Nož u leđa ili diplomatski poraz? Ovako je bugarska armija 1915. krenula protiv Srbije!

Odnosi naša dva naroda (i države) kretalisu se između vekovnih sukoba i ideja o Balkanskoj federaciji. Nemci su petog oktobra 1915. godine, posle zatišja, odlučno napali Kraljevinu Srbiju, a Bugarska je 14. oktobra izašla iz statusa neutralnosti i objavila Kraljevini Srbiji rat.

Mnogi bi to nazvali nožem u leđa; međutim, istorija pokazuje da je reč o velikom diplomatskom porazu ruske i francuske diplomatije, pa i našeg državnog rukovodstva, posle čega je usledila jedna od najvećih tragedija srpskog naciona – albanska golgota.   

Bugarska je jasno stavila do znanja da će se prikloniti onome ko da više – odnosno, ko joj bude garantovao povratak teritorija izgubljenih Bukureštanskim mirom. Najviše smo stradali baš mi.

Kako se naš neprijatelj iz Drugog balkanskog rata, Kraljevina Bugarska (bug. Царство България) pripremala za Prvi svetski rat? Ne može se reći da je to bila neiskusna ili neškolovana armija. Gotovo 60% oficirskog sastava školovalo se u Rusiji. Izgubila je mnogo oružja tokom Balkanskih ratova, ali je to brzo nadoknađivala.  

Kopnena vojska bila je sačinjena od sledećih delova:

• Poljska armija (okosnica KoV, snage prve borbene linije).
• Rezervna armija (snage prve borbene linije).
• Narodna milicija (pomoćna vojna dejstva radi pojačanja Poljske armije u krajnjem slučaju).
• Rezervni sastav: obrazuje se samo u slučaju rata radi popune bespovratnih gubitaka aktivne vojske. 

Stalni armijski sastav u mirno vreme bio je aktivan samo u rodu pešadije, a u Rezervnoj armiji za rod artiljerije. Formacijski sastav popunjavan je opštom i ličnom službom, s izuzetkom da bugarski državljani muslimanske veroispovesti mogu plaćati vojni porez deset godina, umesto odziva na služenje u Oružanim snagama. Vojna obaveza odnosila se na muško stanovništvo starosti od 20 do 46 godina, tako što je vojni rok bio raspoređen na sledeći način:

• U redovnom sastavu za pešadiju rok je bio dve godine, a za druge rodove tri godine.
• U rezervi pešadija je mogla da bude obavezna do starosti od 40 godina.
• U miliciji obaveza je iznosila šest godina od kojih jedna u prvom pozivu, a ostale u drugom. 

Obveznici su mogli da odlože odlazak na služenje vojnog roka iz razloga fizičke nerazvijenosti ili završetka srednjeg ili višeg obrazovanja; oslobađani su obaveze i fizički nesposobni. Oni koji su oslobađani obaveze plaćali bi vojni porez deset godina. Od toga su bili oslobođeni potpuni i teški invalidi. 

Sistem kompletiranja Oružanih snaga bio je teritorijalni. Devet divizija popunjavano je iz devet oblasti. Oblasti su dalje deljene radi popune pešadije na pukovske okruge, a oni na bataljonske reone. Pozivano je maksimalno 70.000 obveznika, od kojih je do 30.000 bilo spremno za vojnu službu. Podoficiri (unteroficeri) su se školovali u školskim komandama pri jedinicama.

Na produženu službu mogli su da računaju  na četiri ili 15 godina (za dužnosti narednika). U pešadiji je na svaku četu dolazilo četiri do pet podoficira produžene službe. Oficirski kor popunjavao se unapređenjem junkera druge klase Vojnog učilišta u Sofiji, ali i mladih ljudi koji su završili neke od stranih vojnih akademija (uglavnom ruskih). 

Priprema i dopuna oficirskog kadra koji bi se specijalizovao za poslove Generalštaba ili u inžinjeriji vršena je iz broja onih koji su završili vojne akdemije ili više vojne škole u inostranstvu. Za usavršavanje konjičkih oficira pohađala se konjička škola s jednogodišnjim kursom.

