U mnoštvu trapavosti pa i brljotina tokom Ardenske operacije, nisu mimoiđeni ni padobranci. Nemački padobranci (Fallschirmjäger) formacijski su bili pripadnici Luftvafe, jednog od tri vida oružanih snaga Nemačke (die Wehrmacht). Njima je u ratu bilo znatno teže nego drugima, o čemu smo već pisali. Mnogo više su korišćeni kao udarne pešadijske jedinice, tzv. ”vatrogasne brigade”, tamo gde je trebalo hitno intervenisati. Mnogo je bilo teškoća da koriste vazdušni desant za šta su obučavani – od transportnih sredstava, preko naoružanja i opreme do meteoroško-taktičke situacije na bojištu. Stoga su klasične desantne operacije bile veoma retke, pri čemu je zabeležen i značajan broj žrtava.
Poslednja takva operacija odigrala se na Zapadnom frontu i dobila je ambicioznan kodni naziv ”Jastreb” (nem.Operation Stösser). Trebalo je tokom Ardenske bitke (poslednjeg velikog nemačkog napora da se preokrene situacija na Zapadnom frontu) doskočiti u oblast Visoki Feni (Hautes Fagnes, nem. Hohes Venn) kako bi zauzeli i držali raskrsnicu strateški važnih puteva N-68 i N-672. Ona se nalazila u blizini Bel Kroa Žalea u centralnom delu valonske oblasti Belgije. Položaj je trebalo držati do prodora 12. SS pancer divizije. Tuda su prolazile glavne rute snabdevanja koje su povezivale važne logističke centre.
Operacija u Ardenima bila je u mnogo svojih segmenata rizična, pa i avanturistička, stoga je i propala. Mnogo teorijski dobro smišljenih operacija zavisilo je od previše varijabilnih činilaca (vremena, uvežbanosti, logistike, reakcije neprijatelja, pa i ratne sreće). To se dogodilo i s operacijom ”Jastreb”. Zadatak da je sprovede dobio je pukovnik Fridrih August (Friedrich August Freiherr von der Heydte). On je bio padobranski oficir, elitni starešina, a posle Drugog svetskog rata služio je u Bundesveru stigavši i do čina generala. Posvetio se akademskoj i političkoj karijeri. Ovom prilikom zapala ga je nemoguća misija da za samo osam dana isplanira, organizuje i sprovede operaciju u kojoj je mogao da računa s većinom neiskusnih padobranaca i pilota.
Pripreme
Pukovnik je bio prekaljeni padobranac koji je preživeo desant na Krt. Osmog decembra pozvan je u štab gde su mu rekli, bez ikakvih detalja, da pripremi jedinicu za desant. Dobio je osam dana da ”pritegne” sastav, obnovi opremu i trebuje sve ono što će mu omogućiti samostalno delovanje na terenu. On je hteo da koristi sastav svog puka. Zahtev je bio odbijen usled mera tajnosti.
Smatralo se da će pokreti jedne takve elitne jedinice biti lako uočeni. Umesto toga dobio je borbenu grupu od 800 ljudi. Drugi padobranski korpus imao je zadak da u tu grupu pošalje po sto ljudi iz svakog puka. Umesto da pošalju najbolje, najiskusnije borce, prevejani komandanti (imajući u vidu mogući neuspeh operacije) sačuvali su za sebe najbolje, a kolegi su poslali neobučene, pa i problematične tipove.
Pukovnik Hajte nije mogao ni previše da se buni. Bio je rođak Klausa fon Štaufenberga, centralne figure u neuspelom atentatu na Hitlera 20. jula 1944. godine i stalno je bio pod lupom. Njegov borbeni autoritet bio je takav da se 150 ljudi iz njegovog, šestog padobranskog puka, prijavilo i pridružilo operaciji. Kako bi u potpunosti zadržala tajnost, komanda je planirala da izvrši desant bez prethodnog izviđanja ili snimanja.
Pripreme kao faktor neuspeha
Nije bilo mnogo vremena za upoznavanje, zajedničku obuku, pa ni tako važnu koheziju borbenog sastava. Mnogi nisu imali ne samo borbeni skok, već uopšte nisu ni skakali iz aviona (!). Stoga je Hajte tražio raport u štabu Grupe armija B koji se nalazio u blizini Bad Minsterajfela da bi se požalio na neadekvatne resurse koji su mu dodeljeni. Feldmaršal Valter Model je već ranije pokušao da ubedi Hitlera da odustane od ovako ambicioznog napada. Prema nezvaničnim posleratnim svedočenjima Model je pukovniku rekao da on sam Ardenskoj operaciji ne daje ni deset procenata šanse na uspeh. Međutim, kao agilan i posvećen oficir rekao je mlađem kolegi da se ”to mora učiniti jer je Ardenska operacija poslednja šansa da se rat povoljno završi”. Da li je pri tom mislio na mogućnost pregovora ili nešto drugo, nije utvrđeno.
