Kraj Drugog svetskog rata u Evropi Sovjeti su proslavili na svoj način 24. juna 1945. godine. Tako je zatvoren krug koji je započeo sedmog novembra 1941. godine. Tada su učesnici parade kod Vasiljevskog spuska u blizini crkve sv. Vasilija Blaženog primali zastave borbenih pukova iz Napoleonovskih ratova, a potom nastavljali na obližnje položaje braneći Moskvu.
Mesec dana kasnije, petog decembra, klackalica je krenula na drugu stranu kada su trupe Rokosovskog prešle u protivofanzivu. Završila se ponovo zastavama, ovaj put poraženih snaga. Simboli pod kojima su se nacisti zaklinjali prošli su trnovit put – od fanfara i pozdrava, do bacanja pod noge pobednika.
U paradi su učestvovala 24 maršala, 249 generala, 2.536 oficira raznog ranga i 31.116 podoficira i vojnika. Muzičku pratnju činio je orkestar od 1.400 ljudi (!). Oni su za vreme parade napravili samo jednu pauzu. Osamdeset bubnjeva je svojim ritmom označilo pobedničko bacanje zastava poraženih sila Osovine. Po naređenju Generalštaba Moskve jedinice Prvog beloruskog i Prvog ukrajinskog fronta dostavile su 900 nemačkih zastava i znamenja. Zastave Sovjeti zovu flag (флаг), a znamenja štandart (штандарт); ona podsećaju na zastave SPQR rimskih legija. To su najvredniji trofeji jer se oni po pravilu ne nose u bitku.
Njih su u Nemačkoj od sovjetskih jedinica koje su ih zaplenile preuzeli oficiri SMERŠA. Prebačene su u Lefortovske kasarne (Лефортовские казармы) koje se nalaze u jednom od centralnih okruga Moskve. Od tog broja 200 komada je odabrala specijalna komisija koja ih je potom dostavila u kamufliranim kamionima na Crveni trg i predala specijalnoj jedinici. Pored čuvanja dragocenog zaplenjenog ratnog trofeja, sam čin je predstavljao u ceremonijalnom smislu iznenađenje i ekstazu pobede.
Nisu to Sovjeti izmislili, ali su svaki detalj filigranski precizno isplanirali i izrežirali. Ovaj događaj trebalo je da se ucrta za sva vremena u pamćenje i pobednika i poraženih. Kako vidimo, neki poraženi su postali prilično zaboravni. Teško je reći ko se toga setio pred paradu Pobede (Rusi ovu imenicu uvek pišu velikim slovom).
Po jednoj verziji istoričar Jevgenij Tarle (Евгений Тарле) spomenuo je to Staljinu predstavljajući mu rimske tradicije. Staljin je potom bio jasan: ”Na paradu doneti hitlerovska znamenja i uz prezir ih baciti pod noge pobednika. Razmislite kako da to uradite”. Istina je da su i Rusi imali takav presedan u istoriji. Suvorov je to često praktikovao.
Međutim, zadatak je bio svakako složen. Ovde nije bilo reči o jurišima pešadije, konjice ili tenkovskim klinovima, već o protokolu koji je u sebi imao i vrlo precizne režijske elemente. Nije smelo ništa da se previdi kako se ovaj deo ceremonije ne bi pretvorio u banalnost. Svi su znali kako ratovati s hitlerovcima, ali sa ovakvim postupcima niko nije imao iskustva. Trofeji su bili izuzetno vredni sa stanovišta pobednika.
Najveći broj zastava vojne i nacističke formacije primile su svečano tokom 1936. do 1939. godine. Za vreme rata zastave i znamenja su predavana samo izuzetno. Među odabranim znamenjima bilo je 20 onih koja su pripadala konjici nemačke carske armije; bilo je tu i partijskih zastava, Hitlerjugenda i drugih organizacija. Većina zastava u Nemačkoj je predata borbenim jedinicama Vermahta i SS.