Ista takva škola postojala je i za pešadijske oficire. Oni su nosili sledeće činove: poručnik prve i druge klase (u konjici – rotmister), major, potpukovnik, pukovnik, general-major, general-lajtant, general.  Lekari su nosili takođe oficirske činove, a nazivani su sanitarnim oficirima. Prosečno je u bugarskoj vojsci bez lekara bilo nešto više od 2.000 oficira. Više obrazovanje imalo je oko 7,5% (58% školovano u Rusiji). 

Organizacija KoV Bugarske

Osnovna živa sila raspoređena je u 36 pešadijskih pukova. Svaki puk imao je dva bataljona po četiri čete. U puku je bio po jedan mitraljeski vod koji je mirnodopskom periodu imao dva mitraljeza. Dva puka činila su brigadu, a dve brigade diviziju. 

Artiljerija je bila podeljena na poljsku, brdsku i tvrđavsku. Poljska artiljerija imala je devet pukova, a svaki od njih imao je tri odeljenja sa po tri do četiri baterije, tako da je puk formacijski imao 36 oruđa. Uz svaki puk pridodata je i jedna haubička baterija.

Brdsko-planinska ariljerija imala je tri puka po dva odeljenja koja su imala po dve baterije sa šest oruđa. Svega u takvom puku bila su 24 brdska topa. Tvrđavska baterija imala je tri bataljona (sofijski, šumlinski i vidinski) sa po tri čete sastava.

Milicijske jedinice u mirno vreme nisu imale sastav, dok su se u ratnom stanju  formirale isključivo pešadijske jedinice na nivou bataljona (дружина). 

Konjica se sastojala iz sedam pukova sa tri eskadrona (jedan je bio gardijski) i četiri puka sa četiri eskadrona. Ukupno je bilo 37 eskradrona. U mirnodopskom slučaju konjica nije ulazila u sastav divizije; svedena je bila (zbog troškova održavanja i nedostatka domaćih grla) na tri brigade (osim gardijskoj puka) i bila je potčinjena inspektoru konjice. 

Inžinjerijska vojska je bila dobro opremljena i formacijski raspoređena na sledeći način:

• Tri minerska bataljona (sa šest četa), jedan pontonski (s pet četa), železnički (četiri čete) i jedan telegrafski (s tri čete).
• Posebne tehničke čete u sastavu pri vazduhoplovnom, automobilskom, reflektorskom i glavnom inžinjerijskom parku.
• Inžinjerijska radionica.
• jedna stanica telegrafista i četiri golubarske.

Sanitet je imao devet bolnica sa devet četa pri svakoj.

Pogranična straža sastojala se od 16 četa koje su bile uključene u sastav pograničnih pukova, ali su zasebno bile obeležavane. 

Naoružanje i brojnost bugarske armije 1909. godine

• Naoružanje pešadije:
  • Puške sistema Manliher (8 mm, M-1895 i M-1888),  251.713 komada. Na svaku pušku duženo je 200 metaka (sto sa sobom nosi vojnik, sto se vozi uz jedinicu).
  • Mitaljezi sistema Maksim, 248 komada. Pred početak rata uveden je Maksim M1904 i M1907 s austrougarskim metkom 8×50 mm R Manliher.
  • Puške sistema Berdan (Berdan rifle 1870 – № 2) kalibra 10.75×58mmR, 54.912 komada.
  • Puške sistema Mošin (винтовка Мосина образца 1891.г) kalibra 7,62 mm, 46.056 komada.
  • Puške sistema Krnka M1869 (Ruska imperija), ostraguša, kalibra 14,8 mm, 12.800 komada.
  • Puške sistema Mauzer M1890/93/1903, kalibra 7,65 mm (osnovni model Turkish Mauser rifle M1890), 12.982 komada.
  • Puške Martini-Mauzer Model 1908 kalibra 7,65 mm, 3.614 komada.
  • Trofejne srpske puške 995 komada (Mauzer – kokinka M 1880).
  • Pištolji parabelum 9 mm: 3.957 (od dostavljenih 4.850 po narudžbini iz 1909. godine).
  • Revolveri Smit i Veson model 3 (Smith & Wesson Model 3), kalibra 10,67 mm, 1.112 komada.

