Rusija je kroz svoju istoriju imala izvanredne diplomate. Od Ivana Viskavatova (Висковатов, Иван Михайлович), osnivača diplomatije u vreme Ivana Groznog (Ива́н IV Васи́льевич, Ива́н Гро́зный) preko Save Vladislaviča (Савва Лукич Рагузинский – Владиславич, граф Рагузинский) do Sergeja Lavrova (Сергей Викторович Лавров) pređen je dug i mukotrpan put. Na njemu je bilo mnogo uspeha, ali i promašaja jer je Rusija vodila gotovo 300 ratova od kada se zna za nju kao entitet. Jedan od promašaja vezan je za period neposredno posle Drugog sv. rata.
Zašto Sovjeti nisu uspeli da kapitalizuju u potpunosti ogromne zasluge u savladavanju nacizma i svoje ništa manje žrtve? Mnogi se još spore oko toga da li je bilo potrebe za Varšavskim ugovorom ili ne, a on je predstavljao jedan od kamena temeljaca sovjetske spoljne politike.Većina njihovih saveznika i danas ima neizvestan status.
Zaokružimo stoga, za sada, priču o sovjetskim prevrtljivim saveznicima. Jedan od njih, možda i najpodmukliji, bila je Albanija. O njoj smo pisali više puta. Posebnu pažnju i brojne komentare izazvao je tekst o njenim oružanim snagama, ali i o Sigurimiju, pa predlažemo strpljivijima da se toga podsete. U ovom tekstu analiziraćemo odnos Sovjetskog Saveza i Albanije, od trenutka kada su Sovjeti krenuli u ostvarivanje svojih ciljeva da izađu na topla mora, pa do raskola, tipičnog za takvu eruptivnu ideologiju.
Oružane snage Narodne (kasnije Socijalističke) Republike Albanije zvanično su imale naziv Albanska Narodna Armija (Ushtria Popullore Shqiptare, Albanian People’s Army). U dva svetska rata Albanija nije imala svoju armiju, a zemlju su oslobodili partizanskim snagama. Veliki broj odreda delovao je u sastavu Nacionalno-oslobodilačke armije Albanije. Oni su znali da iskoriste geopolitičke okolnosti kao protektorat Nemačke, kada ni Nemci ni Italijani nisu mogli previše snga da odvoje za to skrajnuto ratište. Posle rata, a posebno posle raskola Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, počinje snažan sovjetski uticaj koji je u tom trenutku odgovarao obema stanama. Sovjetski stručnjaci počeli su da prave albanku armiju od nule jer je bilo jasno da gerilsko ratovanje na takvom terenu nije bilo više efikasno.
U stvaranju albanskih oružanih snaga posebnu ulogu odigrao je general-pukovnik Rodimcev (Родимцев, Александр Ильич). Španski borac, dvostruki heroj Sovjetskog Saveza, višestrukci specijalista (za konjicu, VDV i KoV), bio je svojom energijom idealan da na terenu povuče prave poteze. Od juna 1953. godine pa do juna 1956. godine, za samo tri godine, on je kao glavni vojni savetnik pri Albanskoj narodnoj armiji, u ulozi vojnog atašea ambasade SSSR, uspeo u postavljenom zadatku.
Pri tom je vešto uklapao stečena iskustva Crvene Armije s lokalnim karakteristikama. Sovjetska tehnika i naoružanje su ubrzano pristizali, a svi albanski oficiri u potpunosti su se obučavali u sovjetskim učilištima, odnosno vojnim akademijama. Za Sovjete ovo ulaganje nije bilo trošak. Uspeli su čak da izgrade i koriste izvesno vreme pomorsku bazu u Valoni. Imati tada bazu na Jadranu bio je luksuz, kao i danas.
Opšte je mišljenje da SSSR od 1945. do 1953. godine nije imao lojalnijeg saveznika.
Ta ljubav kratko je trajala. Albanija je stupila u Varšavski pakt, ali već 1961. godine usled idoloških nesuglasica došlo je do razlaza. To se nije dogodilo preko noći. Smrt Staljina u samom Sovjetskom Savezu izrodila je smesta prozelite koji su požurili da ”operu” svoje biografije. Enver Hodži to nije izgledalo časno pa su nesporazumi bili sve češći. Pakt je napustila de fakto već tada, a de jure septembra 1968. godine posle operacije ”Dunav” (ulazak trupa u Čehoslovačku). Kako je došlo do raskida?
