Američka mornarica pokušava da očisti Ormuski moreuz od mina koje je, prema američkim procenama, postavio Iran, ali pri tome očigledno izbegava da svoje klasične minolovce pošalje pravo u najopasniji prostor. Razlog za takav oprez nije teško pogoditi. Teheran je već zapretio da će gađati američke ratne brodove, a u tako zategnutim uslovima svaki ulazak većih i sporijih plovila u uski i nadzirani morski prolaz nosi ogroman rizik.
Zato se američka strana sada sve više oslanja na autonomna podvodna vozila, među kojima se posebno izdvajaju podvodni dronovi Knifefish i Kingfish. Umesto klasičnog scenarija u kojem minolovci ulaze u zonu opasnosti i polako čiste prolaz, sada se pokušava sa daleko opreznijim modelom, prvo poslati mašinu, a ne brod sa posadom.
U ovom trenutku posebno se izdvaja MK-18 Mod 2 Kingfish, koji se predstavlja kao jedno od ključnih autonomnih podvodnih sredstava američke mornarice za protivminske operacije. Reč je o platformi koja nije nastala kao potpuno egzotičan vojni projekat od nule, već je zasnovana na komercijalnoj platformi REMUS 600, koju je razvila kompanija Hydroid, danas u sastavu Huntington Ingalls Industries. Takav pristup nije slučajan. Američka mornarica već godinama pokušava da kroz modularne i relativno fleksibilne sisteme dobije više mogućnosti uz manji rizik po posadu.
Proizvodnja sistema trajala je od 2012. do 2023. godine, a američka mornarica je, prema dostupnim podacima, dobila približno stotinu ovih vozila. To znači da Kingfish nije nikakva pojedinačna eksperimentalna igračka, već sistem koji je već ozbiljno uveden u inventar i koji sada očigledno dobija šansu da pokaže koliko vredi u jednoj od najosetljivijih tačaka svetske pomorske trgovine.
Sam dron nije veliki, ali je projektovan za posao koji traži izdržljivost, preciznost i rad u komplikovanom podvodnom okruženju. Dugačak je približno četiri metra, prečnik mu je oko 33 centimetra, a težak je oko 270 kilograma. Može da zaroni do dubine od 600 metara, što mu daje ozbiljnu fleksibilnost za pretragu podmorja u različitim uslovima. Pokreće ga jedan propeler na baterijski pogon, a pod vodom može da razvije brzinu do šest čvorova.
Njegova prava vrednost, međutim, nije u brzini, već u senzorima i načinu rada. Kingfish je opremljen specijalizovanim sonarima, dodatnim senzorima i video-kamerom koja operaterima prenosi sliku za dalju analizu. U praksi to znači da sistem ne služi samo da se „vozi“ ispod vode, već da mapira prostor, traži sumnjive objekte, prepoznaje obrasce i odvaja pravu pretnju od podvodnog otpada, kamenja ili drugih prepreka.
U opisu se navodi i da vozila koriste senzore veštačke inteligencije sposobne da prepoznaju različite tipove pomorskih mina. To je važan detalj, jer protivminska borba nije samo pitanje otkrivanja metalnog objekta na dnu ili u vodi. Mina može biti usidrena, položena na dno, delimično zakopana, različitog oblika i sa različitim potpisom na sonaru. Upravo zato je automatsko prepoznavanje šablona postalo važan deo cele priče. Veštačka inteligencija se, prema ovim informacijama, ne koristi samo za identifikaciju cilja, već i za upravljanje procesom uništavanja minskih polja.
To pokazuje u kom pravcu ide američka mornarica. U prostoru kao što je Ormuski moreuz, gde je svaki prolaz politički i vojno eksplozivan, logika više nije samo „očistiti more“, već to uraditi uz što manji rizik po velike brodove i ljude. Autonomni podvodni sistemi u tom smislu postaju neka vrsta prve linije, ne zato što mogu sve, već zato što mogu da urade najopasniji deo posla pre nego što se uopšte razmatra slanje klasičnih plovila.
Ormuski moreuz nije bilo kakva tačka na mapi. To je uzak, osetljiv i strateški kritičan prolaz kroz koji prolazi ogroman deo svetskog energetskog saobraćaja. Svaka mina u takvom prostoru nije samo lokalna vojna prepreka, već i signal tržištima, osiguravačima, tankerima i flotama da ceo region može ući u novu fazu haosa. Upravo zato američka nervoza oko slanja minolovaca direktno u moreuz deluje razumljivo. Minolovac je koristan alat, ali i ranjiv cilj ako druga strana otvoreno preti napadima na ratne brodove.
U takvoj situaciji podvodni dronovi nude ono što klasična sredstva ne mogu, mogućnost da se opasna zona pretražuje bez neposrednog izlaganja velikih platformi. Naravno, to ne znači da je problem time rešen. Podvodni dron može da traži, identifikuje i pomaže u odluci, ali samo razminiranje u realnim uslovima ostaje spor, složen i opasan posao, posebno ako se protivnik odluči da stalno dopunjuje minske prepreke ili da istovremeno ugrožava brodove i logistiku u pozadini.
Za sada američka komanda nije objavila koliko je sistem MK-18 Mod 2 Kingfish zaista efikasan u razminiranju u ovakvim uslovima. To ostavlja otvoreno pitanje da li se radi o sredstvu koje može da nosi glavni teret operacije ili pre svega o alatu za izviđanje i pripremu prostora za kasnije, ozbiljnije čišćenje. Ipak, sama činjenica da se američka mornarica u ovakvom trenutku oslanja na podvodne dronove više nego na klasične minolovce govori dovoljno o tome koliko je situacija oko Ormuskog moreuza postala opasna i koliko je granica između razminiranja i direktnog ratnog kontakta postala tanka.
