Šumski masiv Katin (Ка́тынский лес) nalazi se oko dvadesetak kilometara zapadno od centra Smolenska između sela Gnezdovo (na istoku) i Katin (na severozapadu). Proteže se do same desne obale Dnjepra. Šuma zauzima posebno mesto u sovjetskoj i poljskoj istoriji. U njoj su u periodu od 1920. do 1940. godine obavljana masovna streljanja sovjetskih i poljskih građana. Najveći i najpoznatiji takav slučaj poznat je pod nazivom Streljanje u Katinu (Каты́нский расстре́л, zbrodnia katyńska) ali i Zločin u Katinu (каты́нское преступле́ние). Shodno sovjetskom birokratizmu zabeležen je i tačan broj – 21.857 ljudi.
Najpoznatiji slučaj dogodio se tokom proleća 1940. godine na osnovu rešenja specijalne ”trojke” NKVD. Razjasnimo o kakvim grupama je reč, kako ne bi bilo poistovećivanja sa zloglasnim ”trojkama” na teritoriji Srbije za vreme Drugog sv. rata. Ove, sovjetske, bile su državni, administrativni vansudski organi represije na nivou republičkih, teritorijalnih i regionalnih uprava NKVD SSSR, sa širokim izvršnim ovlašćenjima. One su službeno imenovane i delovale su od avgusta 1937. do novembra 1938. godine. Trojku su činila tri člana: načelnik regionalne uprave NKVD, sekretar regionalnog komiteta SKP (b) i tužilac. Delovale su po Operativnom naređenju br. 00447 Narodnog komesara unutrašnjih poslova izdatom 30. jula 1937. godine. Streljanje poljskih oficira i drugih lica naređen je od strane Politbiroa CK SKP (b) odlukom od petog marta 1940. godine.
U svesti poljskog naroda to je bila tačka na j kojom je zacementirana mržnja između Poljske i Rusije. One su, počevši od 1605. godine, vodile devet oružanih sukoba, od kojih su neki bili ustanci, neki intervencije ili invazije, a bilo je i klasičnih ratova. Poljaci i Rusi su vekovima pretendovali na isti geopolitički prostor – današnju Ukrajinu, Belorusiju i zapadne delove Rusije – pri čemu je svaka strana u svojoj istorijskoj svesti sebe doživljavala kao branioca civilizacije, a onu drugu kao osvajača.
Ovakva istorijska iskustva pokazuju da sukobi među slovenskim narodima nisu nikakva istorijska novost. Tu je i verski problem jer oba naciona sebe smatraju bastionom hrišćanstva. Mnogi istoričari kao razlog zločina dodaju i svesno obezglavljivanje poljskog visokog sloja. Reč je o tome da su oficiri u Poljskoj posebno birani i školovani ne samo za vojne već i za državne funkcije. Oficirski kor je zaista bio stalež za sebe i gubitak takvog sastava mogao je da utiče na opšti razvoj zemlje.
Međutim, u ovoj tragediji postoji još jedna veza s Katinom. Mnogi poljski oficiri streljani 1940. godine poticali su upravo iz istočnih krajeva koje je Poljska dobila mirom u Rigi. Za njih su Vilno, Grodno, Novogrudok, Brest ili Lavov bili sastavni delovi poljske države, a za sovjetsko rukovodstvo to su bile teritorije koje je trebalo vratiti pod sovjetski suverenitet. Zbog toga se iza tragedije Katina ne krije samo ideološki sukob komunizma i nacionalizma ili konfesije, već i viševekovni spor oko granica i nasleđa nekadašnje velike i moćne Poljsko-litvanske države.
Pod Streljanjem u Katinu najpre se podrazumevala samo likvidacija poljskih oficira. Posle otkrića masovnih grobnica drugih poljskih građana, a na osnovu sovjetske arhivske građe i svedočanstava o streljanjima, ova formulacija počela je da se upotrebljava radi opisa svih događaja koji su se zbili tokom aprila i maja 1940. godine, a odnose na poljske državljane koji su se nalazili u raznim logorima NKVD. Ti logori su bili u gradovima Kozeljsk (oblast Kaluge), Starobeljsk (u Luganskoj oblasti) i Ostaškov (Tverska oblast), ali i u zatvorima u zapadnim oblastima Ukrajine i Belorusije.
