Rusija je jedan od najrasprostranjenijih vojnih helikoptera pretvorila u pokretnu platformu za elektronsko ratovanje, namenjenu ometanju ukrajinskih dronova dugog dometa iznad ruske teritorije. Sistem nije predstavljen na vojnoj izložbi niti kroz zvanično saopštenje, već je primećen na fotografijama modifikovanog Mi-8 koje je objavio jedan ruski Telegram kanal.
Ukrajinski vojni portal Militarni analizirao je snimke i zaključio da ravne antene na trupu najverovatnije ne služe za klasično ometanje veze između operatera i drona. Njihov raspored i mali broj kablova više ukazuju na sistem projektovan da potiskuje signale satelitske navigacije na unapred poznatim frekvencijama. Takva namena direktno odgovara problemu koji je za rusku pozadinu postao mnogo ozbiljniji nego na početku rata.
Ukrajinski dronovi sada redovno prelaze stotine, ponekad i više od hiljadu kilometara, napadajući rafinerije, skladišta goriva, aerodrome, fabrike i druge vojne i industrijske objekte. Kopneni ometači mogu da zaštite pojedine gradove i baze, ali ne mogu brzo da pokriju ogroman prostor niti da se pomeraju prema pravcu sa kojeg se očekuje sledeći talas. Helikopter sa snažnim antenama može da poleti prema ugroženoj oblasti, podigne zonu ometanja iznad terena i preseče navigacione signale na mnogo većem prostoru od sistema postavljenog na zemlji.
Mi-8 time dobija novu ulogu u dubinskoj odbrani, daleko od klasičnih transportnih, desantnih i spasilačkih zadataka za koje je prvobitno razvijen. Koncept je istovremeno jednostavan i opasan: umesto da svaki ukrajinski dron bude oboren raketom ili topom, dovoljno je poremetiti njegov kurs toliko da promaši cilj, potroši gorivo ili se sruši u nenaseljenom području.
Fotografije pokazuju nekoliko ravnih antenskih panela postavljenih pod različitim uglovima na jednoj strani helikoptera. Njihov raspored pokriva sektor od približno 180 stepeni, dok analitičari pretpostavljaju da se isti ili sličan niz nalazi i na suprotnoj strani trupa. Takva konfiguracija omogućila bi pokrivanje prostora oko čitave letelice. Mi-8 ne bi morao precizno da usmerava jednu antenu prema dronu, već bi tokom leta stvarao široku zonu elektronskih smetnji.
Svaki uočeni panel povezan je sa samo dva kabla. Taj detalj postao je osnova za procenu da sistem ne pokušava da prati veliki broj promenljivih radio-kanala, već radi na dva unapred određena frekventna opsega ili sa dve različite polarizacije istog signala.
Zašto sistem verovatno napada navigaciju, a ne vezu sa operaterom
Ometanje radio-kontrolisanih dronova blizu linije fronta zahteva veoma širok i fleksibilan frekventni opseg. Operateri stalno menjaju kanale, koriste različite vrste veza i pokušavaju da pobegnu od protivničkih ometača. Sistem ograničen na dva kanala teško bi mogao efikasno da prati takvu pretnju. Njegove antene mnogo više odgovaraju ometanju GPS, GLONASS, Galileo ili BeiDou signala, čije su radne frekvencije unapred poznate i ne menjaju se tokom misije.
Prema jednoj proceni ukrajinskog Militarnog, dva kabla na svakom panelu mogu da odgovaraju dvema polarizacijama emitovanog signala. Takvo rešenje omogućava ometaču da šalje smetnje u različitim orijentacijama i smanjuje zavisnost od položaja navigacione antene na samom dronu. Dron tokom leta menja nagib, pravac i visinu. Antena na njegovom trupu zato nije stalno okrenuta pod istim uglom prema izvoru ometanja, pa emitovanje u više polarizacija povećava verovatnoću da će prijemnik ipak biti zaslepljen.
Drugo moguće objašnjenje jeste da dva kabla služe za dva frekventna područja satelitske navigacije. Jedan bi mogao da pokriva L1 opseg između približno 1,5 i 1,6 gigaherca, dok bi drugi ometao L2 i L5 signale oko 1,2 gigaherca. Višepojasni navigacioni prijemnici koriste više frekvencija kako bi povećali preciznost i otpornost na smetnje. Ometanje samo jednog opsega može ostaviti dronu dovoljno podataka za nastavak leta, dok istovremeni napad na L1, L2 i L5 znatno otežava određivanje položaja.
Većina savremenih dronova dugog dometa ne zavisi isključivo od satelita. U njima se obično nalazi i inercijalni navigacioni sistem koji pomoću žiroskopa, akcelerometara i drugih unutrašnjih senzora procenjuje položaj i pravac kretanja. Takva rezerva omogućava nastavak leta kada GPS ili GLONASS privremeno nestanu. Problem nastaje kada ometanje traje dugo.
Inercijalni sistem vremenom akumulira grešku. Svako malo odstupanje u merenju brzine, ugla ili ubrzanja sabira se tokom leta, pa dron bez periodične satelitske korekcije može da promaši cilj za stotine metara ili više. Kratak prolazak kroz mali džep bez signala ne mora da predstavlja ozbiljan problem. Velika i pokretna zona ometanja, koju helikopter održava duž očekivanog pravca napada, može da ostavi dron bez korekcije tokom dovoljno dugog perioda da mu potpuno poremeti završni prilaz.
Rusiji nije neophodno da obori svaku letelicu. Dron koji umesto rezervoara rafinerije pogodi prazno zemljište predstavlja uspešno neutralisanu pretnju čak i kada nije fizički uništen u vazduhu. Takav pristup može biti mnogo jeftiniji od lansiranja raketa sistema Pancir, Buk ili S-400. Posebno je koristan protiv talasa u kojima istovremeno dolazi veliki broj relativno jeftinih letelica, čiji je cilj da iscrpe protivvazdušnu odbranu i pronađu praznine između zaštićenih zona.
Zašto je izabran Mi-8
Izbor helikoptera umesto kamiona, tornja ili fiksne instalacije ima jasnu operativnu logiku. Ruska teritorija je ogromna, dok ukrajinski napadi ne dolaze uvek istim koridorima niti su stalno usmereni prema istom regionu.
Kopneni sistem zahteva vreme za premeštanje i ograničen je putevima, reljefom i položajem antena. Helikopter može da preleti stotine kilometara, brzo stigne u oblast u kojoj je primećena povećana aktivnost dronova i podigne opremu iznad prepreka koje na zemlji smanjuju domet signala.
Veća visina omogućava širu radio-vidljivost. Antena u vazduhu može da pokrije mnogo veći prostor nego ista oprema iza šume, brda ili zgrada. Mi-8 je za takvu konverziju logičan izbor zbog nosivosti, prostrane kabine i velikog broja dostupnih primeraka. Unutar trupa mogu da budu smešteni generatori, pojačala, uređaji za hlađenje, operaterske konzole i druga oprema koja ne staje u mali laki avion.
Dva motora pružaju dodatnu sigurnost, dok široka upotreba Mi-8 pojednostavljuje održavanje, snabdevanje rezervnim delovima i obuku posada. Rusija već raspolaže velikim brojem pilota, tehničara i baza prilagođenih ovoj porodici helikoptera.
Mi-8 je nastao početkom šezdesetih godina u Sovjetskom Savezu, ali je tokom narednih decenija razvijen u desetine vojnih i civilnih varijanti. Koristi se kao transportni helikopter, vazdušno komandno mesto, platforma za elektronsko ratovanje, leteća bolnica, desantna letelica i nosač naoružanja.
Nova konfiguracija zato nije potpuni raskid sa ranijim razvojem. Sovjetske i ruske snage već su koristile specijalne verzije Mi-8 za radio-izviđanje, ometanje komunikacija i zaštitu jedinica, ali fotografisani sistem deluje prilagođen savremenoj pretnji dronova dugog dometa.
Ukrajinski analitičari procenjuju da bi Rusija ove helikoptere mogla da koristi na sličan način na koji je Kijev već rasporedio sopstvene vazdušne ometače. Kao primer naveden je laki avion „Shark U1“, prilagođen za nošenje opreme za elektronsko ratovanje. Vazdušna platforma omogućava da se odbrana ne vezuje za jedan aerodrom, grad ili fabriku.
