Ako su u čemu političari vešti, to je da izazovu problem, učine ga sistemskim, a zatim ga dugo i neuspešno rešavaju – sve do izbora i novog mandata. Čemu ova etička opaska na početku teksta? Prošlo je nekoliko dana od posete vašingtonskog dvojca Moskvi i Kijevu. Dovoljno da razmotrimo učinak ove „tajne“, a bombasto propraćene ekskurzije.
SVO je odavno prešla na globalni teren. Izraz „rat iscprljivanja“ koji se pojavio tokom arapsko-izraelskih sukoba sve više dokazuje svoju žilavost i aktuelnost. Zašto pregovori o miru u Ukrajini tapkaju u mestu i za sobom nose sarkastičan komentar: „Pregovori su bili produktivni, ali ni o čemu se nismo dogovorili“? Razloga za to ima više. Znalo se da će Moskvu obilaziti razni emisari, visoki predstavnici, izaslanici.
Za Kijev se to podrazumeva – tamo su se oni odmaćili. Rezultata nema ili su daleko od optimističkih procena. Tako je bilo i sa zvaničnom posetom američkih visokih predstavnika Vitkofa (Steven Charles Witkoff) i Kušnera (Jared Corey Kushner) koji su bili i u Moskvi i u Kijevu. Naravno, portali i sajtovi su se „usijali“ kako se to kaže, ceđena je maksimalno svaka reč. Pregovori su vođeni iza zatvorenih vrata, a kakve su predloge doneli Trampovi izaslanici i u čemu se Rusija i Ukrajine nisu saglasile zvanično nije saopšteno.
Kreatorima klikbejtova ostalo je da tumaraju po pretpostavkama.
Ako sagledamo širu sliku, ipak se ponešto može nazreti. Tramp je nedavno takozvanu „tajnu posetu“ šefa CIA Moskvi nazvao rutinskom. Razmatraju se po ko zna koji put isti problemi – a vidljivih rezultata nema; vreme prolazi, a ljudi pate. U maju smo prvi put spomenuli novembar kao jedan od „kontrolnih punktova“ za Trampa.
Uskoro će se održati srednjoročni izbori (midterm elections), a situacija za Republikansku stranku nije baš najpovoljnija. Ko izgubi u Kongesu postaje „hromi patak“ (lame duck) pa se shodno tome i pregovarački kapacitet srozava. Pri tom još jedan rat iscrpljivanja (sa Iranom) se nastavlja, bez ikakvog nagoveštaja da će se završiti uskoro.
Obećanje Trampa da će rat u Ukrajini okončati odmah po povratku u Belu kuću nije zaboravljeno pa je njegov rejting u stalnom padu. Očigledno je mir potreban svima, ali svakome iz drugačijih razloga. No, on ne odustaje. U njegovom stilu šire se vesti (pod znakom pitanja!) da može doći do presudnih pregovora već u oktobru. Ukrajina i Rusija signalizirale su spremnost da obnove trilateralne pregovore.
To je svakako u duhu razgovora iz Aljaske. „Pripremamo se za oktobar“, izjavio je Kirilo Budanov, šef kabineta ukrajinskog predsednika. Slične poruke stižu i iz Moskve: „Ne isključujemo takvu mogućnost. Govorimo o doglednoj budućnosti“, rekao je portparol Kremlja Dmitrij Peskov. Kako to zvuči i šta znači u diplomatskom rečniku, procenite sami.
Problemi se samo gomilaju…
U međuvremenu nije nestao glavni problem: ruska i ukrajinska strana do sada se nisu mogle ili nisu htele saglasiti o uslovima mirovnog sporazuma. Posle susreta sa Amerikancima Zelenski je ponovio da nije spreman da se odrekne Donbasa. Ali nije stvar samo u nesuglasicama. Već izvesno vreme i SVO pokazuje sve odlike „rata na iscrpljivanje“. Posmatrači horski tvrde da obe strane nisu dovoljno iscrpljene kako bi pristale na prihvatljiv kompromis. Ovo podseća na spomenuti Iransko-irački rat koji je trajao osam godina i završio se tek kada su obe strane shvatile da će ih rat politički više koštati nego mir. O ljudima i šteti nije bilo reči.
Kako trenutno teče SVO? I Rusija i Ukrajina smatraju da vreme radi za njih. Rusi imaju svoje razloge da u to veruju: nedostatak žive sile kod Ukrajinaca, neprekidno uništavanje infrastrukture, neumoljivo „kljuckanje“ teritorije; sve su to argumenti da ruski stratezi vide možda ono što mi ne vidimo u tolikoj meri: postojano opadanje strukturalne moći Ukrajine. Ovi drugi se, pak, teše da su na dobrom putu da izmore rusku ekonomiju povećavajući mogućnost dubinskih udara, ali, što je još važnije, računaju na evropsku podršku „voljnih“.
Ta investicija sve više liči na bure bez dna. Pri tom se Evropljani sve češće pitaju kuda odlaze njihove pare. Ukrajinci smatraju da samo još malo treba izdržati i – eto Rusije za pregovaračkim stolom, takoreći u bezizlaznom položaju. No, da podsetimo: Kremlj je već odbacio još jedan predlog Zelenskog – sastanak ruskog i ukrajinskog lidera u decembru, na marginama samita G20 u Majamiju. Pitali su ga zašto ne dođe u Moskvu kad već ima nešto važno da im kaže?
U samoj Ukrajini mnogo je disonantnih tonova, bez obzira na surovu medijsku kontrolu. To su razlozi što se poseta Vitkofa i Kušnera svela na šaradu „tajne posete“, pojave zagonetnog transportnog aviona, itd, itd. Problem jeste suštinski – Amerikancima su potrebni rezultati ovde i sada i spremni su na ustupke koji su do nedavno izgledali teško zamislivi. I Ukrajina je možda spremna na neke kompromise, ali šta je sa Rusijom? Ona nikuda ne žuri. Lavrov, Zaharova i Peskov su veoma jasni u svojim izjavama, a tu je i Medvedev da odigra ulogu „lošeg policajca“ i sočnijim rečima opiše ono što je diplomatija već rekla.
Zaboravimo na trenutak tuđe interese – američke, evropske, pa i kineske. Ostaju oni kojima je mir najpotrebniji, a to su zaraćene strane. Za njih je to egzistencijalno pitanje jer se naprežu svi resursi pri čemu se gubi vreme za kvalitet života. Vašingtonu to jeste političko pitanje, ali nije životno kao Ukrajini. Ako Tramp izgubi, pa šta onda? Neće biti ni prvi ni poslednji.
Američki ringišpil će nastaviti da se vrti. Pri tom Amerikanci protiv sebe imaju i politički kalendar koji se ne poklapa sa ruskim i ukrajinskim. Stoga pokušavaju da nađu diplomatski izlaz jer i početnici u Ministarstvima inostranih poslova dobro znaju tu azbuku: kada se stvar bude rešila vojnim putem, onda će vrlo malo prostora ostati za diplomate.
Kako ubrzati SVO?
Ovo pitanje je pre svega vojno. Kijev u najvećoj mogućoj meri zavisi od zapadnih pošiljki naoružanja i novca. On ih naoružava, plaća budžet, trpi njihove izbeglice, leči ranjene, kupuje socijalni mir, itd, itd. Ali šta ako zapadna koalicija preko noći (ili postepeno, svejedno) utvrdi da je cena produžetka podrške Ukrajini viša od cene kompromisa? Jasno je da ovaj stav više odgovara Moskvi. Rusija može da poveća pritisak.
Nije reč o taktičkim probojima na frontu jer se to dešava svakodnevno već o pojačanju vazdušne komponente na koju Ukrajina, pa ni Zapad, nemaju odgovor. To sada donosi rezultate, ali strateški efekti su još uvek ograničeni. Razlog jeste jednostavan: prostranstvo Ukrajine. Čak i da se ne brane, treba mnogo resursa (napadnih sredstava, vremena) da se uništi sve ono što će dovesti do praga sloma i predaje.
Ratoborni u ruskim redovima prizivaju obnavljanje intenzivnijih udara po energetskom sistemu. Šta je pogrešno u tom insistiranju? Život mirnih građana nije prestajao ni u jednom ratu i pri znatno težim uslovima, a rat u Ukrajini je još uvek veoma daleko od pravog, totalnog rata. Zašto Rusija trenutno ne napada elektroenergetski sistem? Odgovor su sami dali: sada imaju druge prioritete.
Može im se da biraju ciljeve, a da li će se vratiti na elektromrežu to samo oni znaju. Primetno je da Rusija do sada nije nanosila udare po „centrima odlučivanja“, osim simbolično. Možda je to prećutni dogovor da se ti ciljevi obostrano ne diraju? Sumnjamo, jer su Ukrajinci već pokušali da gađaju Kremlj. Ovde je vojnička logika u pitanju: čemu rušenje zgrada u kojima se ljudi ne nalaze?
Svaki konflikt, pa i ovaj u Ukrajini ima svoja politička ograničenja, ali mnogi nisu skloni da u njih poveruju.
Značajna nepoznanica je Zelenski. On je pešak koji treba da se pretvori u damu. Da li je on zaista otvorio Pandorinu kutiju napadima na WB i Ozon, istovremeno preteći da će obarati i putničke avione u ruskom VaP?Koliko je u toj računici spreman da prihvati cenu koju plaća ukrajinsko stanovništvo? Kako vidimo, mnogo veći efekat proizveli su napadi na ukrajinski biznis, trgovinu i proizvodnju. Razaranje ekonomije dovešće do veoma ozbiljne krize funkcionalnosti države pa ni Zelenski neće moći više da stvara privid da se ništa ne dešava i da se može tako još dugo, samo još malo dok Rusi ne kapituliraju.