Enver Hodža, iskreni staljinista, nije se saglasio s Hrušovom i razočaran njegovim kopernikanskim preokretom otkazao je dalje primanje pomoći iz SSSR. Smesta je usledila neverovatna ideološka rokada jer su Albanci svoje nove ”večne prijatelje” našli u idološki bliskim Kinezima. Pod krilaticom da ”stvaraju komunizam u neprijateljskom okruženju revizionista i imperijalista”, a pošto im drugo nije ni preostalo, osim da vegetiraju okruženi državama koje su smatrali neprijateljima, oni su se rado bacili u zagrljaj Mao Cedunga. Rusi su napustili bazu u Valoni i povukli sve svoje savetnike.
Šta se za to vreme dešavalo u albanskim oružanim snagama? U vojsci su počele represije što se odrazilo na borbenu sposobnost. Čak su bili primorani da poskidaju sve vođene rakete sa sovjetskih, a kasnije i kineskih lovaca jer nisu mogli da ih održavaju. Sovjeti nisu bili naivni. Pored osiromašenih modela, oni su saveznicima ”na kašičicu” slali rezervne delove, a oni se ne kupuju na crnom tržištu ili u prodavnici. Preostala su im samo NRZ (NURS – неуправляемый реактивны й снаряд – nevođena raketna zrna) i topovsko naoružanje. Inžinjeri i tehničari koji su mogli da nešto porade na raketama i opremi bili su pohapšeni od strane Sigurimija kao revizionisti i prijatelji Sovjetskog Saveza.
Osamdesetih godina Oružane snage Albanije bile su zaista vojska na papiru, sa muzejskim arsenalom sovjetskog i kineskog oružja. Imali su oko 20 divizija (tri tenkovske, 17 pešadijskih) kao i samostalne pukove (artiljerijske, raketno-protivavionske, inžinjerijske i jedinice specijalne namene). U naoružanju se nalazilo više od 900 tenkova, 1600 cevi poljske artiljerije, 859 minobacača, 10 VBR, oko 850 komada cevne PVO i do 1000 borbenih oklopnih vozila. Već samo njihovo održavanje na čuvanju trošilo je ionako siromašan budžet.
Pogled na modele otkriće da je reč o zastarelim primercima čija upotrebna vrednost čak nije ni bila pod znakom pitanja. Sada ta sredstva možda vrede bogatim kolekcionarima, ali tada su mogla da posluže samo za obuku ili kao mete, eventualno kao ukopane otporne tačke. Nedostatak stručnjaka, delova, stalnog servisa kod proizvođača, straha aktivnog sastava od represija, sve je to svelo na minimum objektivnu upotrebljivost tehnike. Ni hiljade tipskih individualnih bunkera nisu mogle da uliju narodu optimizam šta bi se dogodilo kada bi ih neko napao.
Kako je izgledao inventar borbene tehnike?
KoV
- Tenkovi: T-34/85 (najbrojniji), T-54, T-59 (kineska verzija T-54A), T-63 (kineska varijanta PT-76).
- Borbena vozila pešadije i oklopni transporteri: BoYW 531 (kineska verzija M-113), BTR-40/50/152, BRDM-1.
- Cevna artiljerija raznih namena: SAU 100/76. VBR Type 63 (kineska proizvodnja u retkom kalibru 107 mm). Artiljerija kalibara 76, 85, 122, 130 i 152 mm. Minobacači kalibara 82, 120 i 160 mm. PT oruđa u kalibrima 45, 57, 85 i 100 mm. Cevna PA artiljerija u kalibrima 23, 37, 57, 85 i 100 mm.
- Streljačko naoružanje: Automati AK-47 (sovjetska i kineska verzija) i AKM, karabini M44, SKS, puškomitraljezi i mitraljezi RP-46, RPK, DŠK, RPD-40, automati PPŠ i pištolji TT.
U diviziji je bilo dve brigade. Tenkovska brigada imala je četiri bataljona (tri tenkovska i jedan motopešadijski), artiljerijski divizion, jednu PA cevnu bateriju i šest samostalnih četa (veze, MTO, inžinjerije, snabdevanja, transporta i medicinske pomoći).
