Više od šest decenija posle nastanka S-125, Rusija očigledno još nije završila sa sistemom koji je odavno trebalo da pripada prethodnoj epohi protivvazdušne odbrane. Novi trag ne dolazi iz fabrike raketa, već iz Minska, gde je ugovorena proizvodnja specijalnih teških šasija za rusku kompaniju “Oboroniteljnije sistemi”. Na prvi pogled reč je o kamionima, ali njihove oznake veoma precizno ukazuju na Pečoru-2M. U Srbiji ta priča odmah dobija sasvim drugo značenje.
Razlog je poznat još od večeri 27. marta 1999. godine, kada je S-125M Neva iz sastava 3. raketnog diviziona 250. raketne brigade iznad Srema oborio američki F-117A. Sistem koji Rusija sada očigledno ponovo stavlja u industrijski fokus nije potpuno ista Neva, a ni Pečora-2M nije nastala danas. Nova nabavka pokazuje nešto drugo – da se modernizovana grana porodice S-125, sa samohodnim lanserima, digitalnom elektronikom i optoelektronskim kanalom, ponovo smatra dovoljno korisnom da za nju budu naručene nove specijalizovane šasije. Upravo tu stara priča iz Buđanovaca počinje da se spaja sa današnjim ratovanjem.
Trideset šasija otkriva šta Rusija sprema
Minska fabrika MZKT ugovorila je isporuku 30 specijalnih šasija moskovskom AD “Oboroniteljnije sistemi”. Prema objavljenim dokumentima, od 2027. do 2029. treba da bude isporučeno 20 šasija MZKT-8021-021, pet MZKT-8022-021 i pet MZKT-80211-021, ukupne vrednosti oko 10,65 miliona dolara.
Oznake su zanimljivije od samog broja vozila. MZKT-8021 razvijen je za samohodni lanser 5P73-2M sistema Pečora-2M, MZKT-8022 korišćen je za komandnu kabinu UNK-2M, dok je MZKT-80211 služio kao nosač antenskog posta UNV-2M. Ta konfiguracija poznata je još iz razvoja Pečore-2M početkom 2000-tih godina
Odnos od 20 lansernih prema po pet komandnih i antenskih šasija posebno privlači pažnju. Matematički bi odgovarao formiranju pet kompleta sa po četiri samohodna lansera, jednim komandnim vozilom i jednim antenskim postom, mada objavljeni ugovor ne potvrđuje da će svih 30 vozila zaista biti sastavljeno upravo na taj način. Zato nije tačno pisati da je Rusija naručila “30 Pečora-2M” – potvrđeno je 30 šasija namenjenih porodici opreme koja je razvijana za taj sistem.
Pečora-2M nije nova
Pečora-2M, odnosno S-125-2M, nije nova ruska modernizacija nastala tokom rata u Ukrajini. Program je razvijen mnogo ranije kao pokušaj da se veoma rasprostranjeni S-125 iz šezdesetih pretvori u znatno pokretljiviji i otporniji sistem, uz zadržavanje osnovne raketne koncepcije.
Najveća promena vidi se na lanseru. Originalna četvorostruka rampa 5P73 morala je da se prevozi, postavlja i priprema na položaju, dok 5P73-2M nosi dve rakete direktno na terenskom kamionu MZKT-8021 sa pogonom 6×6. Pečora-2M tako dobija mogućnost da posle dejstva mnogo brže napusti položaj, što je danas gotovo jednako važno kao domet same rakete.
Modernizovana je i unutrašnjost sistema. Analogni sklopovi u velikoj meri zamenjeni su digitalnom elektronikom, poboljšana je otpornost na ometanje, a dodat je optički i infracrveni kanal koji omogućava praćenje cilja bez neprekidnog rada radarskog predajnika. Sistem je projektovan da se razmesti ili napusti položaj za približno 25 minuta.
Za Pečoru-2M razvijena je i modernizovana raketa 5V27DE. Javno dostupni tehnički podaci navode domet približno 32 kilometra, dok pojedini izvori navode do 35 kilometara, uz izmene motora prvog stepena, bojeve glave i radio-upaljača. To je razvoj iste porodice 5V27, ali nije identična raketa onoj koja je korišćena nad Jugoslavijom 1999. godine.
Ista porodica S-125
U noći 27. marta 1999. korišćen je jugoslovenski S-125M Neva. Lansirna rampa 5P73 i rakete 5V27D/U iz borbenog kompleta su korišćeni kada je oboren F-117, a danas se nalaze izloženi kod Vojnog muzeja u Beogradu.
