U Vašingtonu se trenutno ne vodi rasprava o Ukrajini, već borba za kontrolu politike. Ono što se poslednjih dana pojavljuje u američkim medijima, posebno u tekstovima koji se bave odnosom Donalda Trampa prema Kijevu, ne treba čitati kao puku retrospektivu, već kao signal unutrašnjeg sukoba.
Između ostalih, ovih dana objavljen je i tekst u Njujork Tajmsu, koji podseća na Trampove stavove iz prvog mandata i njegove privatne komentare o Volodimiru Zelenskom. Na prvi pogled, članak deluje kao običan istorijski pregled, ali njegov tajming i način prezentacije govore drugačije.
Donald Tramp je, prema navodima lista, tokom prvog mandata krivio Ukrajinu, a ne Rusiju, za mešanje u američke izbore. Istovremeno je nastojao da uključi Kijev u istragu protiv Džoa Bajdena i njegove porodice, što je na kraju dovelo do njegovog prvog impičmenta. U istom tekstu se navodi da je Tramp u privatnim razgovorima Zelenskog nazivao „ološem“ i „gadom“, kao i da je ukrajinski lider nedavno naišao na hladan, gotovo ponižavajući prijem prilikom dolaska na Floridu, bez crvenog tepiha i bez zvaničnog dočeka.
Naizgled, reč je o još jednom pokušaju da se Tramp prikaže kao nepredvidiv i problematičan akter. U stvarnosti, međutim, ovakvi tekstovi ukazuju na nešto drugo: medijski i institucionalni pokušaj da se utiče na Trampovu buduću politiku prema Ukrajini upravo u trenutku kada on otvoreno udara na strukture koje su godinama oblikovale američku spoljnu politiku, a koje nazivaju i „Dubokom državom“.
Da bi se razumelo zašto se ovakvi članci pojavljuju sada i kome su zapravo namenjeni, potrebno je sagledati širu sliku sukoba unutar američkog sistema moći.
Obrnuta psihologija
Ono što se trenutno dešava nije spontana medijska pojava, već sudar dve strukture moći u Vašingtonu koje koriste Ukrajinu kao polugu, a Donalda Trampa kao faktor koji im izmiče kontroli.
Donald Tramp ne „napada Ukrajinu“ u klasičnom smislu, niti „brani Rusiju“. On udara u institucionalni konsenzus koji je na snazi i agresivno oblikuje Kijev od 2014. godine, a koji povezuje bezbednosni aparat, deo obaveštajne zajednice, ključne medije i spoljnu politiku zasnovanu na trajnom konfliktu sa Moskvom. To je ono što se u javnom govoru naziva „Duboka država“, ne kao teorija zavere, već kao realna mreža interesa koja nadživljava izbore.
U tom kontekstu, članak u Njujork Tajmsu nije napad na Trampa, već pokušaj upravljanja Trampom.
Strategija je suptilna i oslanja se na obrnutu psihