Neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, u vreme kada su bojni brodovi bili simbol apsolutne pomorske moći, jedan japanski mornarički oficir izneo je ideju koja i danas zvuči gotovo neverovatno. Poručnik Hidetaro Kaneda zamislio je ratni brod kakav svet nikada nije video, ploveću tvrđavu nazvanu Zipang, sa deplasmanom od čak 500.000 tona.
Da bi se razumela razmera ove ideje, dovoljno je pogledati brojke. U to vreme, standardni bojni brodovi težili su između 25.000 i 30.000 tona. Čak i kasniji japanski giganti klase Jamato, koji su decenijama kasnije predstavljali vrhunac pomorske gradnje, dostizali su oko 72.000 tona. Zipang bi bio gotovo sedam puta veći od njih.
Dimenzije su bile jednako ekstremne. Brod bi bio duži od 600 metara i širok oko 90 metara. Poređenja radi, najveći savremeni ratni brod, američki nosač aviona USS Džerald R. Ford, dugačak je nešto više od 340 metara. Kanedin koncept je, dakle, izlazio daleko izvan svega što je i tada i kasnije realizovano.
Ova veličina nije bila proizvoljna. Kaneda je smatrao da je ogromna širina trupa neophodna za stabilnost u uslovima Tihog okeana, gde talasi dostižu velike dužine. U njegovoj viziji, takav brod ne bi bio samo stabilan, već i platforma za koncentraciju vatrene moći bez presedana.
Procene su govorile da bi Zipang mogao da nosi više od 100 teških topova, potencijalno kalibra do 51 centimetar. To bi značilo vatrenu moć koja bi nadmašila čitavu flotu koncentrisanu u jednom brodu. Uz to, planirana maksimalna brzina od oko 42 čvora bila je izuzetno ambiciozna za tako masivnu platformu.
Ideja o ovakvom „kolosu“ nije bila izolovana. U istom periodu, i druge velike sile razmatrale su projekte ekstremnih dimenzija. Britanci su, na primer, razvijali koncept nosača aviona HMS Habakuk, planiranog da bude dug oko 600 metara i napravljen od neobične mešavine leda i drvene pulpe, takozvanog pikreta. Cilj je bio stvaranje praktično nepotopive platforme za borbu protiv nemačkih podmornica na Atlantiku. Projekat je, kao i Zipang, ostao samo na nivou ideje.
Da bi se razumelo zašto su ovakvi koncepti uopšte nastajali, treba se vratiti u kontekst tog vremena. Pre nego što su nosači aviona preuzeli dominaciju, bojni brodovi su bili ključ svake ozbiljne mornarice. Masivni topovi i debeli oklop smatrani su odlučujućim faktorom u kontroli mora. Ko ima veći brod, ima i veću moć, bar u teoriji.
Japan je u tom periodu imao dodatni problem. Kao zemlja sa ograničenim prirodnim resursima i nedovoljno razvijenom industrijom, nije mogao da parira velikim silama po broju brodova. Kanedina ideja bila je logičan ekstrem tog razmišljanja, ako ne možemo da ih nadmašimo količinom, nadmašićemo ih jednim brodom koji će imati snagu cele flote.
Međutim, već tada je bilo jasno da je realizacija takvog projekta praktično nemoguća. Japan početkom 20. veka nije imao ni brodogradilišta, ni industrijske kapacitete za konstrukciju plovila takvih dimenzija. Čak je i izgradnja bojnih brodova poput Konga morala da se poveri britanskim brodogradilištima.
Izgradnja Zipanga zahtevala bi suve dokove kakvi nisu postojali, dizalice bez presedana, ogromne količine čelika i potpuno novu logistiku za transport i montažu. A to je bio samo početak problema. Pogon takvog broda zahtevao bi turbine daleko veće od svega što je tada postojalo, dok bi potrošnja goriva bila toliko velika da bi ozbiljno opteretila celu mornaricu.
Čak i da je nekim čudom izgrađen, Zipang bi imao ozbiljne operativne nedostatke. Njegov radijus okretanja bio bi ogroman, što bi ga činilo tromim u borbi. Zbog veličine bi bio lako uočljiv i predstavljao idealnu metu za podmornice, koje su već tada počinjale da menjaju pomorsko ratovanje.
Kasniji razvoj događaja potvrdio je ograničenja ovakvog pristupa. Japanski superbojni brodovi Jamato i Musaši, inspirisani delimično idejom koncentracije vatrene moći, pokazali su se izuzetno ranjivim na napade aviona. Era nosača aviona ubrzo je potisnula koncept „jednog broda koji vlada svima“.
Zanimljivo je da su i kasniji japanski konstruktori prepoznali Kanedin uticaj. Juzuru Hiraga, jedan od ključnih inženjera japanske mornarice, smatrao je da je osnovna ideja bila ispravna, ali da je razmera bila nerealna.
Na kraju, san o brodu od pola miliona tona nije se ostvario u vojnoj formi, ali jeste u civilnoj. Supertanker „Seawise Giant“, izgrađen u Japanu i porinut 1979. godine, dostigao je nosivost veću od 500.000 tona. Razlika je bila u tome što je služio trgovini, a ne ratu.
Koncept Zipanga ostao je zapis kao jedan od najambicioznijih i najradikalnijih pokušaja da se redefiniše pomorska moć u eri kada su brodovi još uvek bili centar sveta. Iako nikada nije napustio crteže, jasno pokazuje koliko daleko su bili spremni da idu konstruktori tog vremena u potrazi za apsolutnom dominacijom na moru.