Helikopter može da patrolira između više objekata, privremeno ojača slabo pokriven pravac ili prati informacije o približavanju ukrajinskog talasa. Takva upotreba nosi i ograničenja. Mi-8 je spor, relativno bučan i nema veliki plafon leta u poređenju sa mlaznim ili turbopropelerskim avionima. Oprema za snažno ometanje troši mnogo električne energije i stvara veliku količinu toplote. To zahteva dodatne generatore i hlađenje, što povećava masu, smanjuje dolet i ograničava vreme koje helikopter može da provede u zoni patroliranja.
Emitovanje snažnog signala može da otkrije položaj platforme protivničkim sistemima elektronskog izviđanja. Helikopter duboko iznad ruske teritorije nije izložen klasičnim ukrajinskim lovcima, ali bi njegov signal mogao da postane cilj za buduće dronove sa pasivnim navođenjem prema izvoru zračenja. Vremenski uslovi predstavljaju dodatno ograničenje. Letenje noću, po magli, zaleđivanju ili iznad velikih šumskih i nenaseljenih područja zahteva dobro pripremljene posade i pouzdanu mrežu aerodroma.
Rusija istovremeno ubrzava proizvodnju Mi-8
Pojava nove verzije poklapa se sa planovima za povećanje proizvodnje čitave porodice Mi-8. Zapadne i ukrajinske obaveštajne strukture združenim radom procenjuju da Rusija namerava da izgradi 72 helikoptera Mi-8MTV-1 tokom 2026. i 2027. godine. Kazanjska fabrika helikoptera trebalo bi da isporuči najmanje 37 letelica samo tokom ove godine. Takav tempo bio bi znatno viši od ranijih procena ruskih proizvodnih mogućnosti.
Mi-8MTV-1 se prvenstveno smatra višenamenskom transportnom platformom. Velika serija ipak ostavlja ruskom vojnom vrhu dovoljno novih ili obnovljenih helikoptera da deo flote pretvori u specijalizovane sisteme. Konverzija transportnog Mi-8 u vazdušni ometač ne zahteva razvoj potpuno nove letelice. Antene, izvori energije, operaterske konzole i elektronska oprema mogu da budu ugrađeni u postojeću platformu mnogo brže nego što bi trajalo projektovanje posebnog aviona.
Serijska primena zavisiće od rezultata na terenu. Jedan eksperimentalni ili ograničeno proizvedeni helikopter ne može da pokrije čitavu rusku teritoriju niti da zaustavi masovne napade koji dolaze sa više pravaca. Veći broj platformi mogao bi da formira pokretne zone ometanja oko rafinerija, vojnih aerodroma i industrijskih područja. Helikopteri bi se premeštali prema regionima koji su prethodnih noći bili napadnuti ili prema pravcima na kojima rusko izviđanje uoči pripremu ukrajinskih dronova.
Ukrajina će na takav sistem verovatno uz pomoć zapada odgovoriti poboljšanjem inercijalne navigacije, optičkim prepoznavanjem terena i ciljeva, memorisanim mapama, visinskim profilima i algoritmima koji dronu omogućavaju da leti bez satelitskog signala. Naprednije letelice mogu da porede sliku sa kamere sa unapred učitanim podacima o terenu. Takvo navođenje je skuplje i složenije, ali značajno smanjuje zavisnost od GPS i GLONASS signala.
Moguća su i rešenja koja traže sam izvor ometanja. Snažan emiter koji štiti rafineriju istovremeno objavljuje svoje prisustvo, pa zapadni planeri mogu da pokušaju da ga zaobiđu, zasite ili napadnu specijalizovanom municijom. Fotografije modifikovanog Mi-8 zato ne predstavljaju dokaz da je Rusija pronašla konačno rešenje protiv dubinskih udara. Pokazuju da Moskva prelazi sa statične zaštite pojedinačnih objekata na pokretne vazdušne zone elektronskog ratovanja.
Ukrajinski dronovi primorali su Rusiju da za njihovo zaustavljanje koristi lovce, helikoptere, kopnene radare, protivvazdušne rakete, mobilne vatrene grupe i sada specijalizovane leteće ometače. Mi-8 sa antenskim panelima postaje još jedan sloj te odbrane, namenjen da napada navigaciju drona pre nego što rakete i topovi moraju da napadnu samu letelicu.
