Jurišni helikopteri ušli su u rat u Ukrajini kao oklopljene udarne mašine namenjene dejstvu neposredno iznad bojišta, a četiri godine kasnije sve češće rade kao pokretni lanseri sa bezbedne udaljenosti ili leteće vatrene ekipe za presretanje dronova. Doktrina koja je decenijama počivala na brzom prilasku cilju, letu tik iznad terena i iznenadnom udaru sudarila se sa hiljadama prenosivih protivvazdušnih sistema, radarima, topovima, dronovima i neprekidnim izviđanjem fronta.
Oklop, IC mamci i sistemi za upozorenje nisu učinili Ka-52, Mi-28 i Mi-35 beskorisnim, ali su im oduzeli slobodu kretanja koju su imali u sukobima protiv znatno slabije protivvazdušne odbrane. Helikopter koji se ranije skrivao iza šume ili uzvišenja, izleteo pred cilj, lansirao rakete i povukao se pre odgovora sada može da bude otkriven još dok prilazi zoni napada.
Ruske posade odgovorile su lansiranjem nevođenih raketa iz propinjanja i sve češćom upotrebom vođenog oružja dugog dometa, pre svega rakete LMUR „Izdelije 305“. Ukrajinska armijska avijacija pronašla je potpuno drugačiju nišu, pretvarajući Mi-8 i Mi-24 u lovce na Gerane, Gerbere i druge relativno spore bespilotne letelice.
Tako su iste platforme, nekada zamišljene za podršku oklopnim kolonama i prebacivanje desanta, gurnute u dve nove krajnosti. Na jednoj strani fronta helikopter sve ređe vidi cilj koji napada, dok na drugoj leti paralelno sa dronom i pokušava da ga obori mitraljeskom vatrom. „Leteći tenk“ nije nestao, ali se pod pritiskom savremenog ratišta pretvara u leteći raketni kamion, izviđačko-komandnu tačku i mobilni deo protivvazdušne odbrane.
Od protivtenkovskog lovca do desantnog autobusa
Američka i sovjetska škola razvoja borbenih helikoptera polazile su od različitih zahteva, ali su se vremenom kretale prema sličnom cilju: platformi sposobnoj da nisko priđe neprijatelju, otkrije metu i nanese snažan udar pre nego što protivnik organizuje odgovor.
AH-64 Apač projektovan je prvenstveno kao lovac na oklopne kolone i sredstvo za napade u taktičkoj dubini. Njegovi senzori i protivtenkovske rakete trebalo je da zaustave masovne prodore oklopa, uz korišćenje terena i kratko izlaganje protivničkoj vatri.
Sovjetski Mi-24 dobio je širu ulogu. Pored raketnog i topovskog naoružanja, mogao je da preveze malu desantnu grupu, snabde jedinice ili izvuče ljude iz ugroženog područja. Kasniji Ka-52, Mi-28 i Mi-35M postali su specijalizovanije udarne platforme, sa savremenijim senzorima, vođenim raketama i sistemima zaštite.
Takva koncepcija došla je do punog izražaja 24. februara 2022. godine, kada je ruska komanda poslala veliku helikoptersku grupu prema aerodromu Antonov kod Gostomelja, nedaleko od Kijeva. Različiti izvori navode između 20 i 34 helikoptera u prvom talasu, uglavnom transportnih Mi-8 pod zaštitom Ka-52, Mi-24 i drugih udarnih platformi. Prebačeno je približno 200 do 300 pripadnika Vazdušno-desantnih snaga i specijalnih jedinica, sa zadatkom da zauzmu aerodrom i otvore vazdušni most za dopremanje dodatnih snaga.
Aerodrom je zauzet, ali planirani dolazak teških transportnih aviona Il-76 nije ostvaren. Ukrajinski protivnapadi, dejstvo avijacije i artiljerije, kao i oštećenja piste sprečili su uspostavljanje stabilnog vazdušnog mosta, dok su ruske kopnene kolone usporene i zaustavljene na prilazima ukrajinskoj prestonici. Gubici helikoptera kod Gostomelja razlikuju se u zavisnosti od izvora. Ipak, vizuelne evidencije obuhvatile su jedan Mi-8, jedan Mi-28 i četiri Ka-52, ukupno šest izgubljenih, oštećenih ili zarobljenih platformi u širem području. Ipak, ovaj helikopterski napad je već ušao u istoriju kao vešto izvedena operacija sa stanovišta vojne veštine.
Niski let više nije bio dovoljan
Tokom prvih nedelja rata ruski helikopteri leteli su na izuzetno malim visinama, pratili puteve, rečna korita i linije šuma i ulazili desetinama kilometara iza ukrajinskih položaja. Takav profil leta trebalo je da ih sakrije od radara i skrati vreme tokom kojeg bi posade prenosivih PVO sistema mogle da reaguju.
Širenje Igle, Stingera, Pioruna i drugih raketa duž fronta postepeno je zatvorilo prostor za takve upade. Jedna posada skrivena u šumi, napuštenoj kući ili kanalu mogla je da sačeka da helikopter prođe, lansira raketu sa male udaljenosti i nestane pre dolaska odgovora.