Za izvršenje ovog zadatka Sovjeti su formirali specijalni kombinovani bataljon. Njegovi pripadnici nisu nazivani zastavnicima, već nosiocima trofejnih znamenja ili jedinicom za trofejna znamenja. To su bili vojnici gardijskog odabira, ne niži od 175 centimetara. Deo jedinice bio je iz sastava NKVD, uglavnom s borbenim iskustvom, dok su ostali stigli direktno s fronta, odnosno iz sastava okupacionih snaga koje su učvršćivale poredak na osvojenim i oslobođenim teritorijama.
Bataljonom je komandovao stariji poručnik (rang kapetana) Dimitrij Vovk (nije greška, Вовк Дмитрий Гриторьевич, iz Njujorka u Donbasu). On je bio oficir Trećeg motostreljačkog puka samostalne motostreljačke divizije posebne namene ”F. Đeržinski”, Unutrašnje vojske NKVD.
Vežbe su izvođene s običnim štapovima dužine 180 cm koji su korišćeni za pravljenje šatora. Znamenja su dobili tek pred paradu. Najvredniji trofej, štandart Prve tehnkovske divizije SS Adolf Hitler zadužio je stariji seržant (narednik) Fjodor Lefkošur.
Međutim, on koji se borio na Kavkazu i Kubanju, dvaput ranjen, smatrao je poniženjem da dodirne barjak jedinice u kojoj su bili i pripadnici Hitlerove lične garde. Kada ga je bacio, učinio je to iskreno besan, pa je tako nastala i jedinstvena fotografija. To znamenje bilo je i fizički teško. Napravljeno je od metala pa ga je podoficir bacio tako što ga je visoko podigao a onda tresnuo o zemlju u želji da ga polomi.
Znamenje je izdržalo, za razliku od elitne tenkovske divizije.
Kako su tekle probe?
Komandant kombinovanog bataljona bio je učesnik i prve parade, sedmog novembra 1941. godine! Instrukcije mu je davao komandant moskovskog garnizona Kuzma Sinilov. On je lično uzeo jednu zastavu i svom snagom ju je tresnuo o zemlju.
Pripadnicima bataljona nije bilo lako. Za četiri godine rata oni su naučili da se bore, ali su strojeve radnje sasvim zaboravili. Međutim, nosio ih je ponos zbog pobede i čast što učestvuju u paradi. Maršal Žukov je 21. juna lično obavio inspekciju. Kratko je rekao – ”Dobro je” i dopustio da se ovaj deo zadrži u programu.
Nepoznanice
Parada je prošla po kišnom vremenu, pa u njoj nisu učestvovale eskadrile borbenih pilota. Sve drugo je teklo po planu. Iza parade ostalo je nekoliko nejasnoća. Da li su zastave bacane direktno na kamene ploče ili na drvene postamente, ”palete”? Fotografi su složni – direktno na kamen.
Međutim, jedan general svedoči sledeće: pripadnici specijalnog bataljona trebalo je da znamenja nose pod uglom, oborene, jedva dodirujući tle. Zatim je trebalo da ih bace uz zvuke bubnjeva u podnožje mauzoleja, na niske drvene praktikable kako ne bi oskrnavile Crveni trg. I sami vojnici spominjali su te ”palete”.
No, na dostupnim fotografijama njih nema ili se ne vide. Druga nejasnoća vezana je za rukavice. Prema legendi, pripadnici bataljona nosili su rukavice da se ne bi ”zaprljali” nacističkim zastavama. Nakon parade one su prikupljene i bačene. Čak ni posle toliko godina nema potvrde da su one spaljene. Možda su ih vojnici poneli za uspomenu.
Šta je bilo sa ostalim zastavama? Od 900 donetih u Moskvu 500 je popisano i predato Centralnom muzeju Crvene armije. U taj broj uračunate su i one koje su bačene. Početkom šezdesetih godina neko je odlučio da se oko 100 znamenja prebaci u Istočnu Nemačku. Niko nije imao pouzdano objašnjenje zašto je to urađeno. Sigurno je da su glavni trofeji ostali u zbirci Centralnog muzeja.
Komandant specijalnog kombinovanog bataljona, Dmitrij Grigorijevič umro je 24. juna 2001. godine, na godišnjicu parade.
