Veštačka inteligencija više se u Vašingtonu ne posmatra samo kao pitanje tehnološke konkurencije, tržišta ili budućnosti softverske industrije. U delu američke strateške zajednice ona se sve otvorenije seli u istu kategoriju u kojoj su se nekada nalazili nuklearno oružje, raketna tehnologija i druga sredstva sposobna da dugoročno odrede odnos snaga između velikih sila.
Najnoviji primer dolazi iz “Centra za novu američku bezbednost” (CNAS), jednog od uticajnijih vašingtonskih interesnih analitičkih grupa koji se bavi nacionalnom bezbednošću i američkom strategijom. Njegov viši saradnik Džejkob Stouks otvoreno je postavio pitanje šta bi Sjedinjene Države trebalo da urade ukoliko obaveštajne službe procene da se Kina približava odlučujućem prodoru u razvoju opšte veštačke inteligencije.
Do sada je američki pritisak na kineski tehnološki sektor uglavnom bio vezan za sankcije, zabrane izvoza poluprovodnika, ograničavanje pristupa litografskoj opremi i pokušaje da se kineskim kompanijama uspori razvoj računarske infrastrukture.
Međutim, CNAS predlog odlazi znatno dalje. U njihovom razmatranju sada se pojavljuje i vojna opcija.
CNAS: Pentagon i NSA treba već sada da pripremaju scenarije
Džejkob Stouks, bivši zvaničnik za nacionalnu bezbednost iz administracije Baraka Obame, izneo je nedavno stav da američke institucije treba unapred da utvrde kakve bi obaveštajne podatke morale da prikupljaju kako bi prepoznale da se Kina približava velikom prodoru u razvoju sistema opšte veštačke inteligencije (AGI).
U taj posao, prema njegovom predlogu, trebalo bi uključiti Pentagon, Nacionalnu bezbednosnu agenciju i druge strukture američke države, a cilj ne bi bio samo praćenje kineskog napretka.
Američke institucije trebalo bi da razrade i moguće odgovore ukoliko procene da bi Peking mogao prvi da dostigne nivo opšte veštačke inteligencije koji bi mu pružio dugoročnu stratešku prednost. Među mogućim odgovorima pojavljuje se i vojni udar na kinesku infrastrukturu povezanu sa razvojem veštačke inteligencije.
Predlog ide ka tome da se unapred izrade obaveštajni kriterijumi, scenariji, pragovi i raspoložive mogućnosti za slučaj da Vašington jednog dana proceni da kineski tehnološki prodor predstavlja stratešku pretnju. Sam ulazak vojne opcije u ozbiljnu raspravu predstavlja veliki pomak.
Poređenje sa nuklearnom trkom nije slučajno
Stouks direktno poredi razmišljanje o AGI sa načinom na koji su američki stratezi tokom nuklearnog doba proučavali nove tehnologije i njihove političke posledice. Slične rasprave vođene su tokom 1940-ih, 1960-ih i 1990-ih godina kada su u Vašingtonu razmatrane mogućnosti preventivnih udara na sovjetsku, kinesku ili severnokorejsku nuklearnu infrastrukturu.
Logika je bila jednostavna: sprečiti protivnika da razvije sredstvo koje bi kasnije moglo da promeni strateški odnos snaga i ograniči američku slobodu delovanja.
Veštačka inteligencija sada počinje da ulazi u sličnu kategoriju.
AGI sam po sebi nije nuklearna bomba, ali sistem sposoban za širok spektar zadataka na ljudskom ili višem nivou mogao bi veoma brzo da ubrza projektovanje novih tehnologija, analizu ogromnih količina podataka, automatizaciju industrije i vojno planiranje.
Prvi uspešan razvoj takvog sistema mogao bi zato da proizvede prednost koja se ne zadržava samo u računarima.
Šta bi Kina dobila ako prva razvije AGI
Opšta veštačka inteligencija razlikuje se od današnjih specijalizovanih i generativnih modela po tome što bi mogla da rešava širok spektar intelektualnih zadataka bez potrebe da bude posebno projektovana za svaki od njih.
CNAS u svom izveštaju “Supersile i opšta veštačka inteligencija: Kako bi konkurencija između SAD i Kine mogla biti oblikovana pojavom veštačke opšte inteligencije”, objavljenom 27. avgusta, navodi pet velikih oblasti u kojima bi takav sistem mogao da utiče na američko-kinesku konkurenciju.
Prva je ekonomski rast i industrijska proizvodnja. AGI sposoban da ubrza istraživanje i razvoj mogao bi da skrati vreme potrebno za projektovanje čipova, novih izvora energije, lekova, robota, aviona i drugih složenih proizvoda.
Druga oblast je kontrola informacija.
Treća obuhvata razvoj novih vojnih sposobnosti, od projektovanja oružja i analize obaveštajnih podataka do upravljanja autonomnim sistemima.
