Američko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je novi program ARAM, odnosno Advanced Research for Air-delivered Munitions, kojim pokušava da pronađe municiju sledeće generacije za buduće ratove visokog intenziteta. Na papiru, reč je o zahtevu za informacijama od industrije.
Ovo je mnogo više od birokratskog dokumenta. To je signal da Pentagon traži potpuno novu porodicu oružja za vreme u kojem više nisu dovoljni ni AMRAAM, ni ograničene zalihe skupih preciznih projektila, ni stari model sporog razvoja naoružanja.
ARAM je objavila Istraživačka laboratorija Ratnog vazduhoplovstva SAD, preko svoje Direkcije za naoružanje u bazi Eglin na Floridi. Zahtev je objavljen sredinom maja 2026. godine, a industrija ima kratak rok za odgovor, do 29. maja. Već sama brzina govori da se Pentagon ne nalazi u fazi akademskog razmišljanja, već u fazi pipanja tržišta: ko šta može da napravi, koliko brzo, po kojoj ceni i sa kojim tehnološkim rizikom.
Eglin nije slučajno izabran kao centar ovog programa. Direkcija za naoružanje AFRL-a decenijama je jedno od ključnih mesta za razvoj američke vazduhoplovne municije, uključujući precizno vođene bombe, rakete i tehnologije koje kasnije prelaze u operativne programe. U toj bazi je 2022. otvoren i Advanced Munitions Technology Complex, kompleks vredan oko 165 miliona dolara, namenjen upravo istraživanju eksplozivnih materijala i integraciji napredne municije.
Zvanično, ARAM nije još ugovor za konkretnu raketu. To je zahtev za informacijama i nacrt ciljeva kojim Pentagon traži kompanije sposobne za istraživanje, razvoj, testiranje i procenu novih sistema. Ipak, dokument dovoljno jasno pokazuje pravac: hipersonične tehnologije, modularni i skalabilni bespilotni sistemi, pristupačna masovna proizvodnja i napredni koncepti za dejstvo na ciljeve. Inside Defense navodi da AFRL kroz ARAM želi da unapredi stanje tehnologije za municiju isporučenu iz vazduha, potrošne bespilotne sisteme i prateće tehnologije.
Tu se vidi da ARAM ne mora biti samo jedna raketa vazduh-vazduh. Verovatnije je reč o programu za više tipova oružja: kompaktne rakete velikog dometa, male krstareće projektile, municiju koja se lansira iz unutrašnjih odeljaka stelt aviona, potrošne dronove, mamce, hipersonične koncepte i sisteme koji mogu da se proizvode mnogo brže nego klasično američko oružje.
Ključni problem je prostor. F-35 mora da nosi oružje unutar unutrašnjih odeljaka kada želi da zadrži stelt konfiguraciju. Isti princip važi i za budući bombarder B-21 Raider, koji je projektovan da prodire u branjeni vazdušni prostor. Spoljašnje kačenje raketa povećava radarski odraz i poništava deo smisla stelt platforme. Zato nova municija mora biti mala, kompaktna i pogodna za unutrašnje nošenje, ali istovremeno mora imati veliki domet, preciznost i otpornost na ometanje.
To je tehnički paradoks. Pentagon traži oružje koje mora biti manje, ali da leti dalje. Lakše, ali smrtonosnije. Jeftinije, ali pametnije. Kompaktno, ali dovoljno sposobno da preživi rat protiv protivnika koji ima snažnu PVO, elektronsko ratovanje i sopstvene rakete dugog dometa.
U pozadini se jasno vidi Kina. Američki lovci F-22 i F-35 i dalje se dominantno oslanjaju na porodicu AIM-120 AMRAAM za borbu vazduh-vazduh, dok kineski J-20, J-16 i J-10C sve više ulaze u prostor raketa PL-15 i PL-17. Američki izvori već godinama priznaju da je kineski napredak u raketama vazduh-vazduh ozbiljan izazov, naročito zbog dometa i mogućnosti gađanja tankera, aviona za rano upozorenje i komandnih platformi. U javnim raspravama sve se češće pominje da AMRAAM više nije dovoljan odgovor za najopasnije scenarije u Indo-Pacifiku.
Tu treba tražiti jednu od mogućih uloga ARAM-a. Sjedinjene Države već razvijaju AIM-260 JATM kao naslednika AMRAAM-a, ali ARAM deluje šire. On može da traži tehnologije koje će popuniti praznine između standardne rakete vazduh-vazduh, malog krstarećeg projektila, potrošnog bespilotnog sistema i hipersonične municije. Pentagon dakle pokušava da izbegne situaciju u kojoj za svaki problem ima jedan preskup i spor program.
Drugi razlog je Iran. Rat protiv Irana pokazao je koliko se brzo troše zalihe precizne municije i presretača. Rojters je u martu 2026. pisao da su SAD u operaciji protiv Irana koristile Tomahavke, F/A-18, F-35, MQ-9, B-2 bombardere i niskobudžetne jednokratne dronove LUCAS (kopiju iranskih Šahid), što je označilo prelazak ka kombinaciji skupih i jeftinih sredstava u istom ratu.
