Mnoga oružja iz prošlosti dočekala su svoj novi život. To se već mnogo puta do sada dogodilo (panciri, štitovi, luk i strela kao nečujno oružje specijalnih jedinica, praćke, itd, itd). Da li se to može dogoditi jednom sovjetskom tenku koji je u svoje vreme bio toliko futuristički sa svojim naprednim konceptom da ga je konzervativni vojni vrh vrlo lako odbacio?
Posvetimo pažnju jednom tenku koji se pojavio nekoliko decenija ranije nego što je trebalo. Da se danas nalazi na stepama Donbasa, svakako bi imao svoju ulogu, uz određena poboljšanja i prilagođavanja. Reč je o jedinstvenom sovjetskom raketnom tenku. To su oklopna vozila bez topa koja kao osnovno oružje koriste vođene (ili samonavođene) rakete.
Klasifikuju se kao specijalni tenkovi, odnosno tenkovi posebne namene. Za one koji manje prate ove metalne tvrđave da napomenemo da je i ta klasifikacija veoma bogata i razuđena, pa ćemo se uskoro i njoj posvetiti. Ova vrsta tenkova su po pravilu borbene mašine na bazi nekog od osnovnih tenkova, sa početnim zahtevom da budu istih ili sličnih karakteristika, pre svega u stepenu zaštite.
Počeci
Iz Sovjetskog Saveza su nam između dva rata stizala veoma neobična, pa i maštovita rešenja. Bilo je primeraka s više kupola, tenkova gigantskih dimenzija koji su predstavljani kao bojni brod na suvom, itd. Tridesetih godina, razvojem raketnog goriva Sovjeti su rešili da ispitaju kako bi se u borbi pokazao i raketni tenk. Prvi takav, „RBT-5“, imao je raketnu turelu na kupoli (pored topa 20-K kalibra 45mm). Turela je nosila dve nevođene rakete mase 250 kg koje su Sovjeti nazvali „tenkovska torpeda TT“ (Танковые торпеды ТТ).
Posle mnogobrojnih pokušaja da se napravi isključivo raketni tenk (raketno oružje umesto topovskog) od ovoga se odustalo. Inače „RBT-5“ je proizveden u jednom primerku. Bez obzira na to što je punjenje bilo moćnije od granate topa 305 mm, sve ostalo (mala daljina, nepreciznost, itd) bilo je protiv njega.
Dolaskom Nikite Hruščova na vlast mnogo projekata i planova je promenjeno. Odustajalo se od nekih, kasnije dokazano uspešnih modela, neki su zapostavljani, a mnogi protežirani. Nikita je voleo rakete, pa je oživljena ideja raketnog tenka. Za eksperimente su poslužile šasije tenkova „T-62“ i „T-64“, a eksperiment je dobio oznaku „Objekat 150“ (Объект 150) kome ćemo u nastavku teksta posvetiti više pažnje. Ipak, ni on nije bio u strogom značenju reči raketni tenk pošto nije imao protivpešadijsku municiju već samo mitraljez kao odbrambeno oružje.
Nije on bio jedini. U eksperimente te vrste ubrajaju se i „Objekat 287“ i „Objekat 775“. Ovaj prvi(287) uopšte i nije imao top, a drugi (775) imao je poznati top „D-126“ kalibra 125 mm. Sa masom od samo 36 tona i dva člana posade tenk „IT-1“, proizašao iz ovih projekata, još uvek predstavlja perspektivno oružje. Poznati tenkovski inžinjeri tadašnje Savezne Republike Nemačke takođe su razrađivali slične modele. Podsetimo da se na nekim tenkovima raketno oružje upotrebljava kao dopuna osnovnom, topovskom. Istovremeno u SSSR i SAD razvijene su rakete koje se mogu lansirati kroz cev topa.
U SSSR to su „9M112 kobra“ (za tenk T-64), a u SAD to je poznata POVR „šilejla“ (Ford MGM-51 Shillelagh) za tenkove „M60A2“ i „M551 Šeridan“. U toj trci sovjetski inžinjeri bili su mnogo uspešniji; dok šilejla nije imala značajno primućstvo u odnosu na topovski projektil, Sovjeti su gotovo udvostručili domet „tenkovskih raketa“ stvarajući zastrašujuću opasnost za protivnike na bojnom polju. Treba napomenuti da sovjetski konstruktori nisu imali budžetska ograničenja kao američki i da je stoga pre pojave prvog uspešnog raketnog tenka eksperimentisano s velikim brojem modela.