Rusi su, izgleda, procenili – ili su to odavno znali i samo čekali odgovarajući trenutak – da je mnogo veći učinak uništavanje jezgra privrede i energetike nego same mreže. Oni trenutno, šahovski rečeno, igraju simultanku. Za svakog posebno imaju odgovor. Ne zna se kako će na to konačno reagovati zapadni sponzori jer na Putinove odluke svakako ne mogu da utiču. Vidimo da su već sad mnogi ciljevi ostavljeni nebranjeni; čak je i voz sa evropskom delegacijom i bivšim britanskim premijerom zaustavljen hirurški preciznim udarcem u lokomotivu.
Dok je kompoziciju po stanici premeštala manevarska, a ne putna lokomotiva, stigao je dron. Nije to bio slučajan pogodak. Poruka je bila jasna – šećkati se Ukrajinom kako bi se nanela šteta Rusiji opasno je. Nešto kasnije Marija Zaharova je pozvala zapadne političare da trezveno procene rizike putovanja na ukrajinsku teritoriju kako bi podržali kijevske vlasti.
„Na takve zahteve dosledno odgovaramo rekavši da naša prethodna javna upozorenja ostaju važeća, a zapadni političari i diplomate moraju trezveno proceniti postojeće rizike. To se posebno odnosi na situaciju kada niko ne može garantovati sigurnost vaših tura kako bi ugodio Kijevu“.
Jasno je da će ekonomski pritisak na Ukrajinu pre ili kasnije doneti neophodni efekat, ali (očigledno) ni diplomatski i vojni nisu za pocenjivanje.
Podsetimo se poslovne azbuke: kapital je najveća kukavica – ide samo tamo gde je sigurno i gde se može umnožiti, a to Ukrajina više nije. Ostala je bez najbogatijeg dela zemlje, Donbasa, a ostala im je najveća njiva u Evropi; s nje, kako sada stoje stvari, ne mogu tako lako da izvesu prinose. U svetu je sve manje prostora da političari pritiskaju privatne korporacije od kojih i sami žive. Ko može nešto narediti „Boingu“ (Boeing) ili „Rajnmetalu“ (Rheinmetall AG), a da ga ne optuže da je komunista? Za tako nešto treba proglasiti rat.
Vreme kao resurs
Rusi na taj način mogu ostvariti svoje političke ciljeve. Pitanje je samo da li će taj pritisak oslabiti pre nego što se postigne sistemski, strateški rezultat. Rusija bi mogla ozbiljno da ugrozi bespilotne i izviđačke letelice NATO nad Crnim morem. Šta će se onda dogoditi?
Verovatno ništa što već nije viđeno jer su sve crvene linije obostrano više puta pregažene. Biće galame po medijima nekoliko dana, uslediće razgovor „crvenim telefonom“, a onda će imanentnost rata nastaviti na svoj način da se iskazuje. Takav potez je vojnički izvodljiv ali za njega treba, kao i za sve prethodno nabrojano, politička volja. Imaju li je Rusi?
Kao i do sada, njihovi potezi uvek deluju predvidivo, ali tek kad se dogode. Mnogi kremljolozi su pali na ispitu ne verujući saopštenjima ruskih zvaničnika, a ona su veoma jasna, da ih ne ponavljamo.
Nema više baba Vange ili Volfa Mesinga, politika nije sportska kladionica, no da pokušamo: najverovatnije će još nekoliko meseci potrajati rat iscrpljivanja. Rusi znaju šta je još celo preostalo u Ukrajini, a znaju i Ukrajinci. Zato i pokušavaju da makar simbolično, unište i oni ponešto u novim regionima Rusije i na Krimu.
U Ukrajini, ali i u Donbasu odavno je na delu „nova realnost“ – periodična uključenja struje, vode, a BPL nad glavama i stradanje civila je tekuća krvava stvarnost za sve. Psihološki efekat je odavno istrošen. Ne zaboravimo da se u Donbasu ratuje od 2014. godine i da je tokom ATO civilno stanovništvo bilo izloženo veoma teškim i često neselektivnim dejstvima.
Vratimo se početku teksta i pragmatičnim Amerikancima koji bi da izvuku, po običaju, maksimalnu korist. Izbori su za mesec i po dana. Šta smo videli u toku posete ovog tandema? Trodnevnu obustavu vazdušnih napada! Da li je to ono što je njima dovoljno? Ako uspe da isposluje neko ograničeno vazdušno primirje Tramp bi mogao da počne sa slavljem. Ukoliko u to uračuna i primirje u napadu na energetiku i prevoz žitarica koje su gotovo zaustavljene u izvozu, eto njegove sreće…Samo da nije tih upornih Rusa koje ni šef CIA nije mogao da „pročita“, pa ni da zastraši. Odavno je taj voz otišao. Još dok je mašinovođa bio Jeljcin.