Pentagon je iz toga očigledno izvukao zaključak: budući rat ne može da se vodi samo ograničenim zalihama vrhunskog oružja. Potrebna je pristupačna masa. ARAM bi trebalo da sadrži jeftinije masovno dostupne sisteme. To je ista logika koju sada vidimo kod programa za 10.000 jeftinih krstarećih raketa, ali prebačena u vazduhoplovni domen.
Posebno je zanimljivo što se američko ratno vazduhoplovstvo više ne obraća samo tradicionalnim gigantima poput Lockheed Martina, Raytheona, Northropa ili Boeinga. Program izričito pokušava da privuče i manje firme, startape i ostale nestandardne proizvođače. Razlog je očigledan. Stari vojno-industrijski sistem je moćan, ali spor i skup. Startapi mogu brže da rade na elektronici, veštačkoj inteligenciji, navođenju, novim materijalima, softveru i autonomiji.
To, međutim, otvara isto pitanje koje se provlači kroz celu američku modernizaciju: može li ekonomija rizičnog kapitala zaista da proizvede jeftinu masu? Startap može da ubrza razvoj, ali mora da plati skupe inženjere, investitore, sertifikacije, bezbednosne procedure, menadžment i marže. Zato američka „jeftina“ municija često znači jeftinija od Tomahavka ili JASSM-a, ne nužno jeftina po merilima Rusije, Irana ili Kine.
ARAM zato treba čitati kao program nastao iz tri straha. Prvi je strah od kineskog raketnog dometa u vazduhu. Drugi je strah od praznih arsenala posle rata poput aktuelnog sa Iranom. Treći je strah da američki proces nabavke više ne može dovoljno brzo da odgovori na tempo ozbiljnih sukoba.
Moguće je da se kroz ARAM traži više različitih rešenja. Jedno bi mogla biti kompaktna raketa vazduh-vazduh velikog dometa za unutrašnje odeljke F-35 i B-21. Drugo bi mogla biti manja municija za napad na zemaljske ciljeve iz stelt konfiguracije. Treće bi mogli biti potrošni dronovi koji se lansiraju iz aviona i služe kao senzori, mamci, ometači ili udarne platforme. Četvrto bi mogla biti hipersonična ili skoro hipersonična municija manjeg formata, namenjena ciljevima visokog prioriteta.
Posebno treba obratiti pažnju na pojam „modularno“. To znači da Pentagon ne želi svaki put potpuno novi sistem od nule. Želi zajedničke komponente, otvorenu arhitekturu, zamenljive senzore, različite bojeve glave, različite pogone i softver koji se može brzo nadograđivati. Takav pristup liči na pokušaj da se američka municija približi logici tehnološke platforme: jedan osnovni sistem, više konfiguracija, brže izmene.
To se uklapa i u širi američki prelazak na otvorene arhitekture, veštačku inteligenciju i softverski definisano oružje. Raketa više nije samo motor, bojeva glava i tragač. Ona postaje čvor u mreži. Može da prima podatke od F-35, B-21, satelita, drona, AWACS-a, drugih lovaca ili zemaljskih senzora. Može da menja cilj, da leti u koordinisanoj grupi, da služi kao mamac ili da kombinuje više režima navođenja.
Najveći izazov biće spajanje svega toga u ograničenom prostoru unutrašnjih odeljaka stelt aviona. F-35 je već dobio razvojni pravac koji treba da poveća broj AIM-120 raketa u unutrašnjem nošenju kod verzija F-35A i F-35C sa četiri na šest, ali veći broj raketa nije isto što i veći domet i nova generacija sposobnosti.
B-21 dodatno menja računicu. Bombarder koji prodire duboko u protivnički vazdušni prostor ne može da nosi samo klasične bombe. Biće mu potrebna kompaktna municija velikog dometa, sredstva za otvaranje koridora, napad na PVO, dejstvo po pokretnim ciljevima, možda čak i sopstveni potrošni dronovi. ARAM bi mogao da bude jedan od programa koji priprema upravo takve sisteme.
Ovo nije dramatična najava jedne nove „superrakete“. Mnogo je važnije. ARAM izgleda kao pokušaj američkog ratnog vazduhoplovstva da pronađe sledeću generaciju vazduhoplovne municije pre nego što postojeći arsenal potpuno zastari, preskupo se potroši ili postane neupotrebljiv protiv Kine i drugih protivnika.
Američka lekcija iz poslednjih godina je bolna, ali jasna: stelt avion bez dovoljno odgovarajuće municije nije kompletan sistem. B-21 bez kompaktnih projektila dugog dometa ne može da opravda svoju cenu. F-35 bez rakete koja može da odgovori kineskom dometu ulazi u ozbiljan problem. Rat protiv Irana pokazao je da se zalihe tope mnogo brže nego što političari vole da priznaju.