Stoga se i danas termin „raketni tenk“ koristi za tenkove koji imaju mogućnost lansiranja vođenih pt raketa. Među njima se nalazi američko-nemački prototip o kom smo pisali („MBT-70“), francuski „AMX-13“ kao i sovjetski (ruski i ukrajinski) „T-64“, „T-72“, „T-80“, „T-84“ i „T-90“. Neki tenkovi serije „T-55“ koje koristi armija Perua imaju lansere s raketama na kupolama. Inžinjerijsko vozilo u poljskoj modifikaciji „T-55A“ imalo je rakete PW-LWD. No, svi oni strogo posmatrano ne pripadaju čistokrvnim ”raketnim tenkovima”.
IT-1 „Drakon“
On pripada toj klasi, a pri tom je i jedini, dakle – klasa za sebe! Ime je dobio po grčko-latinskom nazivu za velikog zmaja, mada može značiti i strogu, neprikosnovenu presudu, prema starogčkom zakonodavcu Drakonu iz sedmog veka pre nove ere. Lovac tenkova (Истребитель танков) u naoružanje je ušao 1968. godine. Šta je pre toga prošao? Napravljen je bez topa, na osnovi tenka „T-62“. Koristio je posebno projektovane POVR „3M7“ („Drakon“) čiji se lanser nalazio na niskoj kupoli. Vrlo brzo je i povučen iz naoružanja, tokom 1972-1974. godine.
Rad na njemu trajao je mnogo duže nego njegova upotreba. Projektovanje je počelo 1957. godine koriščenjem osnovnih sklopova pomenutog „T-62“. Projektnu skicu načinio je Zavod № 183 (ovu oznaku nosila su dva zavoda – u Harkovu i Donjem Tagilu). Prva skica prikazana je 1958. godine i kao osnovu imala je tenk „T-54“. Verovatno je ideja bila da se iskoristi ogromna masa tih tenkova i sa vrlo malo ulaganja dobije masovni ”ubica tenkova”; nizak, brz, lak i neuhvatljiv na ratištu. Ubrzo se prešlo na tenk „T-62“ jer je imao bolje komponente.
U aprilu 1964. godine obavljena su prva ispitivanja dva prototipa „IT-1“ na poznatom poligonu Kapustin Jar. To nisu bila prva ispitivanja. Četiri godine ranije, 1961. na istom poligonu ovaj projekat je predstavljen Nikiti Hruščovu i najvišem rukovodstvu. Tada je projekat ispunjavao sledeće zahteve: bojevi komplet nalazio se u pravougaonom skladištu, a lanser u marševskom položaju bio je unutar kupole. Radi aktiviranja lanser bi po vođici bio isturen iz kupole, krila rakete bi se odmah ispravila i ona je bila spremna za dejstvo.
Hruščov se konsultovao sa svojim savetnicima za raketno oružje i zatražio od konstruktora da naprave pt vođenu raketu koja bi bila lansirana iz topa, dok bi se bojevi komplet nalazio u kupoli u magacinu tipa doboš (revolverskog tipa), sa automarskim punjačem. Logika Hruščovljevih savetnika vođena je idejom da bi se tako povećala početna brzina rakete, skratilo vreme za dopunu, itd. Konstruktori su tu ideju osporili veoma stručno. Postojeće tehnologije nisu dozvoljavale konstrkuciju operenih površina krila bez degradacije upravljivosti.
Štaviše, tvrdili su da bi raketa pala vrlo brzo posle poletanja. Pored toga, to bi tražilo potpuno nov projekt jer se radilo o kompletnoj preradi unutrašnjosti kupole. Sam doboš bi bio problem za sebe, kako zbog veličine, tako i zbog otežane ergonomije posade. Jednostavno, s takvim rasporedom za jednog člana posade ne bi bilo mesta. Hruščov se saglasio i odobrio postojeći projekt, a savetnicima je ostalo da gledaju u vrhove čizama.
