Northrop Grumman je objavio da je njegov autonomni borbeni avion YFQ-48A Talon Blue uspešno završio prvo pokretanje motora, čime je program ušao u jednu od ključnih faza razvoja. Objava je bila kratka, ali dovoljno jasna da pokaže da se projekat više ne nalazi samo u zoni maketa, rendera i razvojnih obećanja, već da je stigao do tačke na kojoj pogonski sistem, elektronika i konstrukcija počinju da funkcionišu kao celina.
Kompanija je saopštila da je YFQ-48A Talon Blue prvi put pokrenuo motor u saradnji sa Pratt & Whitney i Američkim ratnim vazduhoplovstvom. Uz to je naglašeno da je reč o značajnom napretku i o još jednom pokazatelju koliko brzo sposobnosti sledeće generacije mogu da pređu iz faze razvoja ka letu. Northrop Grumman je u istoj poruci posebno istakao brzinu, poručujući da ona postaje sve važnija ako se želi ostati ispred novih pretnji. Dodatni tehnički detalji nisu objavljeni, nema preciznog mesta testiranja, nema javnog vremenskog okvira, niti podataka o sledećim koracima.
U svakom programu razvoja aviona prvo pokretanje motora predstavlja prelomni trenutak. To je trenutak kada letelica prestaje da bude samo integrisani trup sa ugrađenim podsistemima i postaje funkcionalna platforma sa aktivnim pogonom. Tek tada inženjeri mogu da potvrđuju da motor, sistem goriva, elektronska arhitektura i veza između pogonskog sklopa i same letelice rade onako kako su projektovani. Pre prvog leta, svaki prototip mora da pokaže da njegov motor može bezbedno da se pokrene, održava u radu i kontroliše na zemlji. Upravo zato je ovaj test važan, jer Talon Blue sada ulazi u fazu u kojoj zemaljska ispitivanja postaju ozbiljnija i konkretnija.
YFQ-48A je Northropov učesnik u programu Collaborative Combat Aircraft, odnosno CCA, jednom od najvažnijih modernizacijskih projekata američkog ratnog vazduhoplovstva. Suština programa je razvoj autonomnih, bespilotnih borbenih platformi koje bi letelo uz avione sa posadom i radile kao njihova podrška u istom taktičkom prostoru. Ne radi se, dakle, o klasičnom izviđačkom dronu ili o još jednoj udarnoj bespilotnoj letelici kakve su već dugo u upotrebi, već o platformi koja treba da deluje rame uz rame sa lovcima, da deli rizik, da širi borbene mogućnosti i da preuzima zadatke koji bi za čoveka u kabini bili suviše rizični ili preskupi.
Program CCA je zamišljen tako da autonomne platforme obavljaju čitav niz zadataka. Među njima su prikupljanje obaveštajnih podataka, elektronsko ratovanje, dejstvo kao prednja udarna sredstva i druge misije u kojima bi dodatna posada bila nepotrebno izložena opasnosti. U osnovi ovog koncepta leži promena filozofije vazdušnog rata. Avioni pete i šeste generacije sa posadom izuzetno su skupi, proizvode se sporo i ne mogu lako da se gomilaju u velikim brojevima. Autonomni pratioci zamišljeni su kao pristupačniji, brojniji i pogodniji za misije u kojima je gubitak letelice prihvatljiviji nego gubitak pilota i vrhunskog borbenog aviona.
Uključivanje Pratt & Whitney kao partnera za pogonski sistem dodatno pokazuje koliko je ovaj projekat važan za američku industriju. Integracija motora spada među najteže inženjerske izazove u svakom naprednom programu. Nije dovoljno samo ubaciti motor u trup. Potrebno je da se usklade usisnici, sistemi za gorivo, kontrola rada, toplotna opterećenja, vibracije, elektronski nadzor i ponašanje cele platforme pri različitim režimima rada. Kada projekat uspešno dođe do prvog pokretanja motora sa glavnim pogonskim sistemom, to je znak da saradnja između proizvođača trupa, proizvođača motora i vojnog naručioca više nije samo administrativna ili razvojna, već da je hardver dostigao vidljivu fazu zrelosti.
Takmičenje u okviru CCA programa već je privuklo više velikih igrača iz američke odbrambene industrije, a ratno vazduhoplovstvo pokušava da kroz ovaj program izgradi novu klasu platformi koje bi mogle da se proizvode u značajnom broju i uvode brže od klasičnih borbenih aviona. Upravo zato Northrop Grumman u svojoj objavi toliko insistira na brzini. I Pentagon i industrija već godinama pokušavaju da pobegnu od modela u kojem veliki programi traju po deset ili petnaest godina pre nego što daju operativan rezultat. CCA je strukturiran tako da skrati taj put, da ubrza prelazak sa razvoja na testiranje, pa zatim i na uvođenje u jedinice.
Prvo pokretanje motora Talon Blue zato se sada predstavlja kao dokaz da takav pristup može da funkcioniše. Nije slučajno ni to što se u javnosti koristi oznaka YFQ-48A. Prefiks „Y“ označava prototip, dok oznaka „FQ“ upućuje na bespilotnu platformu borbene, lovačke kategorije. Američko ratno vazduhoplovstvo ovim jasno stavlja do znanja da ove letelice ne vidi kao klasične dronove sa margine borbenog sistema, već kao deo istog taktičkog prostora u kojem deluju i lovci sa posadom.
Za sada nije objavljen termin prvog leta YFQ-48A, a ni Northropova objava nije ponudila više od same potvrde da je motor prvi put pokrenut. Ipak, ono što je sada jasno jeste da je program Talon Blue prešao jedan od ključnih pragova i da partnerstvo između Northropa, Pratt & Whitney i američkog ratnog vazduhoplovstva više nije samo na nivou koncepta, već je proizvelo fizički kompletan prototip sa motorom, spreman za nastavak zemaljskih ispitivanja.
Kako program CCA bude napredovao, upravo će tempo prolaska kroz ovakve prekretnice postajati jedan od glavnih kriterijuma po kojima će američko ratno vazduhoplovstvo meriti ko je sposoban da isporuči platformu na vreme, sa prihvatljivim rizikom i u okviru modela koji obećava brže uvođenje u upotrebu. Test pokretanja motora sada je stavio Talon Blue među one projekte koji više ne postoje samo na papiru.
Podsetimo, američka vojna industrija nema regulator koji dodeljuje jedinstvena imena. Svaka firma daje imena kako želi, a Pentagon ih često kasnije menja. Zato imamo haos potpuno različitih stvari istog imena Talon (kandže ptice grabljivice). Talon-A, Talon-A1, Talon-A2, Project Talon (Northrop), TALON robots, T-38 Talon, TALON projektili (postoji i ovo u DARPA dokumentima 1990-ih).
