Orica 41/48: zaboravljeni rumunski automat koji je stigao i do fronta Vermahta

Pokušaćemo ovim tekstom da razbijemo jedan od stereotipa koji je dugo kod nas vladao kada je reč o Rumuniji. Ona je pred Drugi sv. rat imala prosečno razvijenu, ali raznovrsnu vojnu industriju, mnogo obimniju nego što se to obično smatra. Nije mogla da se takmiči sa sovjetskim, nemačkim ili čehoslovačkim vojno-industrijskim sektorom, ali proizvodila je značajan spektar naoružanja i vojne opreme.

Sredinom tridesetih godina vlada je uložila velika sredstava u modernizaciju vojne industrije. Industrijski kompleksi u Rešici, Brašovu, Ploeštiju, Kopši Miki i Bukureštu proizvodili su artiljerijska oruđa, minobacače, mitraljeze, municiju, pešadijsko naoružanje i opremu, kao i pojedine sklopove za oklopna vozila.  

Okosnoca razvoja vazduhoplovne industrije bila je Industria Aeronautică Română.  U njoj su  projektovani i proizvođeni domaći lovci  IAR-80  i  IAR-81. Veliki industrijski sistem Malaksa (Malaxa) koji je proizvodio čak i lokomotive, a u svom sastavu imao i čeličane, isporučivao je municiju, mašinske komponente, pa i neka vojna vozila po licenci. Rumunske fabrike oružja proizvodile su licencno češki mitraljez ZB-30 i francuski minobacač Brant, ali su razvijale i sopstvena rešenja. 

Tako je nastao i Orica (Orița), prvi automat domaće konstrukcije, čime su Rumuni pokazali da su sposobni da projektuju i serijski proizvode sopstveno streljačko naoružanje. 

Automat u popularnom kalibru 9 x 19 mm proizvođen je u Rumuniji tokom Drugog sv. rata i nekoliko godina posle završetka. Ime je dobio po kapetanu Marinu Orici, pripadniku Vojnotehničkog korpusa OS Rumunije. Posvetimo nešto pažnje ovom čoveku jer se o njemu neočekivano malo zna. On nije stekao svetsku slavu kao Brauning, Kolt, Tokarjev ili Kalašnikov, ali je pokazao da posvećenost i talenat mogu izboriti s nedostatkom akademskog znanja. Rođen je petog januara 1897. godine u gradiću Cigenešti (Țigănești) u okrugu Tekuč (Tecuci).  Završio je 1919. godine višu vojnu školu za fizičko obrazovanje, a strast prema oružju odvela ga je u konstruktorske vode. Za vreme rata ostao je vezan za proizvodnju automata. 

Početkom 1944. penzionisan je zbog starosne granice kao major u rezervi, ali je zadržan u Kuđiru da nadgleda proizvodnju naoružanja, što govori da je bio cenjen stručnjak. Posle rata gotovo mu se gubi trag i podaci su veoma oskudni. Jedan dokument iz ranih pedesetih navodi da se povukao na selo i bavio poljoprivredom. Njemu se pripisuje zasluga za konstrukciju oružja. Drugi izvori dodaju da je ovaj automat zajednička kreacija čehoslovačkih i rumunskih konstruktora. Smatra se da su poznati čehoslovački konstruktor Leopold Jašek i njegov rumunski kolega Nikolae Sterka takođe doprineli razradi konstrukcije. Sigurno je da automat nije bez osnova poneo kapetanovo prezime.

Serijska proizvodnja pokrenuta je u Kuđirskom metalurškom zavodu (S. С. Uzina Mecanică Cugir S. A.) osnovanom 1925. godine u zapadnoj Rumuniji u mestu Kuđir koji je tesno saradivao s tamošnjom fabrikom oružja. Prva verzija, Model 1941 uvedena je u naoružanje 1943. godine. Posle toga usledila su dva poboljšanja – Model 1948 s fiksnim drvenim kundakom i redak padobransko-desantni model M 1949 s preklapajućim kundakom. Automat je ostao u službi sve dok nisu počeli da pristižu automati modela PM 1963/1965 (Pistol Mitralieră model 1963/1965), rumunska verzija AK sa prepoznatljivim prednjim rukohvatom. Oni su šezdesetih godina potpuno istisnuli Oricu. On je ostao u službi kod Patriotske garde (Gărzile Patriotice) do sedamdesetih godina.

