Nemački zarobljenici u SSSR: milioni vojnika, stotine hiljada mrtvih i zaboravljena strana rata

Sve češće nam dolaze vesti o tome kako se Nemačka ozbiljno sprema za nove (moguće) sukobe huškajući svoje partnere, a koristeći pri tom situaciju u Ukrajini kao alibi. Povećava se budžet, obnavlja proizvodnja, a rastu i apetiti. Za sada te namere promovišu samo ratoborni političari (isti oni koji će iz sigurnosti bunkera pozivati na otpor do poslednjeg). Nadamo se da neće, bez obzira na medijsko zasićenje, uspeti da ubede svoje građane u svoje namere. Objašnjenje je uvek isto, a pogled prema istoku Nemci nikada nisu skretali. Kako vidimo, i sada su mete iste. Da li će se Nemci setiti kako izgleda taj via dolorosa, odnosno put bola, očaja i suza, kojim su već išli?

Podsetimo ih činjenicama. One su sasvim dovoljne.

Jedni od žrtava takve ambicije jesu i zarobljenici. Oni su taj neslavni završetak svih ratnih ambicija. Zarobljenicima smo se već bavili, ali zbog obima građe nismo ulazili u detalje. Zato ćemo se u ovom tekstu posvetiti statusu pripadnika nacističke armade, vinovnika Drugog sv. rata. Upoznaćemo se s tim kakva je bila njihova sudbina u Sovjetskom Savezu, zemlji koja je najviše propatila, a i u kojoj su oni najviše nastradali.

Prve godine rata nemačkih zarobljenika nije bilo mnogo iz poznatih razloga. Staljingrad je bio prvi veliki šamar i otrežnjenje za Nemce, ali ne samo za njih. U svojoj knjizi ”Staljingrad” maršal Jerjomenko piše da ni Staljin nije verovao prvim izveštajima koji su svedočili o tome da se oko devedeset hiljada neprijateljskih vojnika predalo, pa je tražio dodatne provere. Taj rast se nastavio i tokom napadnih operacija u području Dona gde su Sovjeti eksploatisali uspeh goneći neprijatelje.

Grafikon broja zarobljenika od 22. VI 1941. do 20. I 1945. godine 

Shodno ratnoj situaciji, ogroman broj zarobljenika pojavljuje se posle januara 1945. godine, tokom završnih operacija, onako kako su opadali elan i borbena moć nemačkih oružanih snaga. Posle kapitulacije, samo od devetog do 17. maja 1945. godine predalo se oko 1.390.000 nemačkih vojnika i starešina.

Kako su se Sovjeti nosili s tim problemom?

Tokom 1943 – 1944. godine ovim složenim logističkim i bezbednosnim problemom bavila se Uprava NKVD za ratne zarobljenike i internirana lica (Главное управление по делам военнопленных и интернированных -ГУПВИ). Ona je tesno sarađivala s Glavnom političkom upravom Crvene armije (Главное политическое управление Советской армии и Военно-морского флота). Zašto baš s njima? Zato što je među zarobljenicima vođena organizovana, sistematska kampanja stvaranja antifašističkih organizacija. Setimo se s koliko taktičnosti i političke mudrosti su se Sovjeti odnosili prema Paulusu i organizaciji nemačkih visokih oficira, misleći i o posleratnom periodu. Jula 1943. godine iz redova zarobljenika formiran je Nacionalni komitet ”Slobodna Nemačka” (Nationalkomitee Freies Deutschland, или NKFD). 

Tokom rata radni doprinos zarobljenika nije bio veliki, ali je posle rata postao značajan faktor, kada zarobljenici više nisu imali motiv za bekstvo ili pobunu. Učestvovali su u obnovi privrede, pruga, fabrika, luka, itd. Gde god je bio potreban fizički rad tamo su bili i oni. Posebno korisni bili su u rudnicima urana, uglja i raznih ruda, pre svega rude gvožđa. Prema podacima Centralnog finansijskog odseka MVD SSSR (Министерствo внутренних дел – Ministarstvo unutrašnjih poslova) u periodu od 1943. do prvog januara 1950. godine oni su zabeležili preko milijardu radnih dana (1.077.564.200). Zaradili su nominalno blizu sedamnaeset milijardi rubalja (16.723.628), a vrednost radova koji su izveli bila je oko pedeset milijardi rubalja. 

