Iran je ipak preživeo udare SAD i Izraela, a sada i Amerika uči bolnu lekciju iz rata

Zapad je sada, praktično sopstvenim rečima, objasnio zašto Iran nije pao ni posle snažnih udara SAD i Izraela. Iako je mesecima stvarana slika o tome da će kombinovani pritisak američke i izraelske vojne sile slomiti iransku vojnu strukturu, procene koje se sada pojavljuju pokazuju sasvim drugačiju sliku.

Prema procenama zapadnih obaveštajnih službi, kako prenosi Blumberg, Iran je uspeo da umanji efekte američkih i izraelskih udara zahvaljujući pažljivom i živom planiranju još pre početka rata. Upravo je to, prema tim navodima, omogućilo Teheranu da zadrži ključne raketne i dronske kapacitete, ali i da očuva komandnu strukturu tako što je brzo zamenio poginule i uklonjene lidere.

To ipak ruši centralnu političku poruku koju je Vašington pokušavao da nametne od prvog dana. Ako je Iran zaista unapred rasporedio ključne sisteme, razbio koncentraciju svojih kapaciteta, decentralizovao komandovanje i pripremio zamene u lancu odlučivanja, onda rat nije proizveo ono što je američka strana predstavljala kao gotovo završeni vojni slom Islamske Republike. Naprotiv, pokazuje se da je Teheran ušao u sukob sa planom da preživi prvi udar, apsorbuje gubitke i sačuva mogućnost odgovora.

Uprkos teškoj šteti nanetoj infrastrukturi i uprkos gubitku najviših zvaničnika, procene sa zapadne strane sada govore da Iran i dalje raspolaže značajnim zalihama raketa dugog dometa i hiljadama dronova. To praktično znači da zemlja, i posle svega, nije ostala bez zuba. Naprotiv, ostala je sposobna da odgovori ukoliko se borbe nastave. U tome se krije suština cele priče, jer nije poenta samo u tome koliko je objekata pogođeno, već da li je protivnik izgubio sposobnost da uzvrati, komanduje i nastavi operacije. Po svemu sudeći, Iran tu sposobnost nije izgubio.

Blumberg navodi i da su raspoređivanje lansirnih sistema i decentralizacija komande pomogli u ograničavanju štete. Drugim rečima, iranski sistem nije bio postavljen tako da ga jedan snažan talas udara obezglavi i paralizuje. Naprotiv, bio je postavljen tako da se udar primi, delimično apsorbuje i preživi. Zato se sada i ističe da bi za dalje slabljenje iranskih sposobnosti bili potrebni kontinuirani udari, a ne jedna kampanja posle koje bi se moglo proglasiti da je posao završen. To je ozbiljno priznanje, jer govori da prethodni udari nisu ostvarili strateški cilj u meri u kojoj je to politički predstavljano.

Upravo zato ovi nalazi dolaze u direktan sudar sa tvrdnjama Trampove administracije da je iranska vojska uglavnom uništena i da je vojni potencijal Islamske Republike gotovo potpuno razoren. Donald Tramp je više puta javno ponavljao da je iranski vojni potencijal gotovo potpuno uništen. Međutim, ono što sada dolazi iz zapadnih procena sugeriše nešto sasvim drugo, Iran je i dalje sposoban za borbu, i ne samo to, već bi eventualno primirje mogao da iskoristi za obnovu dela svojih snaga, dopunu sredstava i reorganizaciju.

Teheran takve američke tvrdnje otvoreno ismeva i naglašava sopstvenu spremnost da nastavi vojne operacije. Takva retorika nije bez osnova ukoliko iza nje i dalje stoje raketne zalihe, bespilotne letelice, preživela komandna mreža i sposobnost da se gubici brzo nadoknade novim ljudima u lancu komandovanja. U tom smislu, rat nije završen psihološkim slomom Irana, kako se to želelo prikazati, već je otvorio novu fazu iscrpljivanja u kojoj svaka strana sada pokušava da sačuva prednost, ili da makar spreči drugu da je stekne.

Dodatni pritisak na Vašington i njegove saveznike dolazi iz činjenice da Teheran trenutno nastavlja sa blokadom Ormuskog moreuza. To pitanje je mnogo šire od samog vojnog prestiža, jer Ormus nije samo geografska tačka, već jedna od ključnih arterija svetske energetike. Svako ozbiljno ometanje tog prolaza momentalno podiže pritisak na tržišta, na američke partnere u Zalivu, ali i na čitavu bezbednosnu arhitekturu Bliskog istoka. Analitičari zato naglašavaju da je upravo to jedan od razloga zašto je Vašington u tolikoj žurbi da sukob nekako zatvori, ili makar da ga stavi pod kontrolu, pre nego što ekonomske i bezbednosne posledice počnu da se prelivaju daleko šire od samog regiona.