IC mamci i sistemi za ometanje mogli su da poremete navođenje rakete sa infracrvenom glavom, ali nisu uklanjali samu opasnost. Helikopter koji bi preživeo prvi napad često bi morao da promeni pravac, izgubi visinu ili prekine zadatak, čime je dejstvo protivvazdušne odbrane postizalo cilj i bez obaranja letelice.
Oklop Ka-52, Mi-28 i Mi-35 štiti posadu i vitalne delove od lakog naoružanja, gelera i dela topovske vatre, ali ne omogućava dugo zadržavanje iznad prostora zasićenog raketama, radarima, protivavionskim topovima i dronovima. Posebno opasno postalo je lebdenje ili spor let tokom traženja cilja i navođenja rakete.
Javno dostupne evidencije gubitaka razlikuju se, ali pojedini izvori su do sredine 2026. navodili oko 68 uništenih, oštećenih ili zarobljenih Ka-52 i približno 20 Mi-28. U te brojke ulaze helikopteri oboreni u vazduhu, uništeni na zemlji, izgubljeni u nesrećama ili napušteni nakon prinudnog sletanja, zbog čega se ne mogu svi pripisati dejstvu ukrajinske PVO. Oryx evidentira samo slučajeve za koje postoji fotografija ili snimak, dok se ukupni broj razlikuje od drugih baza koje primenjuju strože ili šire kriterijume.
Rakete iz propinjanja umesto direktnog nišanjenja
Prvi široko primenjeni odgovor bilo je lansiranje nevođenih raketa iz propinjanja. Helikopter leti nisko prema unapred određenoj tački, koristeći teren kao zaklon, a zatim naglo podiže nos pod uglom od približno 15 do 30 stepeni.
Tokom kratkog penjanja posada ispaljuje salvu raketa S-8 kalibra 80 milimetara ili težih S-13 kalibra 122 milimetra iz više potkrilnih lansera. Rakete nastavljaju let uzdignutom balističkom putanjom prema zoni čije su koordinate unapred unete ili proračunate.
Helikopter odmah nakon lansiranja obara nos, vraća se na malu visinu, menja pravac i izbacuje IC mamce. Vreme provedeno iznad zaklona svodi se na nekoliko sekundi, čime se protivničkim posadama ostavlja malo vremena za otkrivanje i gađanje.
Cena takve bezbednosti jeste preciznost. Pilot u trenutku lansiranja ne vidi cilj, dok nevođene rakete nemaju mogućnost naknadne korekcije putanje. Salva može da pogodi ljudstvo, vozila ili objekte unutar šire zone, ali je znatno manje pogodna za uništenje pojedinačnog tenka, skloništa ili vatrene tačke.
Rusko Ministarstvo odbrane više puta je objavljivalo snimke Ka-52, Mi-28 i drugih helikoptera koji lansiraju nevođene rakete iz propinjanja. Takav način dejstva postao je uobičajen kompromis između potrebe da helikopter ostane aktivan i rizika ulaska neposredno iznad ukrajinskih položaja.
LMUR udara
Mnogo opasniji odgovor bilo je širenje upotrebe lake višenamenske vođene rakete LMUR, poznate kao „Izdelije 305“. Uprkos oznaci „laka“, raketa ima početnu masu od približno 105 kilograma i nosi razorno-fragmentacionu bojevu glavu mase oko 25 kilograma.
Deklarisani garantovani domet izvozne verzije iznosi 14,5 kilometara, dok se u javnosti najčešće navodi operativni domet do približno 15 kilometara. To je dovoljno da Mi-28NM ili modernizovani Ka-52M u velikom broju situacija ostanu izvan dometa prenosivih PVO sistema, posebno kada lansiraju iznad teritorije pod ruskom kontrolom.
LMUR koristi inercijalnu navigaciju sa satelitskim korekcijama, termovizijsku glavu za samonavođenje i dvosmernu vezu sa helikopterom. Posada tako ne mora tokom celog leta rakete da drži cilj u vidnom polju niti da lebdi dok projektil ne pogodi metu.
U prvom režimu cilj se otkriva i zahvata pre lansiranja. Nakon odvajanja od helikoptera raketa nastavlja prema odabranoj meti i završni napad izvodi autonomno, po principu „ispali i zaboravi“.
Drugi režim omogućava napad na cilj koji posada helikoptera u trenutku lansiranja ne vidi. Raketa leti prema unapred zadatim koordinatama, dok termovizijska kamera iz njenog nosa šalje sliku nazad operateru. Kada projektil stigne u ciljnu oblast, operater prepoznaje objekat, bira tačku udara ili preusmerava raketu na važniju metu.
Takva veza omogućava da LMUR pogodi vozilo u pokretu, zgradu, sklonište, komandno mesto ili drugi cilj skriven iza prirodne prepreke. Bojeva glava od 25 kilograma znatno je teža od punjenja klasičnih helikopterskih protivtenkovskih raketa, pa projektil nije ograničen samo na probijanje oklopa već može da razori veći objekat ili utvrđeni položaj.
