Američka „Zlatna kupola“ prošla prvi test: Pentagon laserima i mikrotalasima ruši raketne pretnje

Sjedinjene Države su, prema tvrdnjama Pentagona, izvele prvo testiranje budućeg sistema protivraketne odbrane „Zlatna kupola“, zamišljenog kao novi raketni štit za američku teritoriju. Sekretar Pentagona Pit Hegset izjavio je da su ispitivanja završena „potpunim uspehom“, ali detalji o samom testu ostaju gotovo potpuno zatvoreni za javnost.

To nije iznenađenje. Program „Zlatna kupola“ od početka se predstavlja kao jedan od najambicioznijih američkih vojno-tehnoloških projekata, ali i kao sistem čiji se stvarni parametri drže pod strogom kontrolom. Pentagon ne objavljuje tačnu lokaciju paljbi, tehničke karakteristike korišćenih sistema, ni realan profil ciljeva koji su tokom testiranja simulirani ili gađani.

Poznato je, prema Hegsetovim rečima, da su u testu korišćene napredne tehnologije usmerene energije, kao i sistem dinamičke odbrane i autonomnog poraza, označen kao DDAD. Američki mediji navode da je testiran jedan od elemenata novog sistema koji napada mete laserima i mikrotalasima.

Laser, mikrotalasi i autonomno uništavanje ciljeva

Prema verziji koju je izneo Pentagon, napredne tehnologije usmerene energije uspešno su primenjene, dok je DDAD „besprekorno i autonomno“ detektovao, ciljao i uništio više dolazećih pretnji. Hegset je naglasio da je test izveden precizno po planu i da je sistem dinamički neutralisao svaku pretnju.

To znači da Pentagon pokušava da spoji nekoliko tehnologija u jedinstvenu odbrambenu mrežu: rano otkrivanje ciljeva, automatsku obradu podataka, komandovanje u realnom vremenu, navođenje protivraketnih sredstava i oružje usmerene energije. Laseri i mikrotalasi u takvom konceptu ne služe kao dodatak klasičnim presretačima, već kao mogući odgovor na problem masovnih napada, zasićenja odbrane i sve skupljeg presretanja raketa i dronova.

U prvoj fazi testiranja, prema dostupnim navodima, stručnjaci su procenjivali brzinu odziva sistema i tačnost protivraketnog navođenja na simulirane vazdušne ciljeve. Takođe je proveravana integracija radarskog otkrivanja, sistema za upravljanje borbom i samih protivraketnih sistema. Ministarstvo odbrane SAD saopštilo je da je zadovoljno rezultatima i da se finansiranje programa nastavlja.

Sloj po sloj oko američke teritorije

„Zlatna kupola“ se ne zamišlja kao jedan sistem, jedna raketa ili jedna baterija. Koncept predviđa višeslojnu odbranu Sjedinjenih Država od balističkih, krstarećih i hipersoničnih raketa, ali i od šireg spektra savremenog i budućeg oružja za vazdušni napad.

To je ključna razlika u odnosu na klasičnu protivraketnu logiku. Savremene pretnje više ne dolaze samo u obliku predvidive balističke putanje. Hipersonične rakete manevrišu, krstareće rakete lete nisko, dronovi se koriste masovno, a protivnik može da kombinuje različite tipove napada kako bi preopteretio odbranu.

Zbog toga Pentagon govori o slojevitoj zaštiti strateških objekata. U takvom sistemu, jedan sloj bi otkrivao i pratio ciljeve, drugi bi obrađivao podatke i raspoređivao prioritete, treći bi koristio presretače, dok bi oružje usmerene energije pokušavalo da obori ili onesposobi deo pretnji brže i jeftinije od klasičnih raketa.

Upravo tu se pojavljuje i najosetljiviji deo projekta: planirano raspoređivanje dela sredstava za detekciju i presretanje u svemiru. Takav pristup bi teoretski omogućio ranije otkrivanje lansiranja i šire pokrivanje američke teritorije, ali bi cenu programa gurnuo u zonu koja daleko prevazilazi početne procene.

Od 185 milijardi do mogućih 1,2 biliona dolara

Trenutna procena troškova „Zlatne kupole“ iznosi oko 185 milijardi dolara. Međutim, dobar deo stručnjaka upozorava da bi konačni račun mogao da bude višestruko veći, čak preko jednog biliona dolara, sa procenama koje idu do 1,2 biliona dolara.

Razlog je jednostavan: ako se sistem zaista gradi kao nacionalni raketni štit, sa radarima, komandnim centrima, presretačima, usmerenom energijom, autonomnim algoritmima i svemirskim komponentama, onda to više nije samo program odbrane od raketa, već ogromna tehnološka i industrijska infrastruktura.

Takvi sistemi po pravilu počinju kao precizno definisani projekti, a zatim se šire. Dodaju se novi senzori, nova softverska rešenja, sateliti, zemaljske stanice, presretači, testiranja, rezervne komponente, modernizacije i višedecenijsko održavanje. Cena tada više ne zavisi samo od jednog uspešnog testa, već od sposobnosti da se sistem izgradi, rasporedi i održava u stvarnim uslovima.

Zato tvrdnja o „potpunom uspehu“ prvog testiranja ne rešava glavna pitanja. Nije poznato kakvi su ciljevi korišćeni, koliko su bili realistični, kojom brzinom su se kretali, da li su simulirali balističke, krstareće ili hipersonične pretnje, niti koliko je sistem zaista bio autonoman u procesu otkrivanja i uništavanja.

Velika ambicija i još veći rizik

Pentagon za sada pažljivo dozira informacije, pozivajući se na bezbednosne razloge. To je očekivano, ali istovremeno ostavlja prostor za oprez. Prvi test može potvrditi da određeni elementi rade u kontrolisanim uslovima. Ne može potvrditi da će čitav nacionalni raketni štit funkcionisati protiv masovnog, kombinovanog i pametno planiranog napada.

„Zlatna kupola“ je američki odgovor na promenu raketnog rata. Balističke i hipersonične rakete, krstareći projektili, dronovi i masovni udari sve više potkopavaju staru pretpostavku da se teritorija SAD nalazi daleko od neposredne vojne pretnje. Vašington sada pokušava da napravi odbrambenu arhitekturu koja bi spojila radare, komandovanje, autonomno ciljanje, presretače i usmerenu energiju.

Prvi test, prema Pentagonu, prošao je bez greške. Pravi test biće mnogo teži: izgraditi sistem koji ne postoji samo u saopštenju, već može da radi protiv realnih protivnika, u realnom vremenu, pod pritiskom ometanja, lažnih ciljeva, zasićenja i napada iz više pravaca. Tek tada će se videti da li je „Zlatna kupola“ budući štit Amerike ili još jedan program čija cena raste brže od njegove stvarne borbene vrednosti.