Izvršavanje naređenja
Berija je 19. IX 1939. godine naredbom № 0308 formirao Upravu za ratne zarobljenike i internirana lica (Главное управление по делам военнопленных и интернированных – ГУПВИ) koja je delovala u sklopu NKVD (kasnije MVD). Na osnovu tog rešenja osnovano je osam logora za poljske ratne zarobljenike. Načelnik Uprave bio je major Petar Soprunenko (Пётр Ка́рпович Сопруне́нко). Tokom okupacije dela Poljske na osnovu dogovora Molotov – Ribentrop Crvena armija zarobila je oko pola miliona ljudi. Većina je uskoro bila oslobođena, ali u logore NKVD stiglo je 130.242 lica. U logorima koji su bili blizu Katina nalazilo se oko 41.700 ljudi. Među njima bili su pripadnici OS Poljske, ali i druga lica za koje su sovjetski organi podozrevali da mogu biti opasnost sa svojim iridentističkim zahtevima, ili su jednostavno smatrani klasnim neprijateljima. U njih su ubrajali policijske službenike, obaveštajce, pa čak i oficire i službenike požarnih službi i sve što je moglo biti militarizovano.
U skladu s tadašnjom sovjetskom vojnom doktrinom, koja nije ozbiljno razmatrala mogućnost strateškog povlačenja, teško je pretpostaviti da su računali s tim da će Katin već za nekoliko godina pasti u nemačke ruke. Prvi put se za nju saznalo 1943. godine kada je načelnik obaveštajne službe grupe armija Centar Rudolf Gersdorf (Rudolf – Christoph Freiherr von Gersdorff) pokrenuo istražne radnje. Klupko je vrlo brzo počelo da se odmotava. Nemci su sazvali međunarodnu komisiju koja je utvrdila na osnovu forenzičkih nalaza sve detalje. Glavni zaključak je bio – streljanja su obavili Sovjeti (NKVD) u proleće 1940. godine. Iz Moskve su to snažno demantovali. Na fonu masovnih ratnih zbivanja ova akcija je prošla tog momenta relativno tiho, potisnuta velikim bitkama.
Kada su Sovjeti oslobodili Smolensk 25. IX 1943. godine vojska je, nezavisno od vlade, ali svakako sa znanjem Stavke, formirala svoju komisiju koju je predvodio Nikolaj Buredenko (Бурденко, Николай Нилович) akademik i glavni hirurg RKKA. Komisija je zaključila da su streljanja u Katinu sprovedena ujesen 1941. godine od strane Nemaca. To je bilo zvaničan stav svih zemalja Varšavskog ugovora sve do 1990. godine, kada je rukovodstvo raspadajućeg SSSR zvanično priznalo krivicu i odgovornost nekadašnjeg NKVD. Sovjetski vrh pokušao je na Nirnberškom procesu da pripiše ovaj zločin Nemcima i tako legalizuje svoju verziju; sud nije prihvatio taj predlog i nije ga uključio u presudu. Evropski sud za ljudska prava (European Court of Human Rights, fr. Cour européenne des droits de l’homme, Европейский суд по правам человека) aprila 2012. godine okvalifikovao je ovaj događaj kao ratni zločin.
Poslednji trenuci
Sovjeti su kazne izvršavali na teži način, pojedinačno. Možda su očekivali da se stroj pobuni i pojuri goloruk na svoje dželate, ili su smatrali da je ovakav način likvidacije manje upadljiv. Kada bi pojedinca izveli iz autobusa vezali bi mu ruke, a ponekad prebacivali šinjel preko glave. Nesrećnik bi bio doveden do ivice rova gde bi dobio metak u potiljak. U Harkovu i Kalinjinu streljanja su obavljana unutar zatvora NKVD, što je bilo još napornije.
Za akciju u Katinu donet je sanduk nemačkih pištolja valter i odeća za izvršioce: kapa, rukavice do lakata i duga, kožna kecelja. U jedinici za likvidaciju bilo je 30 ljudi koji su se smenjivali. Prilikom streljanja u zatvorenom prostoru osuđene bi doveli u kancelariju s Lenjinovom slikom koja je podsećala na klasičnu isledničku prostoriju. Tu bi otvorili karton i proverili identitet. Posle toga žrtva bi bila odvedena u prostoriju za egzekuciju. Izvršilac je stajao u jednom udubljenju koje osuđenik nije mogao da vidi jer mu je bilo iza leđa, pa bi tako bio ubijen. Pred zoru su leševi odvoženi na teren i bacani u pripremljene jame. Buldožer bi ih potom zatrpao i humka je bila gotova.