RV i PVO
U ovom vidu bilo je 11.000 pripadnika raspoređenih u šest vazduhoplovnih pukova (tri mešovita, jedan transportni, jedan helikopterski i jedan školski), kao i jednu raketnu brigadu. Od sredstava bilo je do 90 borbenih letelica, 38 školsko-borbenih, 42 školske, 19 transportnih, 67 helikoptera, 24 lansera SA-2 i 100 prenosnih lansera SA-7. Svaki puk je imao tri eskadrile od po 12 aviona. Priprema je obavljana u vojnoj školi i akademiji RV u Valoni.
- U Valoni se nalazio 4004 vazduhoplovni puk, dve eskadrile na CSJ-6 (Nanchang CJ-6, klipno-elisni avion za obuku), jedna mešovita sa avionima MiG-15 bis, MiG-15UTI, F-5 ( Shenyang F-5, kineska verzija MiG-17F) i FT-5 (JJ-5 , kineska verzija MiG-15 UTI).
- U Zadrimi (kod grada Lušnje – Lushnjë) bio je 4010. vazduhoplovni puk sa dve eskadrile na F-6C, jedna na F-7A (Chengdu J-7, kineska kopija MiG-21) i grupa školskih FT-5.
- U bazi Rinas (Tirana) nalazio se 4020. vazduhoplovni puk. Dve eskadrile su letele na F-6C, tu je bila bazirana i grupa školskih MiG-15 UTI i FT-5, a tu su bila i četiri Il-14P za prevoz vladinog personala. U nekim izvorima navodi se i nepoznat broj kineskih lakih bombardera H5, kopija sovjetskih Il-28.
- U Kučovi nalazio se 4030. vazduhoplovni puk koji je imao jednu eskadrilu F-6C, jednu mešovitu sa F-5, FT-5, MiG-15 bis i MiG-15 UTI.
- 4040. i 4050. vazduhoplovni puk nalazili su se u Farki i Rinasu sa dve do tri eskadrile na Y-5 (Shijiazhuang Y-5, kopija An-2) i jedne ili dve helikopterske eskadrile na Z-5 (verzija Mi-4).
Sve je ovo samo bilo na papiru. Aparati su jedan po jedan kanibalisani tako što su sovjetski delovi prebacivani na kineske avione, a nijedan remontni zavod nije radio, već se sve obavljalo u radioničkim uslovima baza.
Ratna mornarica
Imala je 3300 ljudi, od čega 400 u kasarnama obalske straže. U sastavu RM bile su brigada površinskih brodova i katera, divizion podmornica i četiri brigade obalske straže (popunjavane regrutima). Imali su dve podmornice klase ”Viski”, dva patrolna broda tipa ”Kronštadt”, 13 patrolnih čamaca tipa ”Šangaj”, ”Arkor” i PO-2, 29 torpednih čamaca tipa ”Hučuan”, pet minolovaca klase T43 i T301 kao i tri tankera. Baze su se nalazile u gradovima Drač, Šengini (Shëngjin ili Shëngjini, srp. sv. Jovan Medovski), Valona, Himara (Himarë), Saranda i na nenastanjenom ostrvu Sazani.
Albanske oružane snage dugo su tavorile, svodeći svoje resurse na popisne liste, dok se nisu rešili da krenu drugim putem, na šta se možete podsetiti u tekstu ”Oružane snage Albanije – trojanski konj zapadne alijanse”.
Kuda će ići Ruska Federacija, posle svih ovih iskustava? Još je u Minhenu 2006. i 2007. godine promovisana nova bezbednosna arhitektura kojom prilikom su predstavnici Rusije izjavili da će svoje interese štititi na svakom delu Zemljine kugle, u isto vreme zaoštravajući odnose sa Zapadom. Da li je baš potrebno da na svakom mestu budu i fizički, s obzirom na neočekivan i neslućen razvoj tehničkih sredstava? Može li to Rusija sebi da priušti? Od Afrike, preko Venecuele, Vijetnama, Sirije… Od ruske flote nosača aviona nema ništa, pa stoga oni moraju na druge načine da štite svoje interese. U svakom slučaju, trka se nastavlja.
