Teška raketna krstarica na nuklearni pogon „Admiral Nahimov“ ušla je u završnu fazu fabričkih pomorskih ispitivanja, saopštila je pres-služba ruske Severne flote. Time se jedan od najdužih, najskupljih i najneobičnijih programa modernizacije u savremenoj ruskoj mornarici približava trenutku kada bi brod, posle decenija čekanja, konačno mogao da se vrati u operativnu službu.
Prva faza pomorskih ispitivanja obavljena je prošle godine u Belom moru i trajala je približno mesec dana. Krstarica je tada isplovila sredinom godine, prvi put posle 28 godina sopstvenim pogonom, a do sredine septembra vratila se u opremni zavod „Sevmaš“, gde su uklanjani uočeni nedostaci. Sada, osam meseci kasnije, „Admiral Nahimov“ ponovo izlazi na more.
Još nema potvrđenih detalja o tačnom obimu najnovije faze ispitivanja. Posle fabričkih provera trebalo bi da uslede državna ispitivanja, ali nije isključeno da se jedna faza postepeno pretoči u drugu, niti da se krstarica ponovo vrati u „Sevmaš“ radi dodatnih podešavanja. Kod broda ove veličine i stepena modernizacije, završna ispitivanja nisu formalnost, već proces u kojem se proverava sve, od pogona i energetike do raketnih sistema, radara, komunikacija i borbenog upravljanja.
Nasleđe Hladnog rata koje Rusija pokušava da vrati u 21. vek
„Admiral Nahimov“ pripada klasi Kirov, jedinoj klasi nuklearnih površinskih borbenih brodova koja je i dalje u službi bilo gde u svetu. Ove krstarice nastale su u vreme kada je sovjetska mornarica pokušavala da simetrično izazove američku pomorsku dominaciju, gradeći ogromne, teško naoružane površinske brodove sposobne da napadnu nosačke udarne grupe, kontrolišu velike okeanske prostore i deluju kao jezgro pomorske formacije.
Deplasman brodova klase Kirov iznosi oko 28.000 tona, što ih čini većim od japanskih brodova klase Izumo i približno ravnim masi nekoliko savremenih razarača. U današnjem svetu, gde većina mornarica gradi fregate, razarače i podmornice, takav brod deluje kao ostatak jedne druge epohe. Istovremeno, ako je moderno opremljen i pravilno zaštićen, ostaje platforma koja nosi ogroman raketni arsenal.
Generalni direktor Severnoje konstruktorskog biroa Andrej Djačkov još je 2021. godine ocenio da je veliki modernizacioni potencijal ugrađen u konstrukciju klase Kirov omogućio da se „Admiral Nahimov“ opremi najsavremenijim oružjem i pretvori u, kako je naveo, najjači površinski borbeni brod na svetu. Takva ocena je očekivano ambiciozna, ali govori o tome kako Moskva vidi ovaj brod, kao simbol obnove teške okeanske komponente flote.
Raketni arsenal: Kalibar, Oniks, Cirkon, S-300FM i Vodopad
Kao što smo pisali, ključ modernizacije nalazi se u zameni starog sovjetskog naoružanja savremenim raketnim sistemima.
Prema preliminarnim izveštajima, uz ogradu da zvanična potvrda kompletnog arsenala još nije objavljena, brod je dobio 80 ćelija univerzalnog brodskog lansirnog sistema UKSK, odnosno 3S14. Te ćelije omogućavaju lansiranje krstarećih raketa Kalibar, protivbrodskih raketa Oniks i hipersoničnih raketa Cirkon.
Kalibar daje krstarici sposobnost udara po kopnenim ciljevima na velikim daljinama, uključujući ciljeve duboko u neprijateljskoj teritoriji. Oniks je namenjen za borbu protiv površinskih brodova, posebno većih pomorskih formacija, dok Cirkon uvodi hipersoničnu komponentu u brodski arsenal. Cirkon se u ruskoj doktrini predstavlja kao oružje sposobno da probije savremene brodske i kopnene sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane zahvaljujući velikoj brzini i kompleksnom profilu leta.
Pored 80 UKSK ćelija, pominje se i 92 silosa za protivvazdušne rakete sistema S-300FM, kao i 20 torpeda kalibra 533 milimetra ili protivpodmorničkih raketa Vodopad. Ako su ovi podaci tačni, ukupna municija broda može da dostigne 192 vođene rakete i torpeda različitih namena, krstarećih, protivbrodskih, protivvazdušnih i protivpodmorničkih.
Takav arsenal objašnjava zašto „Admiral Nahimov“ privlači pažnju. Brod u teoriji može da kombinuje udare po kopnu, borbu protiv velikih površinskih ciljeva, zonalnu protivvazdušnu odbranu i protivpodmorničku zaštitu. Na papiru, to je retko viđena koncentracija vatre na jednoj platformi.
