Vojnika na obuci čeka mnogo iskušenja – zanimanja s ovladavanjem osnovnih znanja i veština, bojeva gađanja, provera fizičke gotovosti, marševi…Logorovanje predstavlja diplomski rad za svaku jedinicu.Tada se vidi koliko je sastav spreman da opstane i prilagodi se terenskim okolnostima, bez pogodnosti koje pruža kasarna. Pri tom još nije reč o borbenoj situaciji koja je i najveće iskušenje. Kako su i kada nastali vojni logori, kakava im je budućnost?
Logorovanje se razlikuje od bivakovanja, pojma koji se takođe može često čuti. Bivak je kratkotrajni boravak. U naš jezik (ova imenica samo liči na glagol bivati, postojati) došla je iz nemačkog (biwak). U istom obliku koriste je i Francuzi (bivouac). Reč je o privremenom zadržavanju na nekoj nenaseljenoj prostoriji radi odmora ili noćenja, uglavnom pod otvorenim nebom, samo uz korišćenje formacijskih sredstava koje vojnik sa sobom nosi.
Ljudi se na logorovanju mogu smeštati u šatore, barake, kolibe, zemunice, pa i zgrade od čvrstog materijala, ako je reč o mestu koje je dugoročno predviđeno za uvežbavanje, gađanja, opitovanja oružjem, itd. Ono se po meteorološkim uslovima deli na zimsko i letnje, a po načinu smeštaja na stacionarno i privremeno (pokretno). Sam logor, njegov smeštaj, priprema, raspored objekata, unutrašnje i spoljno obezbeđenje itd, zavisi od vrste obuke, odnosno cilja koji se želi postići, kao i od atmosferskih uslova.
Istorija logora neodvojiva je od vojnih pohoda. O tome svedoče i arheolozi. Još u VIII veku pre nove ere Asirci su pravili stalne vojne logore na glavnim pravcima nastupanja. Oni su bili i logistički centri. Persijanci su svoje logore utvrđivali bedemima načinjenim od džakova punih peska. Antički Grci bi logor postavljali kružno kada bi završili marš. Dodatno su ga obezbeđivali rovovima.
Birana su mesta povoljna za odbranu, ali i povlačenje – brežuljci, obale reka, teško prohodne šume, itd. Spartanci su otišli korak dalje pa su isturali i predstraže – danju konjicu, noću pešadiju. Rimska imperija, armada od koje je mnogo toga poteklo, pomakla je granice i u ovoj oblasti. Oni su propisali tačne mere za svaku vrstu jedinice i raspored unutar nje, što je značajno olakšavalo operativnost.
Rimljani su, za razliku od Grka, pravili marševske i stalne logore. Stacionarni logori bili su ne samo potvrda vlasti i demonstracija sile, već i jezgra mnogih budućih gradova. Oko logora nicale su privremene naseobine raznih pomoćnih zanata lokalnog stanovništva, onako kako su i oko naših manastira stvarani metosi ili prnjavori. Ono što smo viđali u vestrern filmovima, kružnu odbranu logora ili bivaka, nisu izmislili osvajači novog kontinenta.
Germani su primenili prvi put taj postupak okružujući logor teškim kolima s visokim stranicama koje su služile kao zaklon i prepreka. Taj sistem do optimuma doveli su Česi tokom XV veka u Husitskim ratovima. Već u VI veku, kada počinje zlatno doba konjice, po uzoru na Vizantiju i u Evropi se sve ređe podižu logori. Konjica ih je uređivala samo za noćenje, smeštaj prtljaga i neboračkog sastava, kao i zaštitu od prepada. Logori su jednostavno ograđivani konopcima i samo u izuzetnim slučajevima utvrđivani. U sredini su se nalazili štab, kapela i provijant. Branjeni bi samo s one strane odakle se očekuje napad, a glavnina se koncentrisala kod kapele spremna za protivnapad ili povlačenje.
Krajem srednjeg veka Francuzi prednjače u inovacijama. Tada niču stalni logori, od kojih su neki mogli primiti i do 20.000 ljudi. Tragovi najvećih ostali do danas u Pikardiji i u Pon-de-l’Aršu. Slobodni najamnici su pristupali temeljno pripremi i zaštiti logora. Oko izabranog mesta nicali su nasipi niskog profila i bastioni čijim povezivanjem je postizana bolja zaštita od artiljerije. Pešadija je smeštana napred, u sredini su bili topovi i štab glavnokomandujućeg, a u zaleđu je bila konjica. Pukovi su, po rimsko-vizantinskom uzoru, smeštani po četama niz ulice logora. Duž Baltika u kasnom srednjem veku logori su predstavljali lanac utvrđenja koji su bili i strateška osnovica za odbranu ili napad.