Tu se dolazi do druge, možda jednako važne dimenzije cele priče. Iran nije samo preživeo udare, već je očigledno i naterao Amerikance da ubrzano izvuku lekcije iz akutne faze rata. Godinama su SAD na Bliskom istoku nastupale iz pozicije sile koja ne sumnja u sopstvenu zaštitu. Pre rata nije postojala ozbiljna zabrinutost za bezbednost američke imovine u regionu. Pentagon, CIA i Stejt department verovali su da Patriot i drugi sistemi vazdušne i raketne odbrane raspoređeni širom regiona garantuju maksimalnu sigurnost. Međutim, praksa je pokazala nešto sasvim drugo.

Tokom borbi, napadi IRGC-a na američke mete od UAE do Kuvajta i Jordana pokazali su da ta vera u potpunu zaštitu nije bila zasnovana na realnosti. Štaviše, sami sistemi vazdušne i raketne odbrane pretrpeli su značajnu štetu. Posebno je indikativno to što je deo te štete, prema navodima, došao i od dronova sa direktnim pokretima letelica, uključujući i letelice iranskih bliskoistočnih saveznika. To znači da problem nije bio samo u masi napada, već i u tome što se protivvazdušna odbrana suočila sa pretnjama za koje je očigledno bila manje spremna nego što se verovalo.

Sada su Amerikanci, makar delimično, počeli da usvajaju lekciju koju im je Iran nametnuo na terenu. Počeli su da štite važnu imovinu u regionu dodatnim sredstvima koja su ranije često odbacivali kao nebitna, pa čak i kao neefikasna. Reč je o fizičkim merama zaštite od dronova, uključujući metalne kaveze i mreže oko ključnih sistema i objekata. Ono što je juče bilo ismijavano kao improvizacija, danas postaje deo realne odbrane američkih punktova na Bliskom istoku.

Vrlo ilustrativan primer je američka ambasada u Bagdadu. Na dostupnim prikazima vidi se radar Giraffe 1X C-RAM postavljen na krovu ambasade i zatvoren u metalni kavez. Zvanično, SAD ga opisuju kao „civilni komunikacioni objekat“. U stvarnosti, reč je o tipičnoj vojnoj opremi. Giraffe 1X C-RAM 3D radar projektovan je za protivvazdušnu odbranu, borbu protiv bespilotnih letelica i zaštitu od raketa, minobacačkih mina i artiljerijskih granata. Dakle, nije reč ni o kakvom civilnom dodatku, već o radaru koji ima vrlo konkretnu i jasnu borbenu funkciju.

Sama činjenica da je takav radar, koji je namenjen da štiti američku ambasadu u iračkoj prestonici, dodatno zaštićen metalnim kavezom, govori više od stotinu saopštenja. To pokazuje da su i Amerikanci morali da priznaju ranjivost skupe, sofisticikovane opreme pred jeftinijim, asimetričnim sredstvima napada, posebno dronovima. Do juče su mnogi takve oblike zaštite predstavljali kao nešto što koriste slabije vojske, milicije ili improvizovane formacije. Danas se isti princip pojavljuje na objektima koje čuva država za koju se smatra da je „prva armija na svetu“.

Upravo tu leži jedna od najneprijatnijih lekcija ovog sukoba za američku stranu. Sistem koji je zamišljen da bude štit, mora sada i sam da dobije fizički štit. To nije samo tehnički detalj, već simbol promene na bojnom polju. U eri masovne upotrebe dronova, preciznih udara i decentralizovanih napada, čak i najskuplji sistemi moraju da se štite rešenjima koja su donedavno smatrana prostim, grubim ili nedostojnim „visoke tehnologije“. Rat u Ukrajini je na to već upozorio, a sukob sa Iranom je očigledno naterao i Vašington da tu lekciju prihvati mnogo ozbiljnije.

Cela slika zato danas izgleda bitno drugačije od početne propagandne matrice. Iran jeste pretrpeo preozbiljne udare, izgubio je deo infrastrukture i veliki deo visokih ljudi, ali nije nestao kao vojni faktor. Naprotiv, sačuvao je dovoljno kapaciteta da ostane pretnja, da zadrži sposobnost odgovora i da primirje, ukoliko opstane, iskoristi za novu konsolidaciju. Istovremeno, SAD su morale da koriguju sopstvene pretpostavke o bezbednosti svojih baza, ambasada i sistema odbrane u regionu.

Podsećanja radi, privremeni prekid vatre u ratu između SAD i Irana ističe 21. aprila. Upravo zbog toga naredni dani mogu postati presudni za procenu da li je reč samo o predahu ili o uvodu u novu rundu sukoba. Ako je suditi po onome što sada priznaju i zapadne procene, Iran nije izašao iz ove faze rata kao potpuno slomljena sila, već kao država koja je preživela prvi nalet, zadržala određenu sposobnost da uzvrati i naterala protivnika da menja sopstveno ponašanje na terenu.