Korpus islamske revolucionarne garde saopštio je da su iranske jedinice protivvazdušne odbrane presrele i uništile nekoliko najnovijih američkih bespilotnih letelica FLM-136 LUCAS u blizini strateški važnih objekata kod Bandar Abasa i Lara na jugu zemlje.
Objavljene fotografije privukle su posebnu pažnju jer najmanje neki od dronova nisu razneti u vazduhu niti potpuno izgoreli posle udara u zemlju. Trupovi su ostali u dovoljno dobrom stanju da se vide oblik letelice, unutrašnji delovi i veći deo konstrukcije.
Takvo stanje olupina odmah je pokrenulo pretpostavke da protiv dronova nije upotrebljeno klasično raketno ili topovsko naoružanje, već snažan sistem za elektronsko ratovanje. IRGC nije objavio tačan tip sredstva kojim je izvršeno presretanje, pa ostaje nepoznato da li je veza sa operaterom prekinuta, satelitska navigacija ometena ili su dronovi navedeni na pogrešnu putanju.
Posebnu ironiju predstavlja činjenica da je LUCAS američka verzija koncepta koji je Iran razvio kroz Šahed-136. Dron izveden iz iranske letelice sada je upotrebljen protiv Irana, da bi zatim, prema tvrdnjama Teherana, bio savladan sistemima projektovanim upravo za borbu protiv bespilotnih pretnji.
LUCAS krenuo prema ciljevima kod Bandar Abasa
Prema iranskom saopštenju, američke bespilotne letelice presretnute su u blizini Bandar Abasa i Lara. Bandar Abas ima poseban vojni i strateški značaj zbog pomorske baze, objekata Korpusa islamske revolucionarne garde i položaja u blizini Ormuskog moreuza.
Nije objavljeno koji su objekti bili krajnje mete, niti sa kojih položaja su dronovi lansirani. Pojedine procene povezuju njihov let sa napadom na pomorsku infrastrukturu IRGC-a, u kojem su korišćena i bespilotna površinska plovila.
LUCAS može da bude lansiran sa kopna, mobilnih sistema, katapulta ili uz pomoć raketnog potisnika. Američka mornarica je u decembru 2025. godine demonstrirala i njegovo lansiranje sa broda USS Santa Barbara klase „Independens“, u sastavu Pete flote.
Takva prilagodljivost omogućava da dron poleti sa različitih mesta u Arapskom zalivu, Omanskom zalivu ili sa kopnenih položaja američkih snaga i saveznika. Njegova polazna tačka u ovoj operaciji nije otkrivena.
Prva potvrđena borbena upotreba LUCAS-a zabeležena je 28. februara, na početku američke operacije „Epski bes“ protiv Irana. Tada su dronovi korišćeni u napadima na komandne objekte IRGC-a, sisteme protivvazdušne odbrane, raketne i bespilotne jedinice, lansirne položaje i vojne aerodrome.
Američki Šahed sa drugačijom elektronikom
FLM-136 LUCAS proizvodi kompanija SpektreWorks iz Arizone. Po obliku, nameni i filozofiji upotrebe veoma je sličan iranskom Šahedu-136, mada koristi američke elektronske komponente, sisteme upravljanja i komunikacionu opremu.
Letelica ima karakterističan trouglasti oblik, dugačka je približno tri metra i projektovana je kao jeftina platforma koja može da se proizvodi i lansira u većem broju. Procene jedinične cene kreću se oko 35.000 dolara, što je znatno manje od cene većine krstarećih raketa i vođene vazduhoplovne municije.
Maksimalna poletna masa modela FLM-136 procenjuje se na oko 80 kilograma, dok korisni teret dostiže 18 kilograma. Dron može da nosi visokoeksplozivnu fragmentacionu ili kumulativnu bojevu glavu, u zavisnosti od vrste cilja.
Među predviđenim metama nalaze se radarske stanice, mobilni sistemi PVO, lanseri balističkih raketa, skladišta goriva, aerodromska infrastruktura i utvrđena komandna mesta.
Brzina krstarenja iznosi približno 100 kilometara na čas, dok u pojedinim režimima može da dostigne oko 185 kilometara na čas. Veća brzina može biti iskorišćena tokom završnog prilaza ili za promenu režima leta kada dron pokušava da skrati vreme koje protivvazdušnoj odbrani ostaje za reakciju.
LUCAS može da leti na visinama većim od 3.000 metara, čime izlazi iz efikasne zone dela lakih protivvazdušnih sistema i pešadijskog naoružanja. U režimu sa aktivnim upravljanjem navodi se domet do približno 640 kilometara, dok se za pojedine konfiguracije pominje od 700 do 800 kilometara.
Originalni Šahed-136 ima znatno veći procenjeni domet, koji može dostići oko 2.500 kilometara, kao i snažniji pogonski sistem. Američka verzija oslanja se na modularnost, različite načine lansiranja i mogućnost ugradnje savremenijih komunikacionih i navigacionih uređaja.
Zašto su neki dronovi pali gotovo neoštećeni
Stanje prikazanih primeraka najzanimljiviji je deo iranskog saopštenja. Dron pogođen raketom ili protivavionskim topom obično bi pretrpeo teška oštećenja, raspad konstrukcije ili požar izazvan bojevom glavom i preostalim gorivom.