U epohi stajaćih armija logori postaju prave borbene linije i punktovi kojima se sprovodila strategija iznurivanja protivnika. Podizani su na svim strateškim pravcima, sa značajnim osloncem na prirodne prepreke. Vojska Eugena Savojskog logorovala je pod šatorima. Tada dolazi i do unapređenja borbenog rasporeda. Utvrđuju se ulazni punktovi sa pomičnim preprekama, a ostavlja i mogućnost otvaranja novih iz kojih bi se vršili ispadi prema napadačima. Otomanska imperija, kao ogromna sila koja se oslanjala na visoku pokretljivost trupa, nije mnogo pridavala pažnje logorima kao strateškim tačkama. Oni su podizani za najviše vojskovođe i brzo su rasklapani i prenošeni dalje, kao neka vrsta poljske rezidencije ili štaba.
U XVII veku počinje zlatno vreme tvrđava koje svoja fortifikacijska iskustva vuku upravo iz logora. Najpoznatiji graditelj tog vremena čije tvrđave i danas stoje po Evropi, Voban (Sébastien Le Prestre de Vauban, Marquis de Vauban) podiže 1693. godine kod Denkerka utvrđeni logor za 12.000 ljudi. U tome ga nizom logora-tvrđava prati Fridrih Drugi Veliki ( Friedrich II der Große).
Po grandioznosti izdvaja se logor u Buncelvicu (Bunzelwitz, Boleslavice) koji je mogao da primi do 60.000 ljudi i 460 topova. Nagli razvoj artiljerije praktično šalje u rashod ove mastodonte koji su mogli biti korišćeni samo u miru za potrebe kasarnskog života ili kao mobilizaciona mesta i magacini. Već početkom XIX veka Francuzi ih koriste samo za obuku, pa je najpoznatiji među njima Bulonjski logor koji je mogao primiti i do 130.000 ljudi (!).
Kako su brzo osvajali ratišta i linije dodira u Evropi, tako su logori kao utvrđene tačke gubili na značaju i svojoj prvobitnoj nameni. Stvarane su drugačije, kompaktne linije odbrane koje su se protezale desetinama kilometara i o kojima smo već pisali. Dokument Ruska ratna služba (Устав полевой службы) iz 1881. godine i nemačkaRatna služba (Felddienst Ordung) i ne predviđaju više takvu vrstu logorovanja.
Slično je i kod Francuza koji 1898. godine predviđaju formiranje logora samo za potrebe mobilizacije, tamo gde nije moguće to uraditi na drugi način. Sudbina preostalih logora u Prvom svetskom ratu bila je u tom duhu: oni su korišćeni kao bolnice, smeštaj rezervi, zaliha i neborbenih ustanova. Pojavom avijacije logori se dodatno ugrožavaju jer ih je vrlo teško maskirati, pa i braniti. Zato su privremeni logori podizani u šumama, na nedostupnim mestima (kanjoni, useci) i opremana skloništima.
Ovakav pristup zadržan je i između dva svetska rata. Do 1930. godine vežba logorovanje na raznim nivoima zadržana je u mnogim armijama. Odustaje se, međutim, od ratnih planova upotrebe logora jer su se pojavili novi i veći neprijatelji; nagli razvoj avijacije i oklopnih jedinica obesmislio je logorovanje u ratnim uslovima. Nemačka ratna služba (Truppenführung), kao ni francuska, uopšte ne predviđa logorovanje kao vid smeštaja u ratu, ali u vojsci Kraljevine Jugoslavije (Opšta ratna služba JV iz 1937) ono još uvek postoji. Ni u Drugom sv. ratu logori nisu mogli biti izbegnuti, ali su pravljeni u dubokoj pozadini, u blizini saobraćajnica i pored izvora pitke vode.
Posle Drugog sv. rata već prilično potisnut način smeštaja jedinica ponovo se javlja, ovaj put kod oslobodilačkih i ustaničkih pokreta širom Afrike, a posebno u Vijetnamu. Zvanična pravila danas ne predviđaju korišćenje logora u ratnim uslovima, svakako ne onakvih kakvi su tradicionalno bili. Oni se ne isključuju, ali se dopuštaju kao krajnja mera, uz izuzetne mere opreza kao što su ulaženje i izlaženje isključivo noću, mogućnost brzog napuštanja, itd. Nove mogućnosti izviđanja, a posebno neverovatne mogućnosti BPL, konačno otpisuju logore na ratnoj prostoriji ili u bližoj pozadini.
Međutim, logorovanje kao sredstvo obuke zadržano je u mirnodopskim uslovima u gotovo svim armijama sveta. Osim stacionarnih, sve više se insistira na pokretnim logorovanjima koja pružaju više mogućnosti za obuku i kondicioniranje ljudstva, proveru borbenih sredstava, koordinaciju štabova raznih vidova i rodova, itd. Takva logorovanja, pored dnevnog zanimanja, obuhvataju i marševe, bojeva gađanja i druge vrste taktičkih vežbi na raznim nivoima. U Vojsci Srbije posebno su poznata mesta koja služe kao logori i poligoni za terensku obuku – Pasuljanske livade i Peskovi.
