U američkoj avijaciji dugo je važilo gotovo nepisano pravilo: F-22 Raptor je lovac za vazdušnu nadmoć, a F-35 Lightning II višenamenski stelt avion za širi spektar zadataka. F-22 je bio zamišljen kao teži, skuplji i borbeno superiorniji avion, pandan F-15 u odnosu na F-16 iz prethodne generacije. F-35 je trebalo da bude masovniji, pristupačniji i fleksibilniji naslednik različitih aviona u američkim i savezničkim flotama.
Međutim, ta podela danas više ne izgleda tako jednostavno. Prema oceni stručnjaka za borbenu avijaciju Abrahama Abramsa, autora knjige o programu F-35, mlađi američki stelt lovac danas ima jasnu prednost nad svojim starijim prethodnikom. Abrams tvrdi da je F-35 superiorniji „sasvim jasno i sa značajnom i rastućom marginom“, i to ne zato što bolje leti, već zato što je napravljen za drugačiji, mnogo umreženiji i elektronski složeniji rat.
F-22 je ostao zarobljen u tehnološkoj epohi devedesetih
F-22 je prvi put poleteo i ušao u službu približno deceniju pre F-35. Njegov razvoj počeo je u poslednjoj fazi Hladnog rata, kada je američko ratno vazduhoplovstvo očekivalo sukob sa sovjetskom avijacijom, velikim brojem lovaca, velikim PVO sistemima i borbu za prevlast u vazduhu.
Kraj Hladnog rata promenio je računicu. Program je pretrpeo velika smanjenja, i po broju proizvedenih aviona i po planiranim mogućnostima. F-22 je u službu ušao posle dugih kašnjenja, više od 15 godina nakon početka razvoja, ali bez proizvodnog i modernizacionog ciklusa koji bi mu omogućio da ostane na vrhu.
Abrams posebno ističe da F-22 danas predstavlja tehnološki nivo iz 1990-ih. To ne znači da je avion bezvredan, daleko od toga, ali znači da njegova elektronika, sistemi povezivanja i borbena arhitektura više ne odgovaraju tempu kojim se razvijaju savremeni senzori, elektronsko ratovanje i mrežno-centrične operacije.
Radar, senzori i mreža: gde F-35 odskače
Jedna od ključnih razlika je radar. F-22 koristi AN/APG-77, radar koji je u svoje vreme bio izuzetno napredan. Problem je što vreme u elektronici prolazi mnogo brže nego u aerodinamici. Novi radar AN/APG-85, planiran za najnovije verzije F-35, pripada znatno modernijoj generaciji i donosi veće mogućnosti u otkrivanju, praćenju, elektronskom delovanju i obradi podataka.
F-35 ima prednost i u onome što danas često odlučuje borbu pre nego što pilot uopšte vidi protivnika: fuziji senzora. On nije samo avion sa radarom, već leteći čvor u mreži. Prikuplja podatke, obrađuje ih, povezuje sa drugim platformama i prikazuje pilotu jedinstvenu sliku bojišta. U savremenom ratu, avion koji prvi vidi, razume i podeli informaciju često ima veću vrednost od aviona koji ima bolji zaokret ili veću brzinu penjanja.
F-22 nema uporedive mogućnosti mrežno-centričnog ratovanja, nema isti nivo elektronskog izviđanja, elektronskog napada i razmene podataka. Nedostaje mu i sistem distribuirane blende koji F-35 koristi za bolju svest o prostoru oko aviona. To znači da pilot F-35 dobija daleko širu sliku situacije, dok je F-22 mnogo više vezan za stariji koncept lovca koji se oslanja na sopstvene senzore i ograničenije povezivanje.
Velika mana F-22: nema nišan na kacigi
Abrams posebno naglašava jedan detalj koji često zvuči neobično za avion takve reputacije: F-22 nema nišan montiran na kacigi. To je ogroman nedostatak u borbi na vizuelnim daljinama, posebno u eri raketa velikog ugla zahvata.
F-22 ima odlične letne performanse. Brz je, okretan, ima superkrstarenje i vrhunsku aerodinamiku za borbu u vazduhu. Ali ako pilot nema savremeni nišan na kacigi, ne može u potpunosti da iskoristi prednost raketa koje se mogu lansirati pod velikim uglom u odnosu na pravac leta aviona.
