Uporedo s operacijom Alsos u kojoj su saveznički obaveštajci neumorno tragali za bilo kakvim znakom da su Nemci blizu izrade atomske bombe, tekla je surova vojnička bitka; cilj je bio, nezavisno od obaveštajnih napora, uništiti što više nemačkih kapaciteta kombinujući diverzantske upade i bombardovanje. O napadu na Vermork napisano je mnogo knjiga i snimljeno više izvanrednih filmova, a operacija je stigla i u video-igre.
Reč je o trima operacijama u dužem vremenskom periodu koje su izvedene pod šiframa Gruz (Grouse, tetreb iz porodice fazana), Frešmen (Freshman, brucoš) i Ganersajd (Gunnerside – poligon za vežbu komandosa u Južnom Jorkširu). Osnovni cilj: sprečiti proizvodnju teške vode koja bi poslužila u stvaranju nemačke atomske bombe, organizujući niz sabotaža oko fabrike i u njoj.
Poduhvat je prevazišao očekivanja, bez obzira na početni neuspeh jer je uništena hidroelektrana i sabotirani proizvodni pogoni. Na kraju je dragoceni tovar teške vode poslat bespovratno na dno fjorda. Upoznajmo se bliže s ovim spektakulrnim podvigom koji je bio daleko od očiju javnosti i poznatih frontovskih bitaka. Ovde je o ishodu operacija odlučivala volja, spremnost i posvećenost male grupe ljudi.
Norvežani su fabriku za proizvodnju teške vode podigli iz sasvim drugog razloga. Sama teška voda bila je nuzprodukt elektrolize u procesu proizvodnje đubriva u postrojenju Norsk Hydro u Vermorku (kraj grada Rjukan u provinciji Telemark). Ovaj gradić nije slučajno izabran, jer je kao jedno od retkih mesta na svetu zaklonjen od pogleda ljudi, pa čak i od Sunca većim delom dana i godine.
Od septembra do marta nalazi se u senci okolnih planina, pa su građani 2013. godine na dominantnim visovima postavili tri velika ogledala površine 17m². Na izgradnju grada i brane potrošena su dva godišnja budžeta Norveške, uz rad više od 12.000 ljudi. Tako je 1911. godine nikla tada najveća hidroelektrana na svetu, Vemork, jer je proizvodnja vodonika zahtevala veliku količinu jevtine energije.
Vodonik je bio potreban za osnovni proizvod – azot za veštačka đubriva. Fabrički inžinjeri nisu čak ni znali za vrednost tog postupka dok im nobelovac Od Hasel (Odd Hassel ) nije to saoštio. Inače, fabrika je zatvorena 1971. godine, a 1988. godine u njoj je otvoren Muzej industrijske proizvodnje.
Fabrika je počela s radom 1934. godine i imala je kapacitet od 12 tona teške vode godišnje. Naravno, pošto su već znali čemu ona može poslužiti, kada je rat počeo saveznici su namerili da unište fabriku kako Nemci ne bi razvili nuklearno oružje. Meta sabotaže bila je elektrana.
Pre invazije Nemaca, devetog aprila 1940. godine, Drugi biro (francuska obaveštajna služba o kojoj ćemo uskoro objaviti poseban tekst), uspela je da 185 kilograma teške vode prebaci u poslednjem trenutku u laboratoriju Žolio-Kiri u Parizu. Ona nije tamo dugo ostala jer su dva laboranta izvela podvig tako što su tešku vodi uz ogromne napore prebacili u London. Fabrika je, međutim, ostala netaknuta i Nemci su počeli da rade upravo ono čega su se saveznici pribojavali.
Angloamerikanci su odustali od bombardovanja zbog nepristupačnog terena, izuzetno dobro raspoređene PVO po okolnim visovima i neizbežne kontaminacije. Kako bi kopnenim putem i sabotažom onemogućili proizvodnju teške vode, najpre je sprovedena operacije Gruz (vrsta tetreba iz porodice fazana, škotska jarebica). Na plato Hardanger iznad fabrike, 19. oktobra 1942. godine kao prethodnica desantirana su četiri brtianska agenta, norveška državljanina. Njihov zadatak bio je da na licu mesta izvide i odluče koji način uništenja fabrike i hidroelektrane je nabolji.
Operacija Brucoš (Operation Freshman)
Procena grupe Gruz bila je bi posao najbolje obavili diverzanti koji bi izveli sabotažu. Dva aviona su 19. XI 1942. godine povukli jedrilice namerom da ih desantiraju što je bliže moguće, kako bi se komandosi povezali s grupom Gruz. Međutim, pozni novembar i surovi sever učinili su svoje.
Nesnalaženje jedne od posada halifaksa bilo je sudbonosno. Posade nisu uočile svetlosne signale i obe jedrilice su se razbile o litice, pri čemu se jednoj pre toga otkinuo i kabl. Svi pripadnici su bili povređeni i Gestapo ih je s lakoćom pohvatao i postreljao. Poginule su čak i posade aviona-tegljača; jedan je pao u more, a drugi je udario u stenje.
Operacija ”Ganersajd” (Gunerside)
Englezi su se rešili da pokrenu i treću fazu nazvanu Ganersajd. Iz specijalno formiranog odeljenja komandosa u čijem sastavu su bili samo Norvežani (Norveška samostalna četa br. 1, četa Lange), odabrali su najspremnije. Njihov zadatak bio je da izvedu izviđačko-diverzantske operacije, pokušavajući da stignu što bliže fabrici.
Iz prakse komandosa znalo se da je najbolje da grupa bude što manja jer je tako teže uočljiva, lakša za pokret, skrivanje, snabdevanje itd. Odabrano je šest najboljih. Komandir je bio Joahim Ronenberg, a zamenik Knut Haukelid. Oni su se odlično pripremili ne samo fizički, već i obaveštajno. Iz Norveške su pravovremeno pobegli tehički direktor fabrike i norveški profesor fizike koji su fabriku poznavali bolje nego Nemci.
Grupa je trebalo da se poveže s grupom Gruz i peške da stigne u dolinu gde je bila fabrika; potom bi se privukli i do pogona po napuštenoj pruzi, iz pravca nenaseljenih planina. Tu je bio i najslabije branjeni sektor koji je čuvalo samo 15 nemačkih stažara. Odatle se, kroz tunel po kome su vodili elektrokablovi, moglo stići do rezervoara s teškom vodom, minirati ih i bezbedno se povući.
Posle toga trebalo je da se svi sklone u Švedsku, osim Ronenberga je trebalo da ostane s jednim od diverzanata kako bi se javio Londonu i referisao o toku operacije. Grupa je poletela u januaru 1943. godine, dva meseca posle prve grupe, ali ni njih nje služila sreća. Posada pilota opet nije videla svetlosne signale grupe Gruz pa je avion upao u vatru PVO. Posle toga posada je jedva vratila avion u Englesku.
Englezi nisu odustajali i ponovo su počeli 16. februara 1943. godine istu operaciju. Ovaj put grupa norveških komandosa bila je desantirana 50 kilometara od grupe Gruz. Prilikom izuzetno teškog marša po tundri, deo eksploziva su morali da ostave. Konačno, 23. februara 1943. godine dve grupe su se spojile, ali su iz grupe koja je prešla 50 kilometara troje od četvorice kolabirali od gladi.
Posle izviđanja, operacija je počela noću 28. februara. U grupu za sabotažu ušla su četiri komandosa, a u zaštitnu grupu koja bi pokrivala povlačenja – njih pet. Pošto su Nemci koristili metod periodičnih obilazaka, grupa je između dve patrole prikriveno ušla u fabriku. Tamo su naišli na stražara Norvežanina kog su zadržali, pustivši ga tek po završenoj operaciji. Po tehničkim tunelima fabrike grupa je stigla do rezervoara, aktivirala je fitilj i udaljila se.
Bio je to pun pogodak! Uništeni su ne samo rezervoari, već i proizvodni pogoni. Snazi eksplozije doprinela su i usmerenja tunelskih prostorija u fabrici. Pri tom, zbog debelih zidova i okruženja stenama, ni u kasarni sa stražom, niti na drugim stražarskim mestima ili u patrolama, nisu čuli eksploziju! Uništenje je otkriveno slučajno, prilikom redovne kontrole pre pripreme za svakodnevni rad.
Saboteri su imali dovoljno vremena da stignu do Švedske, a zatim u u matičnu bazu u Škotskoj. U reonu fabrike ostali su zamenik komandira, oficir Knut Haukelid i tri komandosa koji su se povezali sa stanovnicima Rjukana i redovno izveštavali centralu o toku radova u fabrici. Nemci su pelengirali stanicu, ali nisu uspeli da je unište jer se grupa stalno kretala po brdima i po tundri. Najvažnija informacija bila je da su Nemci počeli popravku fabrike.
Bombardovanje
Nemci su višestruko pojačali obezbeđenje. Sve maske su pale, znalo se šta oni tu rade i preostala je borba. U dva naleta na Rjukan 140 teških bombardera B-17 američkih bombarderskih snaga ciljali su hidroelektranu bez koje bi fabrika bila bespomoćna. Tako je i bilo jer je 16. novembra 1943. godine, posle gotovo godinu dana od početka operacije Brucoš, hidroelektrana uništena.
Postojenja nisu gađana, a poginula su 22 Norvežanina. Knut Haukelid je nastavio da osmatra šta se dešava u fabrici i 20. februara 1944. godine zapazio je da je počela evakuacija opreme za Nemačku. Njemu nije trebalo dvaput reći šta da radi.
Kompozicija s dragocenim uređajima i zalihama teške vode prugom je dostavljena do male luke Majel na ostrvu Tinšo, a odatle je trebalo da se prebaci parobrodom Hidro u Tinoset. Ceo nemački garnizon bio je angažovan u obezbeđenju. Dopunski su angažovane i dve čete esesovaca.
U vazduhu su neprekidno dežurali laki izviđački avioni, a smenjivali su se i lovci presretači. Tada se dogodilo ono što se retko događa. Nemci su obezbedili svaki pedalj zemlje i pruge…osim broda! Haukelid je uspeo da uđe u brod uveče, neposredno pre utovara dragocenog tereta. Postavio je eksloziv i bezbedno napustio brod. Očigledno je bila reč o izuzetnom profesionalcu, čije znanje je došlo do izražaja u najvažnijem trenutku.
Ujutru, 20. februara, na sred jezera, mina je eksplodirala i brod je s tovarom otišao na dno na najdubljem delu, završivši 400 metara ispod površine. Tom eksplozijom stavljena je gromoglasna tačka na istoriju proizvodnje teške vode za potrebe Trećeg rajha, ali i na nemački atomski program.