Povratak velikog broda u flotu koja više ne gradi velike brodove
Najvažniji paradoks „Admirala Nahimova“ nije samo njegova snaga, već činjenica da Rusija danas praktično nema industriju koja redovno proizvodi ratne brodove njegove klase. Od raspada Sovjetskog Saveza, ruska brodogradnja nije isporučila novi brod veličine razarača za sopstvenu mornaricu, a kamoli krstaricu ili teški površinski borbeni brod.
U međuvremenu, površinska okeanska flota Rusije oslanja se na sovjetsko nasleđe, modernizovane fregate, korvete i ograničen broj većih brodova. Stare platforme su skupe za održavanje, tehnički zahtevne i ranjive ako nisu modernizovane i dobro zaštićene. Potapanje krstarice „Moskva“ 2022. godine pokazalo je koliko skupo može da košta oslanjanje na stariji veliki brod ako odbrana, održavanje i situaciona svest nisu na nivou savremenog rata.
Zato se „Admiral Nahimov“ ne može posmatrati samo kao još jedan brod koji se vraća u službu. On je pokušaj da se sovjetska teška platforma spase od zastarelosti i prilagodi eri preciznih krstarećih, protivbrodskih i hipersoničnih raketa. Istovremeno, on pokazuje i ograničenja ruske mornarice, jer je modernizacija postojećeg broda mnogo realnija od gradnje nove teške krstarice od nule.
Petar Veliki neće istim putem
Dodatnu težinu ovoj priči daje sudbina sestrinskog broda „Petar Veliki“. Rusko Ministarstvo odbrane ranije je planiralo dubinsku obnovu i „Admirala Nahimova“ i „Petra Velikog“, ali je 2023. potvrđeno da „Petar Veliki“ najverovatnije neće proći isti modernizacioni program, već će biti povučen iz upotrebe.
Razlozi su jasni. Modernizacija broda klase Kirov izuzetno je skupa. Operativni troškovi nuklearne krstarice su visoki, remont traje godinama, a budžetski pritisak je dodatno porastao posle eskalacije rata u Ukrajini. Ruska mornarica mora da bira gde ulaže novac, a prioritet je već godinama podmornička flota, naročito nuklearne podmornice klase Jasenj-M i strateške podmornice Borej.
To znači da će „Admiral Nahimov“, ako se vrati u službu, verovatno ostati usamljeni div svoje klase, jedina potpuno modernizovana nuklearna raketna krstarica u ruskoj floti. Njegov povratak biće zaista impresivan, ali neće značiti obnovu čitave klase Kirov.
Zašto Rusija i dalje ulaže u ovakav brod
Na prvi pogled, ogromna površinska krstarica deluje kao čudan izbor u eri dronova, hipersoničnih raketa, satelitskog izviđanja i protivbrodskog oružja velikog dometa. Veliki brod je skup, vidljiv, logistički zahtevan i politički osetljiv cilj. Međutim, u ruskoj doktrini „Admiral Nahimov“ može imati smisla u specifičnom geografskom i strateškom okviru.
Brod je namenjen Severnoj floti, odnosno arktičkom pravcu. Arktik dobija sve veći značaj zbog Severnog morskog puta, ruskog izvoza energenata, novih vojnih baza i rastuće aktivnosti NATO-a u severnim morima. U takvom prostoru, velika autonomija, nuklearni pogon i moćan raketni arsenal mogu biti korisni za zaštitu pomorskih komunikacija, pratnju strateških podmornica i demonstraciju sile.
Ruska mornarica je poslednjih decenija većinu investicija usmerila u podmornice, jer one predstavljaju asimetrično sredstvo protiv moćnijih flota NATO-a. Podmornice mogu birati vreme i mesto napada, teže ih je pratiti i jeftinije su u odnosu na direktnu površinsku konfrontaciju sa američkim nosačkim grupama.
Klasa Kirov pripada drugačijoj logici, onoj iz vremena kada je Sovjetski Savez gradio brodove koji su trebalo da se otvoreno suprotstave američkim površinskim flotama. Zato se „Admiral Nahimov“ danas nalazi između dve epohe: sovjetske ideje velikog pomorskog obračuna i savremene ruske doktrine koja uglavnom favorizuje podmornice, obalsku odbranu, rakete dugog dometa i asimetrične odgovore.
Poređenje sa zapadnim brodovima i američki povratak velikim platformama
U ranijem tekstu o „Admiralu Nahimovu“ pominjali smo i poređenje sa američkom klasom Ticonderoga. Američke krstarice te klase raspolažu sa 122 vertikalne lansirne ćelije, više nego što će „Admiral Nahimov“ imati u sistemu UKSK, ali pripadaju starijoj generaciji i postepeno izlaze iz službe. USS Bunker Hill, koji je tokom Hladnog rata predstavljao simbol američke sposobnosti udara krstarećim raketama po kopnu, rashodovan je 2023. godine.