Relativno očuvan trup može da ukaže na pad posle gubitka navigacije, veze ili kontrole, ali sam po sebi ne dokazuje da je Iran u potpunosti preuzeo upravljanje letelicom.
Elektronsko ratovanje protiv dronova može da deluje na nekoliko načina. Najjednostavniji je ometanje radio-veze između operatera i letelice. Kada dron izgubi komandni kanal, njegovo ponašanje zavisi od unapred programiranih procedura. Može da nastavi prema poslednjim koordinatama, kruži, pokuša povratak ili se spusti.
Druga mogućnost je ometanje satelitske navigacije. Snažan radio-signal na odgovarajućim frekvencijama može da spreči prijem GPS podataka, zbog čega dron gubi preciznu informaciju o položaju.
Napredniji oblik dejstva predstavlja obmana navigacije. Umesto da se signal samo blokira, letelici se šalju lažni podaci koji je navode da poveruje da se nalazi na drugom mestu. Dron tada može postepeno da skrene sa planirane putanje, promaši cilj ili se spusti na područje koje kontroliše protivnik.
Preuzimanje pune kontrole nad vojnim dronom znatno je složenije, posebno kada su komandni kanali šifrovani. Mnogo je verovatnije da bi elektronsko dejstvo poremetilo navigaciju, komunikaciju ili automatiku leta nego da bi operateri jednostavno „oteli“ dron i upravljali njime kao sopstvenom letelicom.
Autonomni dronovi nisu potpuno imuni na ometanje
Jednosmerni napadni dron može da nastavi let i bez stalne veze sa operaterom. Koordinate mete unose se pre lansiranja, dok autopilot prati unapred određenu putanju.
Takav režim otežava klasično ometanje komandne veze, jer veza možda uopšte nije potrebna tokom većeg dela leta. Problem za dron nastaje kada mu se poremeti navigacija na kojoj autopilot zasniva svoje odluke.
Inercijalni navigacioni sistem može određeno vreme da održava pravac i bez GPS-a, ali mu greška postepeno raste. Što je let duži, veće je odstupanje od stvarne putanje. Satelitska navigacija se zato koristi za redovno ispravljanje položaja.
Ometanje u završnoj fazi može biti posebno efikasno. Dron koji je prešao nekoliko stotina kilometara može se naći u neposrednoj blizini mete, ali bez pouzdane informacije o položaju neće moći dovoljno precizno da pogodi manji vojni objekat.
Složeniji sistemi mogu da kombinuju inercijalnu navigaciju, satelitske prijemnike, optičko prepoznavanje terena i komunikaciju sa drugim letelicama. Svaki dodatni sistem povećava otpornost, ali podiže cenu i udaljava platformu od osnovne ideje jeftinog drona za masovno lansiranje.
Elektronsko ratovanje menja odnos cene napada i odbrane
Dronovi poput LUCAS-a i Šaheda-136 razvijeni su da primoraju protivnika na nepovoljnu računicu. Letelica koja košta nekoliko desetina hiljada dolara može da ugrozi radar, skladište ili raketni sistem vredan više miliona.
Odbrana skupim presretačima dugoročno postaje neodrživa, posebno tokom masovnih napada. Raketa protivvazdušne odbrane može biti višestruko skuplja od cilja koji obara.
Sistemi elektronskog ratovanja pokušavaju da promene tu računicu. Jedan ometač može delovati protiv većeg broja dronova bez ispaljivanja rakete za svaku metu, mada njegova efikasnost zavisi od frekvencija, snage signala, udaljenosti i načina na koji je protivnička letelica programirana.
Nijedan sistem nije trajno rešenje. Dronovi prelaze na nove frekvencije, koriste otpornije antene, automatski menjaju komunikacione kanale i sve češće dobijaju završne režime koji ne zavise od operatera.
Elektronsko ratovanje odgovara jačim ometačima, usmerenim antenama, obmanom navigacije i povezivanjem sa radarima i optičkim senzorima. Sukob se zato ne vodi samo između drona i protivavionske rakete, već i između njegovog softvera, prijemnika i uređaja koji pokušavaju da ga zaslepe.
Američka kopija ponovo u rukama zemlje čiji je koncept preuzela
LUCAS je zamišljen kao američki odgovor na ratnu vrednost Šaheda-136, koji je godinama bio potcenjivan zbog jednostavne konstrukcije, male brzine i relativno jeftinih komponenti.
Iskustva sa Bliskog istoka i iz rata u Ukrajini pokazala su da upravo takve letelice mogu biti efikasne kada se koriste u većem broju, protiv ciljeva čija zaštita zahteva skupe rakete i stalno angažovanje radara.
Američka vojska je zato formirala operativnu grupu „Scorpion Strike“, prvu specijalizovanu formaciju jednosmernih napadnih dronova u zoni Centralne komande. LUCAS je od testnog lansiranja sa USS Santa Barbara za svega nekoliko meseci stigao do borbene upotrebe protiv Irana.
Primerci koje je IRGC sada prikazao mogli bi iranskim stručnjacima da omoguće pregled američke elektronike, navigacionih komponenti, komunikacionih modula i načina na koji je izvorni koncept Šaheda prilagođen potrebama američkih oružanih snaga.
