. godine. Pored frontovske avijacije, on se koristi i za dopunjavanje gorivom za potrebe kopnene tehnike (oklopnih vozila, kamiona, svih vrsta vozila, agregata, itd). Prvi serijski Mi-26 TZ poleteo je februara 1996. godine.

Može da prenosi do 14.000 litara goriva i 1.040 litara maziva. Helikopter je za dopunu spreman za deset do 25 minuta po sletanju. Konstrukcija ovog modela je kao kod Mi-6, a po nekim gabaritnim merama je čak nešto manji od tog modela. Ipak, njegova kabina je tako konstruisana da nosi dvostruko više tereta. Ovim helikopterom može se prevoziti gotovo sva tehnika motostreljačke divizije.