S prosečnom proizvodnjom od oko 666 komada mesečno, od oktobra 1942. do oktobra 1943. godine proizvedeno je približno 6.000 komada. Ukupan broj nije poznat, već se samo navodi da je napravljeno više od šest hiljada. Mali deo ovog oružja koristio je Vermaht tokom poslednje dve godine rata. Fotografije i muzejski primerci svedoče da je stigao i do Vijetnama gde je korišćen čak i za vreme kratkotrajnog Kinesko-vijetnamskog rata 1979. godine.  Zabeležena je upotreba trofejnih primeraka u jedinicama Crvene armije.   

Zašto je zaboravljen? Ne samo zbog malog broja urađenih primeraka, već i zbog relativno grube izrade s mnogo zamršenih detalja, što je upućivalo na to da je veća pažnja posvećena tehničkoj domišljatosti nego jednostavnosti proizvodnje i upotrebe.

Orica koristi mehanizam za okidanje s otvorenim zatvaračem koji ima plutajuću udarnu iglu i sistem poluge umesto fiksne udarne igle. Cev ima šest žlebova urezivanih udesno. Godine 1948. uneseno je nekoliko promena u konstrukciju: kočnica sa selektorom koja se na prvom modelu nalazila s leve strane u visini nišana, zamenjena je lučnom polužicom koja se nastavlja na štitnik obarače u pravcu ležišta kundaka. Prvobitni selektor paljbe bio je relativno komplikovan jer je morao da se izvlači iz sanduka čime je otežavao konstrukciju puta zatvarača. Time je otklonjen i selektor paljbe pa oružje moglo delovati samo u automatskom režimu paljbe.

Tek kada se poluga kočnice pritisne moguće je kretanje (repetiranje i rad) zatvarača.  Domišljato rešenje jer je omogućavalo i refleksnu reakciju strelca jednom rukom. Ručica zatvarača nalazi se s leve strane i preklopljena je. Kada se zarotira za 90º van tela i ako je pritisnuta poluga kočnice može se repetirati. Utvrđivač okvira je na standardnom mestu, a rasklapanje započinje potiskivanjem napred osigurača na čepu sanduka, posle čega se automat rasklapa slično našem M-56. 

Ambiciozni konstruktori radili su i na karabinu istog imena, ali u kalibru 9 x 23 Štajer. Napravljen je samo jedan prototip koji je tokom burnih decenija sačuvan i nalazi se u Nacionalnom vojnom muzeju u Bukureštu. Moguće je da je razvoj karabinske verzije bio povezan s potrebama rodova kojima je bilo potrebno kraće i lakše oružje, pre svega konjice i drugih jedinica visoke pokretljivosti, koje su u rumunskoj vojsci i dalje imale značajnu ulogu tokom Drugog svetskog rata. Zašto nije usvojen?

Pretpostavka je da su ga pretekli bolji modeli tog vremena, kada su automati brzo zauzimali mesto na bojnom polju. Izbor metka 9 × 23 mm Štajer bio je veoma logičan. Rumuni nisu ulazili u nepoznat kalibar. Oni su već raspolagali značajnim brojem pištolja sistema Steyr M1912 u kalibru 9×23 mm Steyr, a taj metak je bio u redovnoj vojnoj upotrebi i mogao se nabavljati ili proizvoditi u potrebnim količinama. 

Zbog toga je razvoj karabina u istom kalibru imao jasnu logističku poentu: pojednostavljivao je snabdevanje jedinica municijom i omogućavao korišćenje postojećih zaliha. Kad već spominjemo taj metak, da podsetimo da su ga proizvodile tri austrougarske i jedna nemačka fabrika za vreme Prvog sv. rata. Pošto su pištolji tog kalibra službeno usvojeni, ima osnova da verujemo da su količine ove municije zanavljane iz fabrika u Kopši Miki i Kuđiru. Svakako je to lepa tema koja zaslužuje poseban osvrt. Sigurni smo da na našem portalu ima ljudi koje zanima balistika. 

Osnovne tt osobine: