Dok se na frontovima vodi rat iscrpljivanja, iza zapadnog kulisa se otvara još ozbiljnija priča – kriza zaliha i kriza strategije. Najnoviji sporazum, objavljen 14. aprila 2026. godine, predviđa da Ukrajina dobije dekomisione rakete Patriot u vrednosti od 3,7 milijardi dolara. Ugovor je potpisala američka odbrambena kompanija Raytheon, a proizvodnja raketa GEM-T odvijaće se u nemačkom postrojenju u Šrobenhauzenu.
Problem je što je reč o tehnologiji koju je američka vojska u suštini napustila još 2013. godine. Dakle, dok se u PR tekstovima govori o „najnaprednijoj podršci“, Kijev dobija sistem čija je operativna filozofija već prevaziđena u američkim planovima modernizacije.
Zanimljivo, ali detalji o tome ko konkretno finansira ovaj ugovor (Ukrajina, Nemačka ili zajednički aranžmani) nisu eksplicitno uključeni u PR objave, ali nemački i drugi EU partneri Kijevu su ranije potvrdili finansiranje sličnih nabavki GEM-T raketa za NATO zalihe, koji se potom šalju i za Ukrajinu.
Paralelno s tim, ukrajinski konstruktorski biro Luč, poznat po protivbrodskoj raketi Neptun, predstavio je presretač za napredni sistem PVO „Koral“, za koji američki portal TWZ navodi da bi mogao biti kompatibilan sa lanserima S-300, pa čak i Patriot. Drugim rečima, iz petnih žila se traže improvizovana rešenja dok se isporučuje ono što je drugde već otpisano.
U pozadini svega stoji daleko ozbiljniji problem – iscrpljivanje američkih zaliha, o čemu smo više puta pisali. Rat sa Iranom ogolio je slabosti sistema koji se godinama oslanjao na skupu preciznu municiju. Sjedinjene Države i njihovi saveznici bili su primorani da koriste rakete Patriot, čija cena dostiže 12 miliona dolara po komadu, i THAAD presretače od 15 miliona dolara, protiv dronova vrednih od 10.000 dolara na više. Da stvar bude još gora, u mnogim slučajevima, za obaranje jedne mete bilo je potrebno više presretača.
To je klasična ekonomska asimetrija koja nagriza svaki sistem odbrane, posebno zapadne. Teheran je proširio zonu sukoba, gađajući ne samo Izrael i američke baze, već i ključnu energetsku infrastrukturu arapskih jataka Vašingtona. Pritisak na protivvazdušnu odbranu naglo je porastao.
Podaci su indikativni. Prema analizama JINSA, u prve dve nedelje sukoba samo tri procenta balističkih raketa lansiranih na Izrael pogodilo je naseljena područja. Međutim, između 13. i 22. marta taj procenat je porastao na približno 27 procenata, i to uprkos smanjenju broja lansiranja sa 400 dnevno na oko 30. Američki saveznici u regionu suočili su se sa sličnim problemima. Do kraja marta UAE i Kuvajt potrošili su do 75 procenata svih svojih zaliha Patriota, Bahrein 87 procenata, a Katar oko 40 procenata. Ovo su podaci zapadnih izvora, dakle situacije vrlo lako može biti još gora.
Pentagon istovremeno pokušava da održi oko 4.000 Tomahawk krstarećih raketa. Samo u prve četiri nedelje sukoba potrošeno je 850 komada, dok je prošlogodišnji budžet predviđao nabavku svega 57 novih. Cena po raketi ide i do 3,6 miliona dolara.
Ni JASSM-ER nije izuzetak. Pre rata zalihe su iznosile oko 2.300 projektila, a u prvih šest dana potrošeno je 786. Planirana proizvodnja za ovu godinu iznosi 396 komada. Istina, postoji oko 6.200 starijih verzija, ali tempo potrošnje je alarmantan.
Analitičari upozoravaju da se operativna spremnost američkih snaga topi. Tom Korben iz Australijskog centra za studije SAD ocenjuje da su operacije od 2016. godine, a posebno nakon 2022, već iscrpele zalihe municije neophodne za potencijalni sukob u Indo-Pacifiku. Drugim rečima, dok se vodi rat u Iranu, u Vašingtonu raste strah od Kine.
Zato Pentagon za 2027. godinu traži dramatično povećanje budžeta za rakete. Ukupan budžet odbrane dostiže približno 1,5 biliona dolara, a 70,5 milijardi namenjeno je proizvodnji projektila. Poređenja radi, 2025. je za tu svrhu izdvojeno 20 milijardi, 2026. godine 24,4 milijarde.
Planovi su ambiciozni. Porudžbine PAC-3 MSE za Patriot trebalo bi da skoče sa nekada planiranih 357 na 3.203 komada. SM-3 i SM-6 sa 166 na 540. JASSM-ER sa 381 na 821. Tomahawk sa 55 na 785. THAAD sa 55 na čak 857, što je povećanje petnaest puta.
Ali novac ne puca. Američki Breaking Defense upozorava da vojno-industrijski kompleks SAD možda nema kapacitete da ispuni ovakve planove. Karlton Hejlig iz Centra za novu američku bezbednost procenjuje da postoji ogroman jaz između očekivanja Pentagona i realnih mogućnosti industrije. Motori na čvrsto gorivo i sistemi za navođenje ostaju uska grla, a njihovo proširenje zahteva godine, ne mesece.
U Kongresu se očekuju tajni izveštaj o upotrebi raketa i javni izveštaj o proizvodnim kapacitetima industrije. Čak i uz rekordna ulaganja, problem se ne rešava preko noći. Podsetimo, administracija Trampa započela je čak i preliminarne, ali široko postavljene razgovore sa vodećim američkim proizvođačima automobila i industrijske opreme o povećanju proizvodnje oružja i vojne opreme
U tom kontekstu, odluka da se Ukrajini isporuče rakete Patriot iz generacije koju je američka vojska već ostavila iza sebe dobija novu dimenziju. Dok se govori o podršci, Vašington pokušava da balansira između iscrpljenih zaliha, rastuće konkurencije Kine i unutrašnjih ograničenja proizvodnje.
Časopis American Conservative nagoveštava da rat sa Iranom simbolično označava kraj ere američke jednostrane dominacije. Bilo da je ta ocena preterana ili ne, jedno je jasno: masovna potrošnja skupe precizne municije u sukobima visokog intenziteta pokazala je da ni najveća vojna sila ne može beskonačno da ratuje bez ozbiljnih posledica po sopstvene rezerve.
Kada se zalihe tope brže nego što fabrike mogu da ih nadoknade, strateške odluke počinju da liče na prinudu, a ne na izbor.
Ne tope se zalihe i prozvodnja jednako kod svih primer je Rusija u zadnjih 5god, proizvode za rat i za magacine.