Dugo je izgledalo da se američka mornarica neće vraćati velikim nuklearnim površinskim borbenim brodovima. Fokus je bio na nosačima aviona, razaračima Arleigh Burke, podmornicama i mrežnocentričnom ratovanju. Međutim, planirana klasa Tramp, o kojoj smo ranije pisali i u kontekstu „Zlatne kupole“, pokazuje da se i u Vašingtonu ponovo razmatra logika velikog, teško naoružanog broda sa nuklearnim pogonom.
Prema dostupnim planovima, buduće krstarice klase Tramp zamišljene su kao ogromne površinske platforme sa vođenim raketama, nuklearnim pogonom, velikim vertikalnim lansirnim kapacitetom, hipersoničnim oružjem, laserima, šinskim topovima i snažnim energetskim sistemima. Upravo tu se vidi zašto „Admiral Nahimov“ više ne deluje samo kao relikt Hladnog rata. On pripada staroj sovjetskoj školi, ali pitanje koje otvara je savremeno: koliko veliki brod mora biti da bi nosio dovoljno raketa, dovoljno senzora, dovoljno energije i dovoljno sistema za preživljavanje u eri masovnih raketnih i dron napada?
Razlika je u tome što je „Admiral Nahimov“ stvaran brod koji je modernizovan iz sovjetske osnove, dok je klasa Tramp zasad američki plan za budućnost. Rusija reciklira nasleđeni kolos, Amerika projektuje novi. U oba slučaja, logika je slična: manji brodovi imaju ograničenja kada treba istovremeno nositi veliki broj projektila, radare ogromne snage, sisteme elektronskog ratovanja i oružja koja troše mnogo električne energije.
Zato povratak „Admirala Nahimova“ ne treba posmatrati samo kao nostalgiju za sovjetskim gigantom. On se uklapa u širi trend u kojem velike sile ponovo računaju koliko vatre, energije i senzora može stati na jedan površinski brod. Pitanje je samo da li takvi brodovi mogu da prežive dovoljno dugo u ratu za koji se grade.
Najveća snaga i najveća slabost u isto vreme
Snaga „Admirala Nahimova“ je očigledna. Nuklearni pogon mu daje veliku autonomiju. Ogroman trup omogućava ugradnju velikog arsenala. Kombinacija Kalibara, Oniksa, Cirkona, PVO raketa i protivpodmorničkih sredstava čini ga jednom od najteže naoružanih površinskih platformi na svetu.
Slabost je takođe očigledna. Reč je o jednom brodu. Skupom, složenom, velikom i vidljivom. Njegova borbena vrednost zavisiće od pratnje, zaštite, izviđanja, elektronskog ratovanja, satelitske podrške, protivpodmorničkog pokrivanja i sposobnosti da se uklopi u širu mrežu Severne flote. Sam brod, bez sistema oko sebe, ne menja ravnotežu snaga.
Moderna pomorska borba više ne trpi romantičnu predstavu o „najmoćnijem brodu“ koji samostalno vlada morem. Svaki veliki brod danas je deo mreže. Ako je mreža jaka, brod postaje ozbiljan centar vatre. Ako je mreža slaba, brod postaje vredna meta.
Završna ispitivanja kao kraj jedne epopeje
Izlazak „Admirala Nahimova“ na završna fabrička ispitivanja približava kraj modernizacionog programa koji je trajao skoro 30 godina. Brod je proveo decenije van operativne službe, prolazeći kroz finansijske pauze, tehničke izmene, promene doktrine i prilagođavanje novom arsenalu.
Pisali smo već da je prva faza ispitivanja pokazala da je Rusija uspela da „oživi“ jednu od najmoćnijih platformi sovjetske mornarice. Sada je priča korak dalje: krstarica ulazi u završnu fazu pre državnih ispitivanja i mogućeg povratka u flotu.
Ako se proces završi bez novih velikih zastoja, „Admiral Nahimov“ bi mogao da se vrati kao najmoćniji površinski brod ruske mornarice i najteže naoružani ratni brod na svetu. Ali njegov povratak ne znači da je Rusija obnovila sposobnost gradnje velikih površinskih borbenih brodova. Znači da je uspela da modernizuje jedan sovjetski kolos i pretvori ga u raketnu platformu 21. veka.
To je dovoljno za snažnu simboliku, ozbiljan arktički kapacitet i veliku političku poruku. Ali u realnoj mornaričkoj ravnoteži, „Admiral Nahimov“ ostaje ono što jeste: izuzetno moćan, skup i redak brod, više dokaz da sovjetska brodogradnja još može da se reciklira u savremenu raketnu silu nego dokaz da je ruska površinska flota ušla u novu eru masovne okeanske obnove.
