Turska ponovo pokušava da reši pitanje koje već godinama stoji između Ankare i Vašingtona: šta uraditi sa ruskim sistemima protivvazdušne odbrane S-400, kupljenim posle dubokog sloma poverenja između Turske i SAD.
Prema pisanju turskog lista „Oksijen“, jedna od opcija o kojoj se razgovara jeste prebacivanje S-400 u neku od zemalja Persijskog zaliva. U turskim i regionalnim medijskim spekulacijama najčešće se pominju Ujedinjeni Arapski Emirati, država koja ima dobre odnose i sa Zapadom i sa Rusijom, dovoljno novca za takav sistem i politički prostor da kupuje oružje iz više pravaca.
Suština američkog uslovljavanje je da nije dovoljno da Turska deaktivira S-400, skloni ga u hangar, rastavi ga na delove ili obeća da ga neće koristiti. Vašington traži da ruski sistem fizički nestane sa turske teritorije. Tek tada bi se otvorila mogućnost za ukidanje sankcija uvedenih po zakonu CAATSA i za povratak razgovora o turskom F-35.
Turska je bila partner u programu F-35, njena industrija je proizvodila komponente, a Ankara je platila prvih šest aviona koje nikada nije dobila. Izbacivanje iz programa nije bilo samo vojno pitanje, već politička poruka: država NATO-a koja kupi ruski sistem dugog dometa ne može istovremeno da dobije američki stelt lovac.
Kupovina S-400
Kupovina S-400 ne može se razumeti ako se izbrišu događaji iz 2016. godine. Posle pokušaja puča, Erdogan se javnosti obraćao preko telefona iz podruma, dok su delovi vojske pokušavali da preuzmu državu. U Ankari je tada nestalo poverenja koje je još postojalo prema američkom bezbednosnom sistemu.
Turska vlast je otvoreno povezivala pučističku mrežu sa Fetulahom Gulenom, koga su hranili u SAD, dok Vašington nije ni razmatrao turske zahteve za njegovo izručenje. Istovremeno, SAD su u Siriji sarađivale sa kurdskim strukturama koje Ankara smatra produžetkom PKK. Za tursko rukovodstvo, to nije bila mala razlika u politici, već dokaz da američko savezništvo ima granicu kada se dodirnu ključni turski bezbednosni interesi.
U takvom ambijentu S-400 nije bio samo PVO sistem. Bio je politička poruka: Turska neće čekati američku dozvolu da zatvori svoje nebo, niti će prihvatiti da u NATO-u ima obaveze, ali ne i punu slobodu odlučivanja.
Ankara je pre toga pokušavala da dobije zapadne sisteme, posebno „Patriot“, ali pregovori su godinama zapinjali oko cene, transfera tehnologije, rokova i uslova. Rusija je ponudila ono što je Turska u tom trenutku želela: sistem dugog dometa, brzu isporuku i politički signal da Ankara ima alternativu.
Zašto je Vašington poludeo zbog S-400
Američko objašnjenje bilo je da S-400 i F-35 ne mogu da postoje u istom turskom vojnom prostoru. Vašington je tvrdio da bi ruski radar mogao da prikuplja podatke o stelt karakteristikama F-35, naročito ako bi američki lovci i ruski PVO sistem delovali u istom okruženju.
Turska je odgovarala da S-400 može da bude izdvojen iz NATO mreže i da ne mora da bude integrisan u zapadne sisteme komandovanja. SAD to nisu prihvatile. U američkoj logici, problem nije bio samo tehnički, već politički: ako Turska kao velika članica NATO-a može da kupi S-400 i zadrži F-35, onda ista vrata ostaju otvorena i za druge saveznike.
Zbog toga je Vašington izabrao kaznu. Turska je izbačena iz F-35, uvedene su sankcije, a ruski sistem je postao trajni kamen spoticanja u odnosima dve zemlje.
Za Moskvu je to bila velika politička pobeda. Jedna prodaja PVO sistema napravila je pukotinu unutar NATO-a, udaljila Tursku od F-35 i pokazala da američki blok nije monolit.
Šta Turska ima u rukama
S-400 „Trijumf“ je ruski sistem protivvazdušne odbrane dugog dometa, namenjen za gađanje aviona, krstarećih raketa, balističkih ciljeva i drugih sredstava vazdušnog napada. U izvoznoj konfiguraciji obuhvata komandno mesto, radare, lansere i više tipova raketa različitog dometa.
Najpoznatija raketa sistema je 40N6E, sa deklarisanim dometom do 400 kilometara protiv aerodinamičkih ciljeva. Rakete porodice 48N6 pokrivaju kraće, ali i dalje velike domete, dok 9M96 omogućava dejstvo protiv manevrišućih ciljeva na manjim i srednjim daljinama.
