Kineski vojni planeri sve otvorenije razrađuju pitanje koje je za američku mornaricu od presudnog značaja: da li su udarne grupe nosača aviona zaista bezbedne ako se pomere daleko od kineske obale, prema Guamu i dubljem Pacifiku?
Nova studija objavljena u kineskom časopisu „Taktička raketna tehnologija“ tvrdi da bi kombinacija satelita, veštačke inteligencije, dronova, radarskih aviona, brodova, podmornica i protivbrodskih raketa dugog dometa mogla da učini američke nosače ranjivim i na udaljenostima od oko 2.800 do 3.000 kilometara od Kine.
To ne znači da je Kina objavila novo čudotvorno oružje koje sutra može automatski da potopi nosač kod Guama. Mnogo je važnije nešto drugo: kineska studija se ne bavi samo raketom, već celim „lancem ubijanja“, od otkrivanja cilja, preko njegovog praćenja, do koordinisanog udara rojem raketa koje međusobno razmenjuju podatke i napadaju iz više pravaca.
Autori rada, predvođeni vanrednim profesorom Gaom Tjanjunom sa Koledža za međunarodne studije Nacionalnog univerziteta odbrambene tehnologije u Nankingu, studiju su nazvali „Istraživanje efikasnosti operacije roja protivbrodskih raketa u uslovima distribuirane konfrontacije“. Iza tog suvog akademskog naslova krije se direktna poruka američkoj mornarici: udaljavanje nosača od kineske obale možda više nije dovoljno.
Američka mornarica više ne drži sve na jednom mestu
Sjedinjene Države već godinama prilagođavaju raspored snaga u Pacifiku zbog rasta kineskih protivbrodskih i balističkih sposobnosti. Američka mornarica dobro zna da Narodnooslobodilačka vojska može da ugrozi krupne ciljeve blizu kineske obale, naročito u zoni Tajvana, Južnog kineskog mora i prvog ostrvskog lanca.
Zato se američka strategija pomera ka većoj udaljenosti, raspršenim operacijama i bazama poput Guama. Ideja je jednostavna: nosači, razarači, amfibijske grupe i logistički brodovi ne smeju biti koncentrisani na mestima gde ih kineski senzori i rakete mogu lako pronaći. Umesto jedne velike mete, američka mornarica pokušava da stvori širu, pokretnu i teže uhvatljivu mrežu snaga.
To je igra žmurke na okeanskim razmerama. Brodovi se kreću, menjaju formacije, koriste radio-tišinu, elektronsko ometanje, mamce i slojeve odbrane. Nosač aviona nikada nije sam. Oko njega su razarači sa sistemom Aegis, presretačke rakete, elektronsko ratovanje, avioni za rano upozoravanje, lovci, podmornice i sopstvene obaveštajne mreže.
Kineska studija pokušava da pokaže da ni takva dubinska odbrana više nije nepremostiva ako se napad izvede kao koordinisani roj.
Nije problem samo domet rakete, već podatak o cilju
Najvažnija tačka kineskog rada jeste tvrdnja da se američka grupa nosača prvo mora pronaći, a zatim pratiti gotovo neprekidno. Sama raketa dugog dometa nije dovoljna. Raketa koja leti 2.800 kilometara nema vrednost ako ne zna gde se cilj nalazi u završnoj fazi.
Zato studija opisuje višeslojni sistem otkrivanja: satelite, dronove, radarske avione, površinske brodove, podmornice, obaveštajne izvore i sisteme za obradu podataka. Veštačka inteligencija bi u takvom modelu služila za spajanje tragova iz više izvora, procenu kretanja cilja, razlikovanje stvarnih brodova od mamaca i određivanje najpogodnijeg trenutka za lansiranje.
To je najteži deo cele koncepcije. Američka udarna grupa se ne kreće kao civilni tanker. Ona menja pravac, brzinu, formaciju i režim rada senzora. Koristi ometanje, lažne ciljeve i protivmere. Nosač može da se pomeri desetinama kilometara tokom vremena koje je potrebno da raketa stigne do zone udara. Zbog toga kineski plan počiva na stalnom osvežavanju podataka o cilju i umrežavanju raketa u letu.
