Negde ispod ogromnog planinskog masiva na severnom Uralu nalazi se objekat projektovan za trenutak u kojem gotovo sve drugo više ne funkcioniše. Ne za klasičan rat, niti za komandovanje jedinicama na frontu, već za scenario u kojem su političko rukovodstvo, Generalštab i glavni centri strateške komunikacije već pogođeni.
Decenijama su o tom mestu postojale samo fragmentarne informacije, satelitski snimci i priče ljudi koji su služili u okolini. Sada su istraživači došli do desetina hiljada dokumenata o gradnji, komunikacijama, opremi i ogromnim količinama materijala koji su završili unutar planine Kosvinski kamen.
Iza oznake Objekat 1335 i navodnog kodnog imena „Grot“ pojavljuje se mnogo jasnija slika jednog od najzaštićenijih ruskih komandnih centara. Njegova veza vodi pravo do sistema o kojem je smo detaljno pisali – Perimetra, na Zapadu mnogo poznatijeg pod daleko zlokobnijim imenom: „Mrtva ruka“.
Četiri ulaza vode duboko u planinu
Objekat 1335 nalazi se kod mesta Kitlim u Sverdlovskoj oblasti, unutar Kosvinskog kamena, masiva visokog oko kilometar i po. Najnovija istraživanje udruženih snaga odbeglih ruskih opozicionara i njima bliskih zapadnih kolega kojima širi publicitet poklanja britanski The Sunday Times, navode da najmanje četiri uređena ulaza vode u sistem tunela, podzemnih prostorija, radio-centara, komunikacione infrastrukture i objekata za održavanje života.
Lokacija nije izabrana slučajno. Sovjetski stručnjaci su još 1981. ispitivali geološke i radiofizičke karakteristike Kosvinskog kamena i zaključili da stene imaju izuzetno pogodna svojstva za prolazak određenih radio-talasa, dok istovremeno pružaju ogromnu fizičku zaštitu.
Gradnja je počela 1982. godine. U dubini planine nastajali su dugotalasni i kratkotalasni radio-centri na desetinama i stotinama metara ispod površine, dok je sam masiv korišćen i kao poligon za razvoj komunikacija koje bi morale da nastave da rade posle nuklearnih udara.
Prema istoriji jedinice koju su disidenti sa zapada pronašli, na Kosvinskom kamenu napravljeno je oko 30 eksperimentalnih delova različitih radio-centara i izvršeno približno 150 komunikacionih ispitivanja. Veze su proveravane sa tačkama udaljenim i do 5.000 kilometara.
Objekat 1335 nije samo još jedan nuklearni bunker
Već smo detaljno pisali o nastanku Perimetra kao sovjetskom odgovoru na mogućnost američkog udara koji bi uništio komandni vrh pre nego što on uspe da naredi nuklearnu odmazdu. Suština sistema nikada nije bila da sam po sebi predstavlja nuklearno oružje, već da garantuje da će naređenje za uzvratni udar stići do preživelih strateških snaga čak i kada normalna komandna mreža više ne postoji.
Upravo tu Objekat 1335 dobija poseban značaj. Ruski disidenti navode da je početkom 2000-ih „Grot“ dobio status osnove rezervnog komandnog mesta ruskog Generalštaba, dok se u dokumentima i svedočenjima ljudi povezanih sa razvojem Perimetra pojavljuje kao ključna tačka njegovog modernizovanog komandnog sistema.
Veza nije zasnovana samo na procenama zapadnih službi. Izvesni penzionisani general-major Viktor Halin, koji je učestvovao u razvoju originalnog Perimetra tokom sedamdesetih, pisao je da je 2005. pokrenut razvoj novog komandnog elementa sistema i da je taj element nakon preliminarnih ispitivanja 2010. poslat upravo na Objekat 1335.
22.000 tona čelika i 56.000 tona cementa ispod Urala
Razmere modernizacije najbolje pokazuju građevinski dokumenti. Istraživači su pronašli podatke o približno 22.000 tona čelika, količini koja odgovara metalnoj konstrukciji približno tri Ajfelove kule.
Uz to je nabavljeno oko 56.000 tona cementa i najmanje 13.000 tona peska, kao i gotovo stotinu komada specijalizovane građevinske mehanizacije. Kod jednog od ulaza podignuta je čak i betonara, dok je stena izvađena tokom miniranja drobljena i ponovo korišćena kao građevinski materijal.
Profesor danskog Tehničkog univerziteta Per Golterman procenio je da bi samo pronađena količina cementa bila dovoljna za oko 150.000 kubnih metara betona. Kod običnih civilnih objekata to bi odgovaralo ogromnoj površini, mada podzemni vojni kompleks koristi daleko deblje zidove i mnogo više materijala po kvadratnom metru.