F-35, iako slabiji u čistim letnim performansama, ima moderniji pilotski interfejs i kacigu koja je centralni deo njegove borbene filozofije. Pilot ne mora da razmišlja samo kao klasični lovački pilot koji okreće avion ka cilju. On koristi senzore, sliku sa više sistema i oružje koje radi u mnogo širem taktičkom okviru.
F-22 je bio pionir, ali nije dobio životni ciklus koji mu je bio potreban
F-22 je imao ogromnu ulogu u probijanju granica. Bio je prvi operativni zapadni lovac pete generacije i pionir stelt tehnologije u vazdušnoj nadmoći. Međutim, njegov problem nije samo u starosti dizajna, već u tome što nije dobio dugu proizvodnu seriju i stalnu modernizaciju kakvu danas dobija F-35.
Proizvodnja F-22 završena je rano. Flota je ostala mala, skupa za održavanje i često opterećena slabijom dostupnošću. Ratno vazduhoplovstvo SAD već od početka 2020-ih pokazuje nameru da ga povuče decenijama pre prvobitno očekivanog roka. To samo po sebi govori da Pentagon više ne vidi F-22 kao avion oko kojeg se gradi budućnost američke taktičke avijacije.
F-35 je potpuno druga priča. On se proizvodi u velikim serijama, koriste ga SAD i saveznici, stalno dobija nove blokove modernizacije i ima razvojni put koji ga gura napred. Svaka nova proizvodna serija donosi mogućnost novih senzora, softvera, elektronskih sistema, oružja i budućih motora.
F-35 ide ka „5+ generaciji“
U septembru 2025. godine Lockheed Martin je objavio da vodi veoma aktivne razgovore sa Pentagonom o unapređenju F-35 na standard koji kompanija naziva „5+ generacija“. Ideja je da se u F-35 ugrade tehnologije razvijane za program lovca šeste generacije F-47.
Direktor Lockheed Martina Džim Tejklet rekao je da postoji ozbiljno interesovanje američke vlade, uključujući i nivo Bele kuće, za modernizaciju aviona. Ranije je tvrdio da bi takve nadogradnje mogle da obezbede F-35 oko 80 odsto sposobnosti šeste generacije.
To zvuči kao tipičan industrijski optimizam, ali sama logika ima smisla. Ako se F-47 bude razvijao sporo i skupo, Pentagon će prirodno tražiti prelazno rešenje. F-35 već postoji, masovno se proizvodi i ima široku savezničku bazu. Mnogo je lakše u njega postepeno uvoditi nove stelt premaze, elektronske ratne pakete, računarsku arhitekturu, senzore i motore nego čekati da šesta generacija potpuno sazri.
F-22 sve više ostaje sam
F-22 će još neko vreme ostati opasan avion, naročito u specifičnim misijama vazdušne nadmoći. Njegove letne karakteristike i dalje su impresivne, a stelt oblik i dalje imaju vrednost. Ali problem je što se borba pomerila iz zone same aerodinamike u zonu elektronike, mreže, pasivnih senzora, elektronskog napada i obrade podataka.
Tu F-35 ima prednost koja će samo rasti. On nije savršen avion, njegov program je bio skup, komplikovan i često kritikovan, ali je postao platforma koja se stalno razvija. F-22 je ostao elitni, malobrojni lovac iz jedne ranije faze američke vojne ambicije. F-35 je postao sistem oko kojeg se gradi sadašnja i buduća zapadna vazdušna arhitektura.
U poređenju sa kineskim pristupom, gde J-20 služi kao teži lovac pete generacije, a J-35 kao lakši i masovniji pandan, Amerika je prvobitno zamišljala sličnu logiku sa F-22 i F-35. Ali razlika je u tome što je F-22 odsečen prerano, dok je F-35 nastavio da živi, raste i upija nove tehnologije.
Zato danas više nije dovoljno reći da je F-22 „bolji lovac“, a F-35 „bolji višenamenski avion“. Stručnija slika je drugačija: F-22 ima superiorne letne performanse, ali F-35 ima moderniji borbeni sistem. U vazdušnom ratu koji se sve više vodi kroz senzore, podatke, elektronsko delovanje i mrežu, taj drugi deo postaje presudan.
