Dok svet poznavalaca ratnih zbivanja na Bliskom i Srednjem istoku raspravlja o neočekivano velikom uspehu iračkog napada na bazu u Kuvajtu, podsetimo se događaja koji ukazuje na to da Iranci svakako imaju iskustva s ovakvom vrstom dejstava i da im ovo nije prvi put.
Sinovi Mesopotamije i Persije sukobili su se i u XX veku. Bio je to Prvi rat u Persijskom zalivu, odnosno Prvi zalivski rat, kod nas je mnogo poznatiji kao Iračko-iranski rat. Potrajao je od 22. septembra 1980. do 20. avgusta 1988. godine i smatra se poslednjim velikim sukobom Hladnog rata. Rat je vođen zbog hegemonističkih pobuda Iraka i nije iznenađujuće da on u tome imao podršku i SAD i SSSR.
Rat je obema stranama doneo značajnu štetu (Iranci su ga zvali nametnutim ratom, trpeći izolaciju). Po čemu će biti upamćen? Po upotrebi hemijskog oružja, deci-ratnicima, ali i jednoj od najuspešnijih akcija u istoriji vazdušnog ratovanja, napadu na irački vazduhoplovni kompleks H-3. Oružane snage Irana su tom prilikom iskazale izuzetno visok stepen strateškog promišljanja, operativne sposobnosti i taktičke veštine.
Ovaj napad poznat je u stručnoj literaturi po jednostavnom nazivu Vazdušni napad na H-3 (engl. The H-3 airstrike, rus. Авианалёт на H-3, fr. Attaque sur H-3). Četvrtog aprila 1981. godine snage iranskog ratnog vazduhoplovstva (Islamic Republic of Iran Air Force – IRIAF) iznenadile su svoje protivnike, RV Iraka (Al Quwwat al Jawwiya al Iraqiya) napadom na veliki vazduhoplovni kompleks H-3 u zapadnom Iraku, na suprotnom kraju od linije razdvajanja.
Iranci nikada nisu tačno objavili koliko su uništili iračkih letelica pa stoga brojke variraju: od one najznačajnije, 48 letelica, do svega 26. Pri tom i sami Iranci izjavljuju da je na pisti snimljeno i prebrojano 48 aviona, ali da tačan broj uništenih ili oštećenih ne mogu saopštiti. Nezavisno od ovih propagandnih igara s brojkama, niko ne spori da je to bila najsloženija operacija u tom ratu.
Priprema
Cilj, kompleks H-3, bio jedan je od najvećih i najsloženijih u Iraku. On je izgrađen 1935. godine kao vlasništvo Iračke naftne kompanije i služio je za logističku podršku naftovoda Mosul-Haifa. U njegovoj dogradnji i prenameni učestvovala su i jugoslovenska preduzeća. Zbog specifične konstrukcije aerodroma koja je uključivala rulne staze koje su vodile direktno iz betonskih kaponira i bile postavljene dijagonalno u odnosu na piste, oni su postali oznati i kao ”trapezoidi”, odnosno ”Jugo”, upravo zbog naših građevinara.
Sastojao se iz tri vazduhoplovne baze:
- Al-Valid, glavna baza.
- Severozapadni deo H-3.
- Jugozapadni deo H-3.
Kolokvijalno ime je određeno prema obližnjem gradu Al Validu, nedaleko od magistralnog puta Bagdad-Aman u pustinji Al-Anbar (istoimena administativna jedinica na granici sa Sirijom, Jordanom i Saudijskom Arabijom). Kompleks je udaljen oko hiljadu kilometara od Irana i tu je smešten radi zaštite zemlje od eventualnih napada sa zapadne strane. Poznat je i po tome što je zadejstvovan tokom Četvrtog arapsko-izraelskog rata. Zbog udaljenosti od granice s Iranom napad je malo ko očekivao.
Irački izvori navode da je baza aktivno korišćena tokom Iransko-iračkog rata i da se u njoj nalazilo nekoliko transportnih eksadrila i jedna eskadrila MiG-21. Tu su se nalazili i neaktivni avioni Hoker hanter (Hawker Hunter) koji su bili na čuvanju. Obaveštajci iranskog RV imali na vreme podatke o tome da se Irak, pojačan velikom količinom ubojnih sredstava i rezervnih delova, ali i prijemom miraža F1 iz Francuske i bombardera Tu-22 iz SSSR, spremao za napad na Iran. Prema tim podacima iračko RV je veliki deo svojih dragocenih aktiva prebacio u bazu Al Valid, u srcu kompleksa H-3. Na sigurno.