Dokumenti otkrivaju najmanje 24 odvojene podzemne prostorije povezane sistemom komprimovanog vazduha, dok je vazdušna udaljenost između glavnog i rezervnih izlaza oko dva i po kilometra. Bivši vojnici koji su razgovarali sa istraživačima opisivali su unutrašnje razdaljine kao toliko velike da se kroz delove kompleksa moglo kretati vozilima.
Bunker mora da nastavi da radi i posle nuklearnog udara
Svrha takve konstrukcije nije samo da ljudi prežive eksploziju. Komandni centar mora da zadrži električnu energiju, komunikacije, čist vazduh, hlađenje elektronske opreme i mogućnost dugotrajnog rada u potpuno kontaminiranom spoljašnjem okruženju.
Dokumentacija pokazuje nabavku sistema za ventilaciju, zaptivanje, filtraciju i komunikacionu infrastrukturu, dok je samo 2019. za objekat nabavljena rashladna oprema ukupne snage oko pet megavata. Takva količina hlađenja ukazuje na velike količine elektronske, računarske i komunikacione opreme koja mora neprekidno da radi duboko pod zemljom.
Kosvinski kamen pritom fizički štiti objekte stotinama metara stene. Ideja je jednostavna: čak i kada bi površinska infrastruktura bila uništena, komandni sistemi unutar planine trebalo bi da ostanu sposobni da komuniciraju sa strateškim nuklearnim snagama rasutim preko ogromne teritorije Rusije.
Objekat je tu sposobnost demonstrirao i pre više od četvrt veka. Prema istoriji jedinice, upravo je preko Objekta 1335 u februaru 2000. preneta komanda za probno lansiranje interkontinentalne rakete Topolj-M sa kosmodroma Pleseck prema poligonu Kura na Kamčatki.
Kako zapravo funkcioniše „Mrtva ruka“
Popularni opis Perimetra kao računara koji sam otkriva nuklearne eksplozije i odmah lansira čitav ruski arsenal previše pojednostavljuje daleko složeniji sistem. Njegova osnovna funkcija je rezervno prenošenje komandi kada su standardni kanali komandovanja uništeni ili prekinuti.
U ranijem detaljnom tekstu opisali smo najneobičniji element sistema – komandne rakete. Umesto nuklearne bojeve glave, one nose snažnu radio-opremu i nakon lansiranja prelaze preko teritorije zemlje, emitujući kodirane naredbe preživelim jedinicama strateških raketnih snaga.
Prva takva raketa napravljena je na osnovi MR UR-100 UTTKh. Kasnije su razvijene mobilne verzije Gorn na osnovi Pionira i Sirena na osnovi Topolja, dok je rusko Ministarstvo odbrane 2019. govorilo o novoj generaciji sistema Sirena-M, povezanoj sa platformom Jars.
Logika ostaje ista: nije potrebno da svaki silos ili mobilni lanser zadrži direktnu vezu sa Moskvom. Dovoljno je da preživi kanal koji može da potvrđenu naredbu prenese velikom broju nuklearnih jedinica.
Najvažnija promena možda je uklanjanje poslednjeg čoveka iz lanca
Ovde nova istraga postaje posebno značajna. Sovjetski Perimetar jeste bio snažno automatizovan, ali dostupni podaci ukazuju da je završna odluka posle aktiviranja sistema ipak ostajala ljudima u zaštićenom komandnom mestu.
Viktor Halin, međutim, tvrdi da je modernizacijom napravljen tehnički mehanizam koji omogućava odmazdu i u automatizovanom i u potpuno automatskom režimu. To ne znači da računar u mirnodopskim uslovima samostalno odlučuje da započne nuklearni rat, već da bi rukovodstvo u periodu neposredne opasnosti prethodno moglo da prebaci sistem u takvo stanje.
Ukoliko bi potom bili ispunjeni unapred određeni uslovi, uključujući gubitak veze sa rukovodstvom, nastavak procesa više ne bi zahtevao novu ljudsku odluku. To je tvrdnja čoveka uključenog u modernizaciju sistema, dok potpuna sadašnja konfiguracija Perimetra razumljivo ostaje državna tajna.
Upravo ta razlika odvaja stvarni sistem od često ponavljane slike „robota koji odlučuje da uništi svet“. Automatizacija bi stupila na scenu tek nakon što bi politički i vojni vrh prethodno zaključio da postoji neposredna strateška pretnja i prebacio sistem u odgovarajući režim.
