Evropska odbrambena industrija pokušava da popuni jednu od najvećih praznina u sopstvenim arsenалима: sposobnost dubokog udara bez potpunog oslanjanja na američko naoružanje. ArianeGroup je na sajmu Eurosatory 2026 predstavila novu porodicu udarnih raketa B-Strike, razvijenu kao evropski odgovor na potrebu za balističkim i potencijalno hipersoničnim oružjem velikog dometa.
Program se razvija u saradnji sa kompanijama Soframe i Thales, koje rade i na raketnom sistemu X-Fire. Sama činjenica da se u istom paketu pominju lanser, balistička municija i mogućnost hipersoničnih jedrilica pokazuje da Evropa više ne govori samo o artiljeriji produženog dometa, već o novoj kategoriji kopnenog udara koja se nalazi između taktičke raketne artiljerije i prestrateškog odvraćanja.
B-Strike je najavljen u dve verzije. Prva bi trebalo da pogađa ciljeve na udaljenosti do 1.000 kilometara, dok bi druga, proširenog dometa, išla do 2.500 kilometara, odnosno približno 1.553 milje. Time bi evropske kopnene snage prvi put dobile sopstvenu mogućnost udara duboko u protivničku pozadinu, po komandnim centrima, aerodromima, logističkim čvorištima, PVO sistemima, skladištima, mostovima i drugim ciljevima koji su do sada uglavnom bili u domenu avijacije, krstarećih raketa ili američkih sistema.
B-Strike i logika evropskog dubokog udara
ArianeGroup navodi da je razvoj porodice B-Strike zasnovan na iskustvima iz strateških programa, pre svega francuske balističke rakete M51. Zanimljiv detalj jer pokazuje da se ne polazi od obične taktičke rakete, već od znanja stečenog u programima nuklearnog odvraćanja, vođenja, termičke zaštite, pogona i ponašanja bojevih blokova u ekstremnim režimima leta.
Cilj B-Strike sistema je da Evropi obezbedi domaću sposobnost dubokog udara protiv ciljeva na velikim udaljenostima, uz mogućnost probijanja naprednih sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane. Prema dostupnim podacima, obe verzije trebalo bi da koriste manevarska vozila za povratak u atmosferu, odnosno MaRV.
MaRV nije običan balistički bojevi blok koji prati predvidivu putanju. Njegova vrednost je u tome što može da manevriše u završnoj fazi leta, menja profil prilaska i otežava presretanje. Za modernu PVO i PRO to je veliki problem, jer se vreme za otkrivanje, proračun putanje i lansiranje presretača drastično smanjuje.
Još ambicioznija je mogućnost da varijanta dometa 2.500 kilometara koristi hipersonično jedriličarsko vozilo, HGV. Takvo vozilo bi, nakon izbacivanja raketnim motorom, nastavilo da klizi kroz gornje slojeve atmosfere velikom brzinom, uz manevrisanje prema cilju. Time bi se dodatno povećala verovatnoća preživljavanja projektila protiv savremenih sistema odbrane.
Prema preliminarnim podacima, verzija dometa 1.000 kilometara imala bi vreme leta manje od 10 minuta. Varijanta dometa 2.500 kilometara trebalo bi da stigne do cilja za približno 15 minuta. Takve brojke znače da protivnik dobija izuzetno kratak prozor za reakciju, naročito ako se raketa koristi protiv komandnih tačaka, radara, aerodroma ili mobilnih sistema visoke vrednosti.
X-Fire kao lanser za novu raketnu porodicu
Obe rakete B-Strike mogle bi da se lansiraju iz sistema X-Fire. Reč je o lanseru koji Soframe razvija u partnerstvu sa Thalesom, montiranom na proverenu platformu Daimler Truck Zetros. O sistemu smo već pisali, oakav izbor pokazuje da Evropa želi mobilni kopneni sistem, sposoban da se brzo rasporedi, promeni položaj i preživi u okruženju u kojem protivnička izviđačka sredstva stalno traže lansere.
Mobilnost je kod ovakvog oružja jednako važna kao domet. Lanser koji nosi raketu od 1.000 ili 2.500 kilometara odmah postaje prioritetna meta. Dronovi, sateliti, radari, elektronsko izviđanje i udari dugog dometa tražiće ga čim otvori vatru. Zbog toga sistem mora da radi po logici: doći, lansirati, promeniti položaj i nestati iz zone mogućeg protivudara.