Stvarni domet uvek zavisi od visine cilja, radarskog horizonta, reljefa, elektronskog ometanja i toga da li sistem radi samostalno ili kao deo šire PVO mreže. Ipak, izolovan S-400 nije isto što i S-400 u ruskom slojevitom sistemu sa dodatnim radarima, lovcima, sistemima kratkog dometa i komandnim centrima.
Turska ga je kupila kao sredstvo strateške samostalnosti. Problem je što ta samostalnost na zapadu uvek ima cenu: F-35, sankcije, zamrznutu vojnoindustrijsku saradnju i konstatni američki pritisak.
Zaliv kao izlaz
Prebacivanje S-400 u Zaliv moglo bi da bude elegantan izlaz za Ankaru, koja kako vreme odliče, sve više naginje ka zapadu. Turska ne bi morala javno da prizna da je pogrešila, ne bi morala da uništi sistem, niti da ga preda Amerikancima. Mogla bi da tvrdi da je donela novu suverenu odluku, prodala ili prenela sistem trećoj državi i uklonila tehničku prepreku za obnovu odnosa sa Vašingtonom.
Za SAD je navodno najvažnije da S-400 ne bude u Turskoj. Američkoj strani nije idealno da ruski sistem završi u Zalivu, ali je za Vašington politički korisnije da ga izbaci iz jedne velike NATO zemlje nego da insistira na savršenom rešenju koje ne postoji.
Za Ujedinjene Arapske Emirate, ako su zaista potencijalni kupac, S-400 bi bio još jedan instrument balansiranja. Ta država već godinama kupuje zapadno oružje, sarađuje sa SAD, ali održava odnose sa Rusijom i Kinom. Ruski PVO sistem mogao bi da bude i realno sredstvo odbrane i pregovaračka karta prema Vašingtonu.
Moskva može da zaustavi ceo posao
Najveća prepreka nije samo Amerika, već Rusija. S-400 ne može tek tako da bude preprodat trećoj strani bez ruske saglasnosti. Ugovori za ovakve sisteme gotovo uvek sadrže ograničenja o daljem transferu, tehničkoj dokumentaciji, održavanju, rezervnim delovima i krajnjem korisniku.
Moskva nema očigledan razlog da olakša Turskoj povratak ka F-35. Rusiji je turski S-400 bio politički uspeh upravo zato što je napravio problem između Ankare i Vašingtona. Ako sistem ode iz Turske i time otvori vrata za američke lovce pete generacije, Moskva gubi deo efekta koji je godinama koristila.
Sa druge strane, ako S-400 završi u zemlji Zaliva koja održava dobre odnose sa Rusijom, Moskva može da zadrži uticaj, zaradi dodatno kroz održavanje i izbegne scenario u kome se sistem demontira, skladišti bez koristi ili završi pod zapadnom tehničkom lupom.
Zato će ruski pristanak, ako do njega dođe, verovatno imati cenu. Ona može biti politička, finansijska ili vezana za buduće odnose sa Ankarom i potencijalnim kupcem.
F-35 ostaje glavna nagrada
Cilj cele operacije nije samo rešavanje pitanja S-400. Glavna nagrada je povratak Turske u prostor F-35, makar delimično. Predsednik Donald Tramp je signalizirao spremnost da pomogne Erdoganu i ukine sankcije, ali američki sistem nije samo Bela kuća. Kongres, Pentagon, bezbednosne službe i proizraelski i antiturski krugovi u Vašingtonu imaće svoju reč.
Čak i ako S-400 ode iz Turske, povratak F-35 neće biti automatski. Ankara bi morala da dobije političko odobrenje, obnovi poverenje, reši industrijske posledice izbacivanja iz programa i dogovori šta se dešava sa već plaćenim avionima.
Za Erdogana, to bi bio veliki zaokret, ali ne i povratak na staro. Turska posle 2016. više ne gleda na Vašington kao na bezuslovnog zaštitnika. Kupovina S-400 bila je posledica tog loma. Mogući transfer u Zaliv bio bi pokušaj da se plati cena američkog pritiska, ali bez javnog priznanja da je Ankara odustala od svoje poruke.
Ruski sistem koji je trebalo da čuva tursko nebo sada je postao karta u trgovini između Ankare, Vašingtona, Moskve i Zaliva. Dok se ne pojavi ruski pristanak, američka formalna odluka i stvarni kupac, S-400 ostaje zaključan u ulozi zbog koje je i kupljen: kao dokaz da Turska može da napravi potez koji nervira sve velike igrače odjednom.