• Naoružanje konjice:
  • karabini Manliher M-1895 (8mm) 9.513 komada, uz  šaške i sablje kojih je bilo 19.000 komada. Uz karabin se dužilo 60 metaka. 

• Naoružanje poljske i brdsko-planinske artiljerije:
  • topovi i haubice sistema Šnajder-Krezo (Schneider-Creusot ) 75mm M-1905, i Krup M1909 (haubice 122 mm). Lafeti su imali štitnik, a sanduci za dopunu bili su metalni. Rezervne ariljerijske jedinice u doba rata dužile su starija oruđa iz rezervi.

Uniforma je veoma ličila na rusku, pa bi posmatrač mogao lako da se prevari ako ne zagleda dobro. Službena uniforma bila je zaštitne boje, dok su svečane uniforme bile raskošne, u tradiciji XIX veka. Opšta brojnost OS u mirno vreme bila je oko 70.000 ljudi.

Podaci o ratnom sastavu su različiti i mnogo variraju, ali je opšte mišljenje da je Bugarska u trenutku napada na Srbiju imala oko 300.000 ljudi, uz oko 1.000 artiljerijskih cevi. Mobilizacioni potencijal bio je preko 700.000 ljudi. Vojni budžet iznosio je 22-23% državnog budžeta. 

Vojska je, zahvaljujući dobro školovanom starešinskom kadru, bila primerno obučena i u armiji su  predano i ozbiljno radili na njenom stalnom usavršavanju, negujući borbeni duh. Slaba tačka Bugarske bile su fabrike oružja i municije, zbog čega je država bila zavisna od uvoza, odnosno geopolitičke situacije.

Posebno je štetilo bojevoj gotovosti nedostatak baruta i municije, a i velika neizvesnost u radu nemačkih fabrika i dostave materijala iz njih. U Sofiji su bili pogoni za održavanje s raznim majstorskim zanimanjima (Arsenal), ali u njima su mogli biti rađeni samo remonti. 

Ratna flota 

Bugarska flota sastojala se iz Dunavske (komanda u Ruščuku) i Crnomorske flotile (komanda u Varni). Dunavska je imala dva transportna broda, jednu jahtu, jedan parobrod, četiri barže, četiri parna katera (brodice), dva stara minonosca i 14 pontona. U Crnomorskoj flotili bila je školska krstarica Nadežda (717 tona deplasmana), šest minonosaca (97 tona) jedan električni i šest parnih katera, jednu parnu i jednu jahtu s jedrenjacima i tri pontona za postavljanje mina.

U obe komande bile su škole za pripemu minera. Flota je bila potčinjena Vojnom ministarstvu, a oficiri su se školovali u inostranstvu. Rok službe za niže činove bio je tri godine. U floti se nalazilo 60 oficira i 1.000 nižih činova (zajedno s lučkim posadama). Bugarska nije imala poseban interes za Crno more, već je sve svoje mornaričke ambicije okrenula ka Egejskom. 

Ratno vazduhoplovstvo

U trenutku stupanja u rat Bugarska je imala dva odeljenja sa 124 pripadnika, od kojih su sedam bili piloti, a osam izviđači. Posedovala je dva nemačka aviona Albatros B.I, dva francuska Blerio IX-2 i jedan Blerio IX-bis. Pored toga, već 27. septembra, pre objave rata Srbiji, u Bugarsku su stigla još tri nemačka aviona Fokker E-III za neposrednu zaštitu Sofije.

Konsultovana literatura: doktorska disertacija Simeona Cvetanova Cvetkova: ”Ručno vatreno oružje u bugarskoj armiji 1879-1918 g”.