Mnogo događaja uticalo je da se Iranci odluče za napad na ovako važan i teško dostupan cilj. Između 12. i 22. marta 1981. godine Irak je lansirao dve rakete zemlja-zemlja 9K52 Luna-M na gradove Dizful i Ahvaz. Korišćenje bojnih otrova nikada nije demantovano. Nekoliko dana posle tog napada komandanti 31. i 32. taktičkog lovačkog vinga koji su bili bazirani u Šahrohiju (nedaleko od Hamadana) pripremili su plan kontanapada kako bi što je moguće više degradirali mogućnosti iračkog RV.
Tok operacije
Pošto je kompleks H-3 bio udaljen gotovo 1500 kilometara od iranske baze i nalazio se na krajnjem dometu otpala je najočiglednija varijanta – pravolinijski napad; da bi se letelo pravom linijom, trebalo je preleteti Bagdad, dvaput se dopuniti u vazduhu i to u VaP Iraka, jednom baš blizu Bagdada, i sve to u uslovima zasićenosti PVO sistemima. Jasno je zašto je ta varijanta odbačena.
Stoga su Iranci isplanirali mnogo složeniju, ali neočekivanu operaciju. Obaveštajci su već utvrdili da je aktivnost iračkog RV bila znatno manja u severnom delu Iraka, zato su smislili plan prilaska s tog pravca. Da bi povećali svoje šanse štab je planirao da avioni najpre dolete u oblast jezera Urmija na severozapadu zemlje i da se tu dopune u vazduhu. Posle toga bi imali bezbedniju rutu kroz planine na severu iračko-turske granice leteći na manje od sto metara kako bi izbegli turske i iračke radare.
Čak je i laicima jasno koliko veštine i rizika podrazumeva ovakav let, posebno u formaciji. Ruta je bila ukupne dužine oko 3.500 kilometara. Međutim, teški, dvomotorni fantomi nisu mogli stići do cilja bez nekoliko dopuna. U 31. i 32. taktičkom lovačkom vingu (TFW) korišćeno je osam lovaca F-4E Fantom II, četiri aviona F-14A Tomket, jedan C-130 Herkules, leteći komandni štab boing 747 (zadužen za kontrolu veze i za relejno povezivanje napadnih jedinica s glavnim štabom RV) i dva tankera boing 707 i boing 747.
Strela je odapeta…
Operacija je počela u 10.30 sati četvrtog aprila 1981. godine. Formacija od osam fantoma F-4 (šest F-4E i dva F-4D) poletela je iz baze Hamadan i produžila prema jezeru Urmija. Posle dopune u svom VaP presekla je nakratko Irak, a dva rezervna aviona su se vratila. Para F-14 tomket patrolirala je tom oblašću nekoliko sati pre i posle početka kako bi sprečila napade iračkih aviona. U to vreme tri iranska aviona nortrop F-5E iz vazduhoplovne baze Tabriz izvršili su demonstracione napade na vazduhoplovnu bazu Hurija kod Kirkuka. Rezulati napada nisu poznati, no činjenica je da su oni odvukli pažnju Iračana od fantoma. Tanker C-130H kružio je u oblasti iransko-iračke granice.
Nešto pre toga, dva tankera koji su pod izgovorom bili poslati u Tursku, poleteli su sa istambulskog međunarodnog aerodroma (İstanbul Atatürk Havalimanı-IATA). Posle uzletanja tajno su se izvukli iz komercijalnih koridora u potpunoj radio-tišini. Još jedno lukavstvo je uspelo, pri čemu su oni su sve vreme bili na vezi s komandom u Iranu. Leteći na ekstremno maloj visini nad južnom Turskom i istočnom Sirijom, presekli su planinski severozapadni Irak i konačno su se spojili s grupom fantoma nad zapadnom iračkom pustinjom.
Svaki fantom dopunjen je četiri puta na visini od sto metara (!), što je istinski podvig pošto je donja strandardna granica oko 6.700 m (22.000 stopa). Bez obzira na oprez, letelice su se nakratko pojavljivale nekoliko puta na radarima Iračana. Oni su pak pomislili da je reč o turskim avionima u redovnim patrolnim letovima duž granice. Neposredna komanda operacije organizovana je iz aviona boing 747 koji se nalazio u VaP Sirije. Za slučaj bilo kakve havarije, kao rezervno mesto bio je predviđen sirijski aerodrom Palmira u oblasti Homs, centralna Sirija.