Streljanja su obavljana od početka aprila do sredine maja 1940. godine, a operacija se zvala ”Rastrećenje logora”. Ukupno je bilo streljano 21.857 ljudi. U Katinu 4421 čovek, Harkovu 3820 ljudi, i u Kalinjinu 6311 ljudi. U logorima i zatvorima Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije streljano je 7305 ljudi.
Najviše su korišćeni pištolji kalibra 7,65 Brauning (32 ACP odnosno 7,65×17 mm Browning) i manjim delom u kalibru 6,35 mm. Pored malog broja pištolja FN Model 1910/22, najviše su korišćeni valter PP i valter PPK, ali i drugi raniji modeli. Svoje omiljeno oružje, revolver nagan, pripadnici NKVD nisu koristili jer se brzo pregrevao. Pri ekskumaciji 1943. godine nađeni su isključivo meci nemačke proizvodnje. Taj podatak dugo je služio sovjetskoj strani da negira ovaj zločin. Sovjeti su mogli na mnogo načina da dođu do nemačkog oružja i municije pogotovo posle kratkotrajnog vremena lažnog prijateljstva iznuđenog paktom Molotov-Ribentrop.
Kako je došlo do otkrića?
Ujesen 1941. godine u bivšem odmaralištu NKVD u Kozjim Planinama (Козьи Горы), selu u kome danas živi samo šest ljudi, našao se štab 537. puka veze koji se starao o komunikacijama glavnog štaba grupe armija ”Centar”. Početkom novembra njime je komandovao potpukovnik Fridrih Arens. Posle dojave vojnika koji su tokom postavljanja kablova naišli na masovne grobnice on je podatak dostavio spomenutom načelniku Obaveštajnog odeljenja; u njegovoj nadležnosti bila su vojnička groblja, uključujući i neprijateljska. U početku on na to nije obratio pažnju. Međutim, u maju 1942. godine Poljaci na prinudnom radu u organizaciji TOT otkrili su i raskopali jednu grobnicu – i imali šta da vide. Stavili su krstove na grobnice. Međutim, tek u februaru 1943. godine nemačka vojna policija (Feldgendarmerie) počela je s ozbiljnom istragom.
Krajem marta počele su ekshumacije i vest je vrlo brzo stigla u javnost. Nemački radio se 13. aprila potrudio da ceo svet sazna da su u Sovjetskom Savezu pronađene masovne grobnice poljskih oficira koje su streljali pripadnici NKVD. Kampanju u kojoj nije bilo pomena o sličnim nacističkim akcijama širom okupirane Evrope vodio je lično Gebels. Sovinformbiro je ogorčeno već 16. aprila demantovao ”gnusne izmišljotine nemačko-fašističkih dželata” i za te žrtve optužio Nemce. Sovjetsko objašnjenje bilo je da su to bile žrtve koje su se nalazile zapadno od Smolenska u trenutku kada su zarobljene tokom operacije ”Barbarosa”. Zarobljenici su korišćeni za građevinske radove a zatim streljani.
Nemci su uporno predlagali da se formira nezavisna komisija međunarodnog Crvenog krsta, pozivajući pri tom i Sovjete da uđu u nju. Poljska vlada u izgnanstvu podržala je taj predlog. Ne zaboravimo – oni su bili u ratu s Nemcima. Tadašnji ministar odbrane Poljske izložio je u svojoj izjavi podrobnu istoriju pokušaja da se od Staljina sazna sudbina oko petnaest hiljada oficira. Kao odgovor na to Staljin je zabranio komisiji međunarodnog Crvenog krsta da deluje na okupiranoj teritoriji SSSR. Na to je formalno imao pravo jer komisija nije mogla da deluje bez saglasnosti države čija je teritorija. Pored toga raskinuti su i zvanični odnosi s poljskom vladom. Nemcima je ostalo da formiraju komisiju isključivo od predstavnika savezničkih država pod predsedavanjem lekara iz Švajcarske. U ekskumaciji aktivno je učestvovala tehnička komisija poljskog Crvenog krsta u kojoj se nalazilo devet ljudi od kojih je većina bila povezana s pokretom otpora. Njih su na lice mesta dovezli Nemci avionom Luftvafe.