Sovjeti su znali da neće moći večito da drže i koriste zarobljenike. Shodno dogovorima iz Jalte i Potsdama Savet ministara SSSR je 18. juna 1946. godine doneo rešenje № 1263-519сс ”o upućivanju u otadžbinu bolesnih i radno nesposobnih zarobljenika nemačke i drugih nacionalnosti” ( Об отправке на родину больных и нетрудоспособных военнопленных немецкой и других западных национальностей). U aprilu 1947. godine u Moskvi je održana konferencija ministara inostranih poslova SSSR, SAD i Velike Britanije na kojoj je doneto rešenje o repatrijaciji nemačkih zarobljenika do 31. XII 1948. godine. U praksi to se proteglo do 1950. godine. Ovaj postupak nije važio za zarobljenike koji su bili osuđeni za ratna krivična dela i prestupe. 

Oktobra 1955. godine posle posete kancelara Savezne Republike Nemačke Konrada Adenauera, Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR izdao je uredbu ”o prevremenom puštanju na slobodu nemačkih ratnih zarobljenika koji su osuđeni za ratna krivična dela”.  Bila je to amnestija. Tada je iz Sovjetskog Saveza za Nemačku otišlo više od četrnaest hiljada oslobođenika. Ukupno je repatrirano oko dva miliona nemačkih zarobljenika. Prema zvaničnoj statistici objavljenoj 12. oktobra 1959. godine, kada je podvučena crta, usvojen je broj od 2.389.560 nemačkih zarobljenika. Od toga u logorima je umrlo 356.678 ljudi.

Najviša stopa smrtnosti bila je u prvoj godini rata, kada Sovjeti ni za sebe nisu imali dovoljno hrane, lekova, odeće i drugih potrepština. Uticaj velikih mrazeva, nedostatak dobre odeće, loša hrana i dugi marševi bili su razlog što su zarobljenici umirali i sahranjivani pored puteva ili u obližnjim šumama. Posle rata smrtnost je značajno smanjena, a i pripadnici međunarodnog Crvenog krsta počeli su redovno da obilaze zarobljenike. Sve češće su stizali pošta i paketi iz Nemačke. 

Konačan broj zarobljenika u Sovjetskom Savezu prema popisu od 22. IV 1956. godine

Ono što je važno napomenuti značajno utiče na opštu sliku stanja nemačkih ratnih zarobljenika. Nisu svi oni završili u logorima kojima je upravljao NKVD. Mnogi su bili najpre u sabirnim punktovima za ratne zarobljenike. Potom bi bili prebacivani u privremene logore, da bi tek onda stigli u jurisdikciju NKVD koji ih je trijerisao i slao u logore u svojoj nadležnosti. Tokom tog postupka broj zarobljenika osipao se iz raznih razloga: smrt od rana ili iznemoglosti, bekstva, samoubistva, nesreće na putu, itd. 

Zato su podaci Crvene armije o broju zarobljenika različiti od onih koje ima NKVD. Značajan broj zarobljenika pušten je na slobodu još na frontu. Brojka je takva da je ne vredi zanemarivati – do 680.000 ljudi ! Reč je pre svega o Rumunima, Slovacima, Mađarima i Japancima. Konačno, predmet nepoklapanja brojki je i različita pripadnost zarobljenika. Mnogi nisu bili u regularanim oružanim snagama (Vermaht, Lufvafe, Krigsmarine) već folkšturmu, SS, SD, SA, organizaciji TOT, paravojnim formacijama, hitlerjugendu, nemačkim partizanima, itd. Tačan broj sasvim sigurno nikada neće biti utvrđen.

Ono što se sigurno zna jeste broj zarobljeničkih logora za Nemce u Sovjetskom Savezu. Bilo ih je ukupno 2125. Međutim, još uvek se ne zna broj logora u kojima su bili smešteni ostali zarobljenici. Razloga za nepreciznu evidenciju ima više: ratna entropija, prebacivanje zatvorenika internim razmenama između logora, raspoređivanje na rad po seoskim zadrugama, itd. I povratak je takođe odneo deo žrtava, ali to se neće nikada saznati jer nije bilo moguće istovremeno uporediti sovjetske i nemačke spiskove. 

Da li je neko iz ovog tragičnog i sumornog knjigovodstva izvukao neku poruku i da li danas neko uopšte o tome razmišlja? Ako je tako, onda će ga brzo proći volja da ratuje.