Zato je veza sa Pečorom-2M potpuno stvarna. Ne vraća se ista baterija koja je dejstvovala kod Buđanovaca, već modernizovana grana iste porodice S-125, sa izvedenicom iste raketne linije, novom elektronikom i potpuno drugačijim pristupom mobilnosti.
Obaranje američkog F-117 iznad Srbije facsinantna je priča za sebe, jer su presudni bili način upotrebe, disciplina posade i kratko uključivanje radara. Posebnu stranu događaja predstavlja i priča o pilotu oborenog F-117 i detaljima misije iz 1999. godine.
Srbija danas koristi Nevu M1T
Srbija u međuvremenu nije ostavila svoju Nevu u stanju iz 1999. godine. U sastavu 250. raketne brigade nalazi se modernizovani S-125M Neva M1T, zajedno sa sistemima FK-3, HQ-17AE i Pancir-S1, a Ministarstvo odbrane ga i danas ima među operativnim sredstvima PVO.
Neva M1T je delimično modernizovana, pre svega u oblasti elektronike i protivelektronske zaštite. Maksimalni domet je do 25 kilometara, a visina dejstva do 18 kilometara uz mogućnost gađanja aviona, helikoptera, krstarećih raketa i bespilotnih letelica.
Ključna razlika ostala je mobilnost. Srpska Neva zadržala je originalnu koncepciju sa četvorostrukim lanserima 5P73, dok je kod Pečore-2M upravo lanser postavljen na samohodnu šasiju i pretvoren u vozilo koje može da transportuje rakete, zauzme položaj, dejstvuje i zatim ga napusti.
Kuba je uradila ono što Srbiji posebno može biti zanimljivo
Postoji još jedan put kojim je stari S-125 dobio novu vrednost, a za Srbiju je možda čak zanimljiviji od same ruske Pečore-2M. Kuba je deo svojih sistema postavila na gusenične šasije T-55, pretvarajući nekadašnji polustacionarni lanser u znatno pokretljivije borbeno sredstvo. Taj pristup smo detaljnije obradili kada je Havana tokom 2026. ponovo počela javno da raspoređuje svoje S-125.
Kubanci nisu napravili potpuno novi PVO sistem. Uzeli su ono što već imaju, zadržali raketnu porodicu 5V27 i rešavali jednu od najvećih slabosti originalnog S-125 – sporo napuštanje položaja. Postavljanje lansera na šasiju T-55 omogućava mu da se kreće zajedno sa ostalim elementima jedinice i mnogo lakše izbegne protivudar nakon otvaranja vatre.
Istovremeno je modernizovana i elektronika. Kubanski sistemi povezani su sa beloruskim standardom S-125-2BM Pečora-2BM, koji donosi digitalnu komponentnu bazu, savremenije vođenje i praćenje ciljeva i bolju otpornost na elektronsko ometanje. Gusenični lanser na T-55, međutim, predstavlja karakteristično kubansko rešenje, a ne standardni beloruski lanser.
U poređenju sa Srbijom, Neva M1T dobila je važna unapređenja elektronike i mogućnosti rada u savremenijem sistemu PVO, ali je zadržala klasični četvorostruki lanser 5P73. Kuba je problem rešavala improvizovanijom guseničnom platformom, dok Pečora-2M koristi namenski projektovanu točkašku šasiju MZKT. Tri zemlje tako su iz iste sovjetske osnove izvukle tri različita koncepta produženja životnog veka sistema.
Mobilnost je danas važnija nego kada je F-117 oboren
Tokom NATO agresije posade Neve preživljavale su, između ostalog, stalnim promenama položaja, ograničavanjem vremena zračenja i izbegavanjem predvidljivog obrasca rada. Problem je što je sam S-125 bio napravljen u vreme kada se od jednog raketnog sistema nije očekivalo da posle nekoliko minuta nestane sa položaja.
Današnje ratište je još manje tolerantno prema statičnim sistemima. Bespilotne letelice mogu satima da traže položaj, protivradarske rakete reaguju na radarski signal, a koordinate otkrivenog sredstva mogu za nekoliko minuta biti prosleđene drugim platformama sa preciznim naoružanjem. Staviti stari S-125 na točkove zato nije kozmetička modernizacija već pokušaj da se ukloni jedna od njegovih najvećih slabosti.
Ruska nabavka beloruskih šasija upravo zato zaslužuje pažnju i u Srbiji. Ne zato što Pečora-2M predstavlja zamenu za savremene sisteme poput FK-3, Pancira ruskih Bukova i S-350, već zato što pokazuje kako stara i brojna raketna porodica može dobiti novu ulogu kada joj se dodaju mobilnost, digitalna obrada signala i pasivni senzori. Srbija istu osnovu i dalje ima u svojoj Nevi M1T, samo je njen razvoj krenuo drugačijim putem.