Odlaganje napada
Desant je odložen za jedan dan jer se avioni nisu pojavili (!). Novo vreme određeno je za 17. decembar 1944. godine u 03.00 sati. Zona doskoka bila je jedanaest kilometara severno od Malmedija, gradića u oblasti Liježa. Očekivalo se da zauzmu pomenutu raskrsnicu i da je drže 24 sata dok ne stignu panceri. Za to vreme bi aktivno ometali protok savezničkih pojačanja u tom području brzim ispadima iz zauzete oblasti.
Operacija je počela odmah posle ponoći 17. decembra. Čak 112 transportnih aviona Ju-52 sa oko 1300 padobranaca poletelo je u snežnu mećavu kombinovanu sa snažnim vetrovima i niskom oblačnošću. Reklo bi se da gore uslove nisu mogli da dobiju. Transportna avijacija Luftvafe kardinalno je desetkovana još kod Staljingrada i nikada se nije oporavila. Tada je poginuo cvet pilotskog sastava, među njima i vrhunski instruktori. Tako se dogodilo da mnogi piloti u operaciji ”Jastreb” nisu uopšte ranije leteli na ovoj vrsti aviona, a polovina nikada i nije bila u borbi. O nekoj obuci i utreniranosti za izvođenje noćnog desanta ili letenja u formaciji nije moglo biti ni reči.
Flotu je trebalo da predvode piloti iz Nachtschlachtgruppe 20 (nemačka verzija patfajndera), ali piloti su bili toliko neiskusni da su leteli s uključenim navigacionim i antikolizionim svetlima iznad ratne prostorije! Mnogi avioni su skrenuli s kursa (u to vreme osnovni način navođenja bila je zvezdana navigacija). Dvesta pedeset ljudi je spušeno osamdeset kilometara od zone desanta. Jaki vetrovi su odneli čak i padobrance koji su uspeli da skoče iznad planirane zone. Samo mali deo je uspeo da se dočepa cilja. Izvestan broj padobranaca je povređen, neki su i poginuli na mestu doskoka pa su njihovi ostaci pronalaženi s proleća kada se sneg otpio.
Američka reakcija
I oni su bili iznenađeni. Među savezničkim trupama vladala je prilična konfuzija. Usled velikog raspršivanja prijavljeno je više desanta širom Ardena. Saveznici su mislili da je Hitler uspeo da prikupi i baci u borbu celu padobransku diviziju. Stoga su rasporedili mnogo snaga širom pozadine čime su oslabili otpor na glavnom pravcu nemačkog napada. Čitav američki Osamnaesti pešadijski puk s tri hiljade ljudi, trista tenkova i još dve hiljade pridodatih vojnika nekoliko dana je češljao teren tražeći borbeni kontakt s neprijateljem. Do podneva 17. decembra Hajteova jedinica (već prilično iscrpljena) uspela je da se okupi sa oko trista vojnika.
Municije su imali samo za jednu borbu (Nemci su iskakali odvojeno od bacanja zaliha i oružja). Pri tom je ljudstva bilo malo da se iz pokreta zauzme ciljana raskrsnica. Hajte je promenio plan odlučivši da sačeka 12. SS pancer diviziju pa da zajedno, iznenada, zauzmu raskrsnicu neposredno pre dolaska oklopnih snaga. Međutim, ni pancerima se nije posrećilo. Oni uopšte nisu mogli ni da se probiju jer su u bici kod grebena Elzenbor bili zaustavljeni od strane Amerikanaca.
Iskusni pukovnik je shvatio razmere debakla. U želji da sačuva preostali sastav morao je da improvizuje pa se jedinica orijentisala na izviđačke postupke. Poznati oberstgrupenfirer Sep Ditrih nije Hajteu dao golubove pismonoše, a svi radio uređaji su prilikom doskoka bili uništeni. Ispostavilo se da čak ni izviđanje nije imalo nikakav efekat. Uspeli su da privremeno zarobe nekoliko neopreznih američkih vojnika i to je bilo sve.
Krah operacije
Kao i niz drugih pojedinačnih operacija u toku glavne, Ardenske, i ova je doživela krah. Trebalo je spasavati živu silu. Sa jednodnevnim zalihama hrane i ograničenom količinom vode posle samo dva dana, 19. decembra Hajte je poslao u povlačenje jedinice prema nemačkim linijama za koje nije znao ni tačno gde su se pomerile za to vreme. Koliko je mogao napadao je pozadinske čvorove Amerikanca.
Samo jedna trećina onih koji su poleteli vratila se iza svojih linija u kakvu-takvu sigurnost pozadine. Sudbina komandanta bila je gotovo filmska. Promrzao, s upalom pluća i ranjen, on je kucao na vrata neke kuće u Monšau. U njoj je bila nemačka porodica! Sledećeg jutra poslao je dečaka iz kuće s porukom da se predaje. Zarobljen je 23. decembra i ostao u zarobljeničkom pritvoru do 1947. godine.
