Kina danas poseduje najveću civilnu industriju bespilotnih letelica na svetu, ogroman lanac dobavljača elektronike, baterija, motora i senzora i proizvodnu bazu kakvu većina država ne može čak ni približno da kopira. Međutim, novo kinesko istraživanje pokazuje da čak ni takav industrijski sistem možda ne bi mogao dovoljno brzo da odgovori na potrebe velikog rata.
Prema simulaciji istraživača sa Pekinškog tehnološkog instituta, u scenariju naglog trostrukog povećanja vojne potražnje Kina bi, čak i nakon široke industrijske mobilizacije, mogla da realizuje tek oko 60 odsto porudžbina za dronove. Posebno je zanimljivo što model nije računao samo postojeće vojne fabrike.
U simulaciju su uključeni dobavljači komponenti, proizvođači podsistema, fabrike za završnu montažu, postojeće zalihe, raspoloživo finansiranje i mogućnost prebacivanja dela civilne industrije na vojnu proizvodnju. Fabrike su produžavale radno vreme, otvarale nove linije, koristile uskladištenu opremu i uključivale civilne kapacitete.
Uprkos tome, rast potražnje bio je toliko veliki da proizvodnja nije uspela da ga sustigne. Rezultat je važan upravo zato što pokazuje da ratna proizvodnja dronova nije samo pitanje broja fabrika sposobnih da sastave letelicu. Najveći problem mogu postati komponente koje se ne mogu proizvesti ili zameniti istom brzinom.
Potražnja u velikom ratu može da pregazi i kinesku industriju
Istraživanje je vodio profesor Žang Đihai, direktor Nacionalnog istraživačkog centra za mobilizaciju odbrane. Njegov tim napravio je višeslojni model kineskog lanca proizvodnje bespilotnih sistema, od osnovnih dobavljača do kompanija koje završavaju montažu.
“Savremeno ratovanje više nije samo pitanje performansi sistema naoružanja, već fundamentalnije pitanje industrijskog kapaciteta, posebno sveobuhvatne sposobnosti mobilizacije proizvodnje vojne opreme”, naveli su istraživači.
U jednom od glavnih scenarija vojna potražnja za dronovima iznenada je povećana tri puta u odnosu na normalni nivo. Industrija je odgovorila korišćenjem rezervne opreme, povećanjem prekovremenog rada, dodavanjem proizvodnih linija i pretvaranjem odgovarajućih civilnih kapaciteta u vojnu proizvodnju. Ni to nije bilo dovoljno.
Kumulativna stopa realizacije porudžbina dostigla je 63,4 odsto, što znači da bi više od trećine traženih sistema ostalo neisporučeno čak i nakon mobilizacije. Tim je zaključio da u uslovima snažnog šoka potražnje lanac snabdevanja pokazuje sposobnost oporavka i prilagođavanja, ali da i dalje ostaje “značajan jaz između ponude i potražnje”.
Veštačka inteligencija bira koje fabrike treba širiti
Poseban deo istraživanja bavio se pitanjem može li veštačka inteligencija efikasnije da upravlja ratnom mobilizacijom od klasičnog planskog sistema.
Istraživači su sproveli 30 simulacija i uporedili tri različita modela: bez industrijske mobilizacije, mobilizaciju prema unapred definisanim pravilima i strategiju kojom upravlja veštačka inteligencija. Razlika je bila velika. Bez mobilizacije, medijalna stopa realizacije porudžbina iznosila je svega oko 34 odsto. Kada je korišćen tradicionalni sistem mobilizacije zasnovan na pravilima, rezultat je porastao na približno 51 odsto.
Model koji je koristio veštačku inteligenciju dostigao je oko 58 odsto. Sistem veštačke inteligencije nije jednostavno povećavao proizvodnju svuda gde je bilo moguće. Analizirao je postojeće zalihe, opterećenje porudžbinama, raspoložive proizvodne kapacitete i finansiranje, a zatim birao koje vojne dobavljače treba proširiti i koje civilne kompanije prebaciti na vojnu proizvodnju.
Prosečna stopa realizacije bila je 8,4 procentna poena bolja od klasične mobilizacije zasnovane na pravilima i 24,3 procentna poena iznad scenarija u kojem industrijska mobilizacija nije sprovedena.
Više novca ne rešava automatski problem
Studija je pokazala i granice finansijskog pristupa ratnoj proizvodnji. Kada su sredstva dostupna za mobilizaciju povećana sa 60 na 140 odsto osnovnog nivoa, stopa realizacije porudžbina porasla je sa 54,9 na 62,3 odsto.
Nakon toga dodatni novac počinje da daje sve manje rezultate. Razlog je jednostavan: fabrika ne nastaje onog trenutka kada država izdvoji novac. Potrebno je vreme za postavljanje proizvodnih linija, nabavku mašina, obuku radnika, prilagođavanje civilnih pogona i stvaranje dodatnih kapaciteta kod dobavljača. Postoje i fizička ograničenja koliko brzo određena kompanija može da promeni ono što proizvodi.
Istraživači zato naglašavaju da se proširenje i konverzija kapaciteta ne odvijaju neprekidno, već u fazama. Ratna ekonomija može da dobije dodatni novac praktično preko noći, ali nove komponente, fabrike i obučena radna snaga ne mogu.
Civilne fabrike predstavljaju ogromnu rezervu, ali nisu čarobno rešenje
Kina u ovom pogledu ipak poseduje prednost koju ima veoma malo država. Njena civilna industrija obuhvata ogromne kapacitete za proizvodnju elektronike, baterija, elektromotora, vozila, industrijskih mašina, komunikacione opreme i potrošačke tehnologije. Veliki deo tih kompanija mogao bi tokom rata da bude uključen u proizvodnju vojnih bespilotnih sistema ili njihovih komponenti.
Kineski odgovor na pandemiju kovida pokazao je koliko brzo fabrike koje prethodno nisu imale nikakve veze sa medicinskom opremom mogu da budu prebačene na proizvodnju maski i druge zaštitne opreme.
Kod vojnih dronova problem je složeniji. Fabrika potrošačke elektronike možda može veoma brzo da počne da proizvodi kućišta, kablove ili pojedine elektronske sklopove, ali ne može automatski da proizvede specijalizovane vojne senzore, sisteme veze otporne na ometanje, naprednu optiku ili druge kritične komponente.
Jedan kineski stručnjak za naoružanje zato je upozorio da studiju treba posmatrati kao argumentativni model, a ne kao predviđanje stvarnog ratnog učinka kineske industrije. Prema njegovoj oceni, sami kapaciteti za brzu proizvodnju mogli bi da zadovolje potrebe, dok je snabdevanje ključnim komponentama mnogo ozbiljniji problem.
Upravo tu se nalazimo na najvažniji zaključak kineskog istraživanja.
Dron se može sastaviti relativno brzo. Mnogo je teže obezbediti da desetine ili stotine hiljada letelica istovremeno imaju odgovarajuće motore, procesore, kamere, senzore, baterije, komunikacionu opremu i druge delove koje zahteva rat visokog intenziteta.
Zbog toga čak ni kineska kolosalna industrijska baza ne garantuje neograničenu proizvodnju bespilotnih sistema. U velikom ratu presudna ne bi bila samo veličina fabrika za završnu montažu, već sposobnost čitavog lanca da dovoljno brzo proizvodi one komponente čiji nedostatak može da zaustavi hiljade gotovih dronova na proizvodnoj liniji.