Konačno, 14. septembra 1964. godine jedaj oficir koji je dugo bio jedini osposobljen da dejstvuje tim kompleksom, u pokretu je s tri rakete na daljini od tri kilometra uništio jednu za drugom tri pokretne mete! Hruščov ne bi bio to što je bio da nije izveo svoj zaključak: ako se ovako lako mogu uništavati tenkovi – onda Sovjetskom Savezu tenkovi uopšte nisu potrebni! Smesta je izazvao paniku u tenkovskom lobiju.
Međutim, sami konstruktori dobro su znali realne borbene mogućnosti kompleksa i mnogo skeptičnije su se odnosili prema naoružavanja tenkova raketama. Pad Hruščova mnoge projekte je zamrzao, a ovaj je u značajnoj meri usporen. Kao rezultat toga napravljeno je svega 193 komada – i nijedan nije učestvovao u borbi. Do kraja je obavljeno 94 bojeva gađanja raketom „Drakon“ (sva uspešno!), pa je etapa projektovanja završena 1965. godine, osam godina od početka.
Po čemu se razlikovao od drugih?
Tenk je imao tri člana posade: mehaničara -vozača, operatora-strelca i komandira. Tenk je imao telo od varenih ploča, istovetnih i zamenjivih s delovima na serijskom tenku „T-62“. Kupla je bila livena, polusferne, pljosnate forme, s podižućim lanserom za rakete „2K4 drakon“ i mehanizmom za punjenje (postavljanje). U njemu se nalazilo 12 raketa „3M7“. Još tri rakete bile su u fiksiranom magacinu. Kao pomoćno oružje koriščen je mitraljez „PKT“ kalibra 7,62 mm s kompletom od 2000 metaka. Kupola se pokretala električno, s mogućnošću ručnog pogona.
Pored raketa i lansirnog mehanizma, u borbenu opremu su spadali dnevni i noćni nišani, stabilizator „2EZ“ ( „2ЭЗ“), kao i stanice za navođenje i upravljanje. Raketom se upravljalo radio-komandom, poluautomatski. Mogla je koristiti proizvoljnu kombinaciju od sedam frekvencija i dva koda što je omogućavalo sasređeno dejstvo više tenkova. Tada je verovatnoća uništenja bila već za prvi, eventualno drugi hitac. Lansirni sistem je automatski popunjavan raketom. Posle lansiranja, lanser bi se automatski uvukao u kupolu. Istovremeno su učitavani podaci (smer, brzina vetra) i kupola bi se okretala u pravcu cilja ne gubeći vreme.
U od momenta lansiranja vazdušna zavesa stvorena gasovima potrajala bi jednu i po sekundu, za koje vreme je tenk bio praktično slep. Za vreme prvih ispitivanja gasovi su dizali sneg s nosa tenka i onemogućavali upravljanje. Prva polovina sekunde bio je let bez navođenja. Tokom te polovine bočna komponenta vetra (zbog nagiba krila rakete) i gravitacija dovodili su samu raketu na liniju viziranja i vođenja. Od te tačke koordinate su automatski određivane, generisale su šifrovane radio-komande i prenosile ih raketi, gde su one dekodirane i slate u mehanizam kormila. Borbena masa tenka bila je svega 34, 5 tona.
U naoružanju
Tenk je bio samo tri godine u naoružanju. Zamisao tenkovskih stratega, tada dominantnih na poljima bitke, bila je da samostalni bataljoni lovaca tenkova kompletiraju motostreljačke divizije koje su bile raspoređene duž pravaca koji su bili povoljni za napad tenkovima. Formirana su samo dva bataljona – jedan u Beloruskom, a drugi u Prikarpatskom vojnom okrugu.
U toku ispitivanja i eksploatacije pokazao je izuzetno visoku upotrebljivost i pouzdanost, čak do 96,7 %, do tada i od tada nezabeleženu. Šta ga je, ipak, poslalo u rashod? Pored moćnih tenkovskih lobija, on je imao i nedostatke: veliki mrtav ugao, nedostatak topa kao rezervnog rešenja, itd. Posle povlačenja iz borbenih jedinica preostali primerci prepravljeni su u tegljače „BTS -4B“.