CNAS posebno upozorava i na mogućnost gubitka kontrole nad naprednim sistemima, kao i na političke posledice koje bi nastale ukoliko bi samo jedna velika sila stekla jasnu prednost.
Tehnološka superiornost sama po sebi ipak nije dovoljna. Država mora biti sposobna da nove mogućnosti pretvori u masovnu industrijsku proizvodnju. Tu Kina ulazi u posebno povoljnu poziciju zbog ogromnog proizvodnog sektora i sposobnosti da tehnološke projekte brzo prebaci iz laboratorija u fabrike.
Od zabrane čipova do razmatranja fizičkog uništenja infrastrukture
Američka politika prema kineskoj tehnološkoj industriji poslednjih godina već je prešla veliki put.
Vašington je pokušavao da Kini ograniči pristup najnaprednijim grafičkim procesorima, proizvodnoj opremi i drugim komponentama potrebnim za razvoj velikih sistema veštačke inteligencije.
Takve mere imaju jasnu granicu. Kina intenzivno razvija sopstvene poluprovodnike, računarske sisteme i proizvodne kapacitete, pa trajno oslanjanje na kontrolu izvoza postaje sve manje pouzdano sredstvo za održavanje tehnološke prednosti.
Stouks predviđa mnogo širu kombinaciju instrumenata. Diplomatski pritisak, kontrola izvoza, obaveštajne operacije, sajber aktivnosti i sprečavanje pristupa američkoj tehnologiji trebali bi da se koristiti paralelno. Na kraju tog spektra pojavljuje se fizički napad.
Meta u CNAS scenariju ne bi morala biti običan data centar. Razvoj AGI zahteva ogromnu računarsku infrastrukturu, snabdevanje energijom, specijalizovane procesore, komunikacione mreže i veoma koncentrisane istraživačke kapacitete.
U vojnoj logici takvi objekti lako prelaze iz civilne tehnološke infrastrukture u kategoriju strateških ciljeva. Kineski mediji izlaganje ovog uticajnog interesnog i analitičkog centra nazivaju opasnom zabludom.
Napad na kinesku infrastrukturu nije isto što i bombardovanje manje države
Otvaranje vojne opcije istovremeno postavlja mnogo ozbiljnije pitanje: da li bi Sjedinjene Države uopšte mogle da izvedu takav napad bez ulaska u rat sa Kinom. Kineska teritorija zaštićena je jednom od najrazvijenijih mreža protivvazdušne odbrane na svetu, velikom lovačkom avijacijom i brzo rastućim raketnim snagama.
Kina je poslednjih godina napravila naročito veliki napredak u borbenoj avijaciji. Njeni lovci pete generacije već se proizvode u velikim serijama, dok dva prototipa lovaca šeste generacije već prolaze kroz letna ispitivanja.
Američki napad na duboko pozicioniranu kinesku infrastrukturu ne bi ličio na operacije protiv Iraka, Sirije, Jugoslavije i drugih država protiv kojih su SAD prethodnih decenija koristile veliku vazdušnu nadmoć.
Takva operacija mogla bi odmah da pokrene širu kinesku vojnu reakciju protiv američkih baza, brodova i saveznika širom zapadnog Pacifika.
“Preventivni napad” koji bi trebalo da spreči tehnološku dominaciju tako bi gotovo sigurno postao početak direktnog rata dve najveće svetske sile.
Veštačka inteligencija postaje strateška infrastruktura
Najopasniji deo izveštaja CNAS-a možda nije sama vojna opcija, već činjenica da se ona uopšte razmatra. Računarski centri, proizvodnja čipova, energetska infrastruktura i laboratorije za razvoj veštačke inteligencije ne posmatraju se kao komercijalna, civilna imovina.
U američko-kineskoj konkurenciji oni dobijaju status strateške infrastrukture sličan svemirskim sistemima, nuklearnim postrojenjima ili velikim vojnim industrijskim kompleksima.
Peking i Vašington već uveliko vode tehnološki rat kroz zabrane izvoza, domaće subvencije, industrijsku politiku i ograničavanje pristupa ključnim komponentama. CNAS sada uvodi i sledeći nivo te rasprave.
Ukoliko američki stratezi procene da kineski AGI može da proizvede prednost koju više nije moguće nadoknaditi prljavim ekonomskim merama ili čistom tehnološkom konkurencijom, na stolu bi, prema CNAS predlogu, trebalo da postoje i mnogo radikalnije opcije.
Veštačka inteligencija je tako od softverskog proizvoda za svega nekoliko godina stigla do tačke na kojoj se u Vašingtonu već razmatra koje bi kineske objekte trebalo pratiti i šta učiniti ukoliko njihovi računari počnu da proizvode stratešku prednost koju SAD više ne mogu da sustignu.