B-Strike porodica trebalo bi da dopuni municiju FLP-T 150, raketu dometa oko 150 kilometara koju ArianeGroup razvija sa Thalesom. FLP-T 150 namenjen je zahtevima francuskih snaga za borbu visokog intenziteta i predstavlja niži sloj istog koncepta: evropski precizni udar sa zemlje, ali na kraćoj udaljenosti.
U maju 2026. godine Thales i ArianeGroup uspešno su izveli prvo ispaljivanje nove balističke municije FLP-T 150. Test je sproveden uz podršku Odeljenja za testiranje raketa francuske agencije DGA na poligonu Il du Levant. Thales je bio odgovoran za celokupni sistem, uključujući kopneni lanser, sistem upravljanja vatrom i lansiranje, dok je ArianeGroup razvijao pogonske i sisteme vođenja municije.
FLP-T 150 dostiže nadzvučne brzine, a njegov pogon, vođenje i kontrola izvedeni su iz balističkih raketnih sistema. To ga čini važnim prelaznim korakom između klasične raketne artiljerije i mnogo ambicioznijih sistema B-Strike.
Od M51 do evropskog kopnenog udara
ArianeGroup ima posebnu težinu u ovom programu zbog svoje uloge u francuskom strateškom odvraćanju. Kompanija je glavni industrijski izvođač za interkontinentalni balistički raketni sistem M51, koji se razvija za francusku mornaricu pod nadzorom DGA.
M51 je balistička raketa koja se lansira sa francuskih nuklearnih podmornica. Duga je oko 12 metara, teška više od 55 tona i može se lansirati iz zaronjene strateške podmornice. Pri povratku u atmosferu dostiže brzinu do 20 maha i predstavlja pomorski stub francuskih nuklearnih snaga odvraćanja.
Prenošenje dela znanja iz takvog programa na konvencionalne sisteme dugog dometa ne znači da B-Strike postaje nuklearno oružje. Znači nešto drugo – evropska industrija pokušava da znanje iz najzahtevnijih balističkih programa pretvori u konvencionalne rakete koje mogu da pogađaju ciljeve duboko iza fronta, brzo i uz manju mogućnost presretanja.
Takva sposobnost ima posebno značenje posle rata u Ukrajini. Evropa je videla da rat visokog intenziteta ne traži samo tenkove, haubice i PVO, već i sposobnost da se protivnička logistika, komandovanje i industrijska pozadina pogađaju daleko od linije dodira. Bez toga, vojska ostaje zavisna od saveznika koji imaju rakete dugog dometa i političku volju da ih stave na raspolaganje.
Evropska autonomija pod pritiskom realnosti
Kompanije koje stoje iza programa navode da su spremne da brzo pređu u fazu testiranja i da projekat predaju francuskoj agenciji za nabavke DGA radi pokretanja programa. To je trenutak u kojem se marketinška prezentacija mora pretvoriti u raketu koja leti, pogađa i može da se proizvodi.
Podsetimo, još u junu 2023. godine pisali smo o francuskom testu hipersonične jedrilice V-MAX, koju je za DGA razvijao upravo ArianeGroup. Javnost je dobila vrlo malo detalja o rezultatima tog testa. Tada je Pariz govorio o „tehničkom izazovu bez presedana“ i putu ka nacionalnoj hipersoničnoj mapi puta, ali tri godine kasnije i dalje se ne vidi bilo kakvo operativno francusko hipersonično oružje. Umesto toga, ArianeGroup sada na Eurosatoriju predstavlja novu arhitekturu B-Strike, sa balističkim raketama dometa 1.000 i 2.500 kilometara, manevarskim bojevim blokovima i mogućom hipersoničnom jedrilicom.
Tu se nalazi granica između stvarnog razvoja i sajamskog narativa. V-MAX je zaista leteo, FLP-T 150 je u maju 2026. zaista ispaljen, ali B-Strike 2500 je za sada najava sposobnosti koju tek treba dokazati testovima, proizvodnjom i uvođenjem u jedinice. Francuska i evropska industrija očigledno pokušavaju da spoje iskustvo iz M51, V-MAX-a i nove kopnene raketne artiljerije u sistem dubokog udara, ali za sada se više vidi kontinuitet ambicije nego gotova raketna sila.
Ukoliko B-Strike pređe iz koncepta u operativni sistem, evropske vojske bi dobile oružje koje menja vojnu računicu na kontinentu. Verzija od 1.000 kilometara pokrivala bi duboku operativnu pozadinu protivnika, dok bi raketa dometa 2.500 kilometara ulazila u prostor strateškog pritiska. Sa hipersoničnim jedriličarskim vozilom, takav sistem bio bi namenjen upravo probijanju najjače odbrane.