Ruski helikopter zbog toga sve manje liči na klasičnu jurišnu platformu koja ulazi iznad cilja. Obaveštajni podaci stižu sa dronova, izviđačkih jedinica ili drugih senzora, posada lansira raketu sa prijateljske strane fronta, a operater završava izbor cilja gledajući snimak koji stiže iz samog projektila.
Takvo „bacanje“ omogućava udare iza prve linije, na mesta na kojima se okupljaju snage, doprema municija ili pripremaju mehanizovane formacije. Helikopter postaje vazdušna stanica za lansiranje i upravljanje vođenim oružjem, dok samu opasnu deonicu prema cilju prelazi raketa.
Ni petnaest kilometara ne garantuje sigurnost
Povlačenje iza fronta smanjilo je izloženost prenosivim raketama, ali nije potpuno zaštitilo helikoptere. Sistemi srednjeg i velikog dometa mogu da gađaju ciljeve daleko iza prve linije, dok lovačka avijacija i dronovi stvaraju nove pravce napada.
Poseban problem postale su baze, privremena sletišta i terenski položaji na kojima se helikopteri snabdevaju gorivom i municijom. Ukrajinske snage više puta su upotrebljavale rakete i udarne dronove protiv letelica zatečenih na zemlji, uključujući napade na zaklonjene i privremene položaje u pozadini.
Helikopter koji se udaljio od neposrednog fronta zato nije izašao iz borbe. Promenio je mesto sa kojeg je vodi, oslanjajući se na podatke drugih platformi i oružje koje ima veći domet od njegovih sopstvenih senzora.
Ka-52M, Mi-8 i Mi-24 postali lovci na dronove
Rusija je jedan od najrasprostranjenijih vojnih helikoptera, Mi-8, nedavno pretvorila u pokretnu platformu za elektronsko ratovanje, namenjenu ometanju ukrajinskih dronova dugog dometa iznad ruske teritorije. Ukrajinski vojni portal Militarni analizirao je snimke i zaključio da ravne antene na trupu najverovatnije ne služe za klasično ometanje veze između operatera i drona.
Pored toga, na internetu se još 2025. godine pojavila fotografija ruskog jurišnog helikoptera Ka-52M u konfiguraciji za presretanje dronova, što je tada potvrdilo njegovu novu, strateški važnu ulogu. U poslednjim mesecima, ruski Ka-52M sve češće se koristi za presretanje ukrajinskih kamikaza dronova, kako na liniji fronta, tako i u pozadinskim zonama.
Ukrajinska strana razvila je istu ulogu za svoju postojeću flotu helikoptera. Mi-8 i Mi-24 počeli su da se koriste za presretanje Geranja-2, Gerbera i drugih dronova dugog dometa čija brzina i profil leta omogućavaju da ih helikopter sustigne.
Geran-2 leti brzinom od približno 170 kilometara na čas, što ga čini nezgodno sporom metom za borbeni avion. Lovac mora da smanji brzinu, prilazi cilju koji leti nisko i rizikuje sudar sa ostacima, dok upotreba skupe rakete vazduh-vazduh protiv relativno jeftinog drona stvara nepovoljan odnos troškova.
Mi-8 ili Mi-24 može duže da ostane u zoni, približi se dronu, izjednači brzinu i omogući bočnom strelcu da otvori vatru iz mitraljeza. Posada može da prati bespilotnu letelicu sve dok ne stigne iznad područja na kojem njeno obaranje neće ugroziti ljude i objekte na zemlji.
Helikopter u toj konfiguraciji postaje nosač mobilne vatrene ekipe. Zemaljski radari i osmatračke stanice usmeravaju ga prema cilju, letačka posada bira putanju, dok strelac dejstvuje kada se približe na pogodnu udaljenost.
Nasumične rute i stalno menjanje zone patroliranja otežavaju ruskoj strani da unapred odredi gde se presretač nalazi. Helikopter istovremeno može da prati dron koji je zaobišao zemaljske vatrene položaje i usmeri ga prema prostoru na kojem će biti lakše uništen.
Takva presretanja posebno su pogodna iznad mora, otvorenog zemljišta i nenaseljenih područja. Pad zapaljenog drona, njegove bojeve glave ili delova helikopterske municije tada predstavlja manju opasnost nego iznad gusto naseljenog grada.
Ukrajinske jedinice objavile su nekoliko snimaka na kojima posade Mi-8 i Mi-24 mitraljeskom vatrom obaraju Geranje i Gerbere. U jednoj operaciji na hersonskom pravcu helikopterske posade tvrdile su uništenje čak 14 udarnih i mamac-dronova, čime je platforma prvobitno namenjena desantu i vatrenoj podršci postala deo višeslojne protivvazdušne odbrane. Ipak, ovakav pristup nosi rizik pa se dešavaju i padovi.
Ukrainian Mi-8 helicopters successfully intercepted and downed a Shahed-136 attack drone. The UAV was escorted out of the populated area and neutralized in a forested zone. pic.twitter.com/ZFtABWZX06
— NOELREPORTS 🇪🇺 🇺🇦 (@NOELreports) December 7, 2024