Raketni roj protiv Aegisa
Kineski koncept ne predviđa lansiranje jedne ili dve rakete na američki nosač. Predlog se oslanja na masovni napad većeg broja projektila, uključujući kombinaciju hipersoničnih protivbrodskih sistema i takozvanih „paketa vatrene moći pre udara“. Cilj je da se američka odbrana optereti istovremeno sa više pravaca.
Rakete bi, prema studiji, tokom leta razmenjivale podatke o ciljevima, razlikovale pravi brod od mamaca, raspoređivale se na različite mete i napadale iz više uglova. Takav roj bi pokušao da probije slojeve odbrane koje čine Aegis razarači, rakete presretači, sistemi elektronskog ratovanja, mamci i bliski sistemi odbrane.
U praksi, cilj nije samo fizički pogoditi nosač prvom raketom. Cilj je da se američkom sistemu odbrane ponestane vremena, presretača, radarskog kapaciteta ili jasne slike o tome šta je stvarna pretnja, a šta lažni cilj. Kada se pred radarima i komandnim sistemima pojavi više projektila, iz više pravaca i u različitim profilima leta, svaka greška u prioritetu može da otvori prolaz za najopasniji deo udara.
To je logika zasićenja. Američka mornarica ima izuzetno moćnu odbranu, ali i najnapredniji sistem ima ograničen broj presretača, ograničeno vreme reakcije i ograničenu sposobnost da istovremeno rešava veliki broj složenih ciljeva.
Guam kao nova linija kineskog pritiska
Posebno je važno što se u kineskoj raspravi pominju udaljenosti koje obuhvataju prostor oko Guama. Guam je za SAD ključna pozadinska baza u Pacifiku: vazduhoplovna, logistička, pomorska i komandna tačka iz koje se održava američko prisustvo u regionu.
Ako Kina želi da ubedi Vašington da ni Guam nije dovoljno duboka pozadina, onda cilj studije nije samo tehnički. On je psihološki i strateški. Poruka glasi: američki nosači ne mogu jednostavno da se povuku dalje od Tajvana i računaju da su izašli iz kineskog dometa.
Naravno, to je lakše napisati nego izvesti. Pogoditi pokretnu grupu nosača na udaljenosti od 1.620 nautičkih milja, odnosno oko 3.000 kilometara, jedan je od najtežih zadataka u savremenom ratovanju. Potrebna je mreža senzora, sigurna komunikacija, obrada podataka u realnom vremenu, otpornost na ometanje i sposobnost da projektili u završnoj fazi pronađu pravi cilj u moru mamaca i protivmera.
Studija zato više liči na ratnu igru i upozorenje nego na dokaz da je takva sposobnost već potpuno operativna.
Poruka Vašingtonu
Objavljivanje ovakve studije nije neutralan akademski događaj. Kina dobro zna da američka mornarica pažljivo prati svaku raspravu o protivbrodskim raketama, hipersoničnim sistemima i napadima na udarne grupe nosača. Sama objava ima funkciju odvraćanja.
Peking ne mora da pokaže da može sigurno da uništi nosač kod Guama. Dovoljno je da u američko planiranje unese sumnju. Ako komandanti moraju da računaju da su i udaljene grupe nosača potencijalno ugrožene, onda se menja način raspoređivanja, zaštite, logistike i političkog korišćenja američke pomorske sile u krizi oko Tajvana.
Suština kineske poruke je da skrivanje i raspršivanje brodova ne moraju biti dovoljni ako protivnik ima dovoljno široku senzorsku mrežu, dovoljno raketa i dovoljno dobar sistem za koordinisani napad. Američka mornarica ostaje najjača na svetu, ali kineska studija pokazuje u kom pravcu Peking razmišlja: ne u jednoj velikoj raketi, već u mreži koja pronalazi, prati, zasićuje i napada.
U pacifičkom ratu budućnosti, nosač aviona neće biti ugrožen samo zato što mu se približila kineska flota. Biće ugrožen ako ga mreža satelita, dronova, podmornica, radara, veštačke inteligencije i raketa dovoljno dugo vidi da bi roj mogao da krene.