Rusija još 2011. potvrdila da Perimetar nije nestao
Postojanje samog sistema odavno nije samo zapadna pretpostavka. Tadašnji komandant Strateških raketnih snaga Sergej Karakajev 2011. javno je potvrdio da Perimetar postoji i da se nalazi na borbenom dežurstvu.
Objasnio je da, kada normalnim putem nije moguće preneti signal određenom delu lansirnih sistema, komanda može da stigne preko raketa Perimetra. Time je zvanično potvrđena upravo osnovna funkcija koju su bivši sovjetski stručnjaci ranije opisivali.
Oružje Online je u novembru 2024. ponovo otvorio tu temu kada je nuklearna eskalacija između Rusije i Zapada ponovo vratila Perimetar u javnost. Tada smo objasnili zašto njegova vrednost nije u prvom udaru, već upravo u uklanjanju mogućnosti da protivnik poveruje kako bi uništavanjem komandnog vrha mogao da spreči odgovor.
Amerikanci su rešavali isti problem drugačijim putem
Ideja garantovanog prenosa naredbe za nuklearnu odmazdu nije nastala samo u Sovjetskom Savezu. U posebnom tekstu iz aprila 2024. smo opisali i američki Emergency Rocket Communications System, ERCS, koji je takođe koristio rakete kao sredstvo za prenošenje hitnih nuklearnih komandi nakon mogućeg uništenja konvencionalnih komunikacija.
Američki sistem nije bio identična kopija Perimetra niti je SAD napravio potpuno automatski mehanizam odmazde iste vrste. Vašington je problem rešavao kombinacijom preživljivih komandnih mesta, vazdušnih komandnih centara, komunikacionih aviona, podmornica i razgranate mreže kroz koju ovlašćeni ljudi mogu da nastave komandovanje posle prvog udara.
Obe strane ipak rešavaju isti fundamentalni problem nuklearnog odvraćanja: protivnik nikada ne sme da bude siguran da bi dovoljno brz i precizan prvi udar mogao da uništi mogućnost odgovora.
Kosvinski kamen upravo tome daje fizičku težinu
Masovna modernizacija Objekta 1335 zato ima mnogo šire značenje od još jednog obnovljenog ruskog vojnog bunkera. Više od 20.000 tona čelika, desetine hiljada tona cementa, kilometri podzemnih prostorija, gigantski sistemi hlađenja i zaštićene komunikacije ulažu se u objekat koji nema smisla u običnom konvencionalnom ratu.
Njegov posao počinje onda kada su obični komandni centri možda već nestali.
Nova istraga ne dokazuje da je Perimetar trenutno prebačen u automatski režim niti da se Rusija priprema za neposredno lansiranje nuklearnog oružja. Pokazuje nešto drugo: Moskva je tokom poslednjih decenija nastavila da ulaže sredstva u infrastrukturu koja mora da garantuje funkcionisanje sistema i u scenariju posle razornog prvog udara.
To je upravo razlog zbog kojeg je „Mrtva ruka“ napravljena. Njena svrha nije da Rusiji omogući da prva započne nuklearni rat, već da protivniku oduzme samu računicu na kojoj bi počivao uspešan udar obezglavljivanja: ideju da će uništenjem ljudi koji mogu da izdaju naređenje istovremeno biti uništena i mogućnost odmazde. Duboko unutar Kosvinskog kamena Rusija očigledno i dalje ulaže ogromne resurse kako bi osigurala da ta mogućnost nikada ne nestane.
Ni poreklo istrage nije nevažno
Danwatch, Dossier Center, Bellingcat, Oryx, Conflict Intelligence Team, InformNapalm, Centre for Information Resilience, The Insider, iStories, OSINTdefender i čitav krug sličnih “centara, mreža, think-tank internacionalnih univerziteta-akademija i OSINT projekata”, godinama gotovo neumorno prate rusku vojsku, Kremlj i ruske državne strukture, u saradnji sa svojim ministarstvima, medijima, fondacijama, filantropima i ostalim interesnim grupama.
Razni opozicionari, disidenti i bivši pripadnici državnog aparata već decenijama predstavljaju važan deo tog informacijskog ekosistema, pa ne čudi što se za ovakve teme ulažu godine rada, veliki istraživački kapaciteti i ozbiljan novac. To samo po sebi ne znači da su pronađeni dokumenti netačni, već govori iz kakvog okruženja istraga dolazi i zbog čega su Rusija, Kina i druge zemlje koje deluju samostalno ili vode politiku suprotnu interesima zapadnih centara moći gotovo neiscrpan predmet njihovog interesovanja.