Nije to jedina komisija koja se time bavila. Pored nje i već spomenute sovjetske i američki Kongres formirao je komisiju koja je radila od 1951. do 1952. godine. Tokom godina perestrojke u Sovjetskom Savezu počela je da radi poljsko-sovjetska komisija istoričara za izučavanje složenih i spornih pitanja. Poljaci su odmah odbacili do tada jedinu sovjetsku verziju (Burdenkov izveštaj) i tražili su dopunske materijale. Sovjetski deo komisije nije raspolagao novim dokumentima i nije prihvatio da promeni zvanično mišljenje. Ipak, postignut je napredak jer je omogućeno da se rad komisije koji je trajao od maja 1987. do januara 1990. nađe u poljskoj štampi gde je verzija o krivici NKVD masovno raširena. I bez direktnih dokaza, u decembru 1987. godine u komisiji CK SKP SSSR koja se bavila poljskim pitanjima pripremljena je ”beleška četvorice” o tome da bi bilo neophodno priznati krivicu staljinskog režima.
Obrt
Sekretar Međunarodnog odeljenja CK KPSS V. Falin 22. februara 1990. godine poslao je Gorbačovu zabelešku o tome da su otkriveni novi arhivski materijali koji u potpunosti poništavaju zvanični sovjetski stav o tragediji poljskih građana. Preporučio je da se sovjetsko rukovodstvo smesta opredeli prema novoj poziciji tako što će saopštiti Jaruzelskom da su otkriveni do tada skrivani dokazi koji bacaju potpuno drugo svetlo na ovaj događaj. Na osnovu njih moglo se utvrditi do najsitnijih detalja (delovodnici, naredbe, vreme izvršenja, čak i pojedina imena egzekutora, registarski brojevi oružja, itd) i rekonstruisati šta se to u Katinu zaista dogodilo. Bilo je više nego jasno da je akcija sprovedena pod direktnom naredbom Berije i operativnim izvršenjem Merkulova, a svakako sa znanjem i odobrenjem Staljina.
Posle više decenija javnosti su preko noći postali dostupni kompletni arhivski tomovi koji su do tada bili strogo poverljivi.
Jaruzelski je na poziv Gorbačova stigao 13. aprila u Moskvu. Bio je to dramatičan susret. Tim povodom TASS (telegrafska agencija Sovjetskog Saveza) objavila je agencijsku vest koju vredi preneti u celosti:
”Otkriveni arhivski materijali u svojoj ukupnosti dozvoljavaju nam da zaključimo da je neposredna odgovornost za zlodela u katinskoj šumi na Beriji, Merkulovu i njihovim potčinjenima. Sovjetska strana izražava duboko žaljenje u vezi s katinskom tragedijom i izjavljuje da ona predstavlja jednu od težih prestupa staljinizma”.
Gorbačov je simbolično predao Jaruzelskom sve pronađene spiskove iz tri najveća logora kao gest prihvatanja krivice sovjetske strane i izraz žaljenja. Ostali materijali su kasnije kopirani i kompletno predati poljskim vlastima radi post mortem postupaka koji su se ticali pravnog statusa žrtava radi satisfakcije i obeštećenja njihovih porodica. Istovremeno je Glavno vojno tužilaštvo ponovo pokrenulo istragu u ovom predmetu. Znatno kasnije, 21. septembra 2004. godine ono ovaj predmet stavlja ad akta, a razlozi te odluke su bili pod pečatom tajnosti.
Ruska Federacija i njeni zvaničnici su se veoma jasno i izričito izjasnili o ovom događaju. Sam V.V. Putin je u nekoliko navrata ponovio da je reč o zločinu staljinističkog režima. Pri tom je izneo lično mišljenje da je reč o Staljinovoj osveti za nesrećan ishod sovjetsko-poljskog rata u kome je Staljin lično učestvovao kao član Revolucionarnog saveta Jugozapadnog fronta. Isto takvo saopštenje izdao je i tadašnji predsednik Medvedev koji je posetio centralni memorijal, pozivajući na potpuno i konačno utvrđivanje pune istine do poslednjeg imena i žrtve.
PS
Podsetimo i na prokletstvo Katina. Poslednja velika žrtva ove tragedije bila je – nova tragedija! gotovo ceo politički i vojni vrh Poljske, njih 96 putnika i članova posade je u subotu, 10. aprila 2010. godine poginuo prilikom sletanja na jedan od smolenskih aerodroma. Razlog posete? Odavanje počasti žrtvama Katinskog masakra povodom sedamdesetogodišnjice tog događaja. I taj istorijski teret predstavlja jedan od činilaca koji objašnjavaju današnji odnos Poljske prema Rusiji i ratu u Ukrajini.
