Japan je doneo odluku koja mnogo govori o tome kako se menja savremeno ratište. Kopnene snage samoodbrane preusmeravaju više od 280 milijardi jena, odnosno oko 1,76 milijardi dolara, u nabavku bespilotnih letelica sposobnih za izviđanje i vazdušne udare, dok istovremeno ubrzavaju planove za postepeno povlačenje svojih jurišnih helikoptera AH-64 Apache.
To nije samo tehnička ili budžetska korekcija. To je znak da se jedna velika vojska sve otvorenije udaljava od klasične ideje da jurišni helikopter ostaje glavni alat za neposrednu vazdušnu podršku kopnenim snagama. U japanskom slučaju to znači i postepeno napuštanje starijeg modela oslanjanja na američke AH-1S i AH-64D, uz prelazak na bespilotne sisteme koji su jeftiniji za obuku, lakši za održavanje i, što je još važnije, manje politički i kadrovski rizični u slučaju gubitaka.
Suština ove promene je jednostavna. Helikopteri su i dalje moćni, ali su postali preskupi i previše ranjivi za ono što današnje ratište traži. Rat u Ukrajini je to ogolio do kraja. Na obe strane se pokazalo da klasične platforme sa posadom, naročito one koje moraju da priđu relativno blizu linije fronta, ulaze u zonu u kojoj ih čekaju prenosivi sistemi PVO, radarski navođena sredstva, dronovi-presretači i čitava mreža jeftinijih, ali sve efikasnijih senzora i oružja. Kada se sve to spoji, pitanje više nije samo koliko je Apache opasan, već koliko dugo uopšte može da preživi u prostoru koji je zasićen pretnjama.
Upravo zato japanski potez ne deluje kao izolovana odluka, već kao deo mnogo šireg trenda. Sjedinjene Države su u januaru 2026. deaktivirale 5. eskadrilu, 17. puk, izviđačko-jurišnu helikoptersku jedinicu koja je bila stacionirana u Južnoj Koreji više od tri godine. Taj potez se uglavnom tumači kao odgovor na već dokazanu ranjivost takvih letelica, posebno u uslovima kada se dronovi pojavljuju kao jeftina, brza i uporna pretnja. Još ranije je i južnokorejsko Ministarstvo odbrane smanjilo porudžbine jurišnih helikoptera Apache, a i taj korak je viđen kao reakcija na iste lekcije koje je donelo ukrajinsko ratište.
To, međutim, ne znači da jurišni helikopteri nestaju preko noći. Naprotiv, zanimljivo je da ih SAD i više njihovih partnera sve više guraju u drugu vrstu zadataka, pre svega u ulogu protivdronske odbrane protiv jeftinih i sporijih vazdušnih ciljeva. Tu helikopter i dalje ima ozbiljne prednosti. Njegovi radari, relativno jeftina municija i niži troškovi upotrebe u poređenju sa lovcima omogućavaju mu da bude isplativiji za gađanje ciljeva male vrednosti. Drugim rečima, helikopter ne nestaje, ali mu se menja posao. Sa oružja za duboko probijanje i podršku prelazi u neku vrstu letećeg čistača niskog neba.
Japan sada pokušava da preskoči deo tog prelaza i da odmah prebaci težište na dronove. Ono što ostaje nejasno jeste koje će sisteme Tokio na kraju izabrati kao zamenu za Apače. U analitičkim krugovima već su se pojavile spekulacije da bi jedan od kandidata mogao biti turski Bayraktar TB2, sistem koji je stekao ogromnu medijsku pažnju i ozbiljnu političku promociju, uz podršku više članica NATO-a.
Upravo tu počinje i druga strana priče. Bayraktar je možda postao simbol dronovskog rata u propagandnom smislu, ali njegova stvarna borbena biografija daleko se razlikuje nego što se često predstavlja. U Siriji je početkom 2020. korišćen u velikom broju kao podrška turskim operacijama i islamističkim pobunjeničkim grupama u Idlibu, ali je pretrpeo ozbiljne gubitke od sistema kao što je Pancir-S1.
Sličan obrazac pojavio se i 2022. na ukrajinskom ratištu, gde su jedinice Bajraktara vrlo brzo potpuno smanjile operacije na prvoj liniji protiv ruskih snaga nakon teških gubitaka od lokalne protivvazdušne odbrane. To je na kraju dovelo i do toga da ukrajinsko Ministarstvo odbrane otvoreno naglasi kako su mu potrebniji krstareće i balističke rakete, kao i borbeni avioni sa posadom, nego oslanjanje na ovakve dronove kao glavni alat za odlučujući efekat na frontu.
Zato Japanova odluka ima dve ravni. Prva je finansijska i organizaciona. Bespilotne letelice su jeftinije, lakše se šire kroz sistem i traže manji politički rizik. Druga je mnogo ozbiljnija i tiče se same vojne doktrine. Japan očigledno procenjuje da budući ratovi, naročito u azijskom okruženju, neće nagrađivati skupe platforme koje moraju da uđu u zonu neposredne opasnosti, već sisteme koji mogu da se umnožavaju, gube i zamenjuju mnogo brže.
To ne znači da će dronovi čudesno rešiti sve probleme. Ni oni nisu univerzalno rešenje. Lako mogu da postanu potrošna roba ako nalete na gustu i disciplinovanu protivvazdušnu odbranu. Međutim, iz perspektive vojske koja računa cenu obuke, održavanja, logistike i gubitka ljudstva, računica postaje sve jasnija. Ako moraš da biraš između skupog helikoptera sa posadom i talasa bespilotnih sistema koji mogu da rade izviđanje, označavanje ciljeva i udare sa manjim političkim i operativnim rizikom, mnoge države danas sve češće biraju ovo drugo.
U tom smislu, Japan ne napušta samo jedan tip naoružanja, on menja pogled na rat. Apache je dugo bio simbol brutalne, precizne i zastrašujuće vatrene moći sa niskih visina. Danas to mesto polako preuzimaju dronovi. Oni možda još nemaju isti psihološki efekat, ali imaju ono što je savremenim armijama sve važnije, manju cenu, veću brojnost i sposobnost da prežive u ratu iscrpljivanja koji se više ne vodi samo snagom oružja, već i ekonomijom gubitaka.