Prilazeći kompleksu H-3 fantomi su se podelili u dve grupe: Elvend (nazvana po gradu na severozapadu Irana) i Alborz (Elburs, planinski venac na severu Irana). To je omogućilo napad iz nekoliko pravaca. Akcija je započeta i bombardovani su svi predviđeni ciljevi. Postigavši potpuno iznenađenje, Iranci su mogli sebi dozvoliti više naleta i slobodno dejstvo po volji i potrebi.
Obe poletno-sletne piste u Al Validu su onesposobljene za uzletanje iračkih aviona. Klaster-bombe oštetile su tri velika hangara. Fantomi su čak uspeli da dejstvuju i topovskom paljbom. Do kraja napada Iračani nisu odreagovali. Izostalo je i organizovano PA dejstvo baterija oko aerodroma. Irački avioni bili su uništeni ili oštećeni, što je bilo glavni cilj operacije. Ostali su prikovani za zemlju dok su Iranci neometano pustošili bazu.
Bio je to irački Perl Harbur. Posle napada iranska formacija se vratila u baze. Rukovodstvo Irana je izjavilo da nijedan fantom nije bio pogođen niti oštećen. Međutim, na sirijskom aerodromu Tifor četiri i po meseca nalazio se oštećeni iranski fantom (ser. br. 3-6596). Razlog oštećenja nije bio poznat. Tokom remonta sirijski piloti i tehničari prvi put su mogli da prouče ovu letelicu.Već osamnaestog avgusta taj avion vraćen je u letno stanje pa su iranski piloti Mahmud Eskandari i Muhamed Džavanmardi preleteli s njim u Iran.
Podvučena crta?
Kao u svakom ratu najpre je stradala istina, pa se pravi rezultati ne mogu sa sigurnošću navesti. Zato se može govoriti o različitim izvorima. Iranci su izjavili da su u opštem zbiru uništili sledeće letelice: tri An-12BP, jedan bombarder Tu-16, četiri MiG-21, pet Su-20/22, osam MiG-23, dva Daso miraž F1 EQ (pristigli tek nekoliko nedelja pre napada) i četiri helikoptera nepoznatog modela.
Drugi iranski izvor navodi potpuno drugačije podatke, brojeve i modele: 10 MiG-21, jedan Tu-22 i 15 helikoptera. U trećem pak dokumentu pojavljuje se jedanaest drugih avona, uključujući dva bombardera Tu-16. Dva iračka pilota i 14 drugih pripadnika baze poginuli su zajedno s tri egipatska i jednim istočnonemačkim oficirom, a 19 Iračana, četiri Egipćanina i dva Jordanca su teško povređeni. Taj udar sprečio je Iračane da organizuju odgovor na taj napad u sličnom obimu i taktici.
Iranski obaveštajni izvori tvrde da je do napada u kompleksu H-3 bilo najmanje dve eskadrile ojačane s deset Tu-22B i manjim brojem teških bombardera Tu-16. Prema njihovim tvrdnjama, tu su se nalazile i dve grupe s avionima MiG-23BN i Su-20 koje su bile u hangarima. Iračani su taj podatak osporavali tvrdeći da je samo jedanMiG-21 bio oštećen a da su hangari za vreme napada bili prazni.
U tvrdnjama su išli i korak dalje navodeći da su avioni Tu-22 i Tu-16 bili u drugoj bazi (Tamuz). I kasniji, suvremeni irački izvori tvrde da su se ti bombarderi u bazi Tamuz nalazili sve do otpisa, da bi 1991. godine bili bombardovani tokom Rata u Persijskom zalivu. Gubitak miraža F-1 odlučno su poricali tvrdeći da su se oni nalazili u vazduhoplovnoj bazi koja je bila specijalno sagrađena na molbu francuske vlade. Vazduhoplovna baza zamiraže, nazvana ”Sadamova vazduhoplovna baza” (u gradu Kajara) nalazila se oko 300 kilometara severno od Bagdada.
Poraz VOJIN i PVO
Šta je tim povodom imala da kaže komanda PVO, ona kojoj je bio zadatak da u koordinaciji sa VOJIN na vreme opazi i spreči napad? Oni su izjavili da su formaciju pravovremeno otkrili dok je letela iz pravca Sirije i da su je irački radari pratili čak 67 minuta. Samo nisu objasnili zašto nisu uzbunili pripadnike kompleksa H-3 i dejstvovali po napadačima. Očigledno je bila reč o lošoj profesionalnoj proceni Iračana i potcenjivanju mogućnosti Iranaca. Dovoljno za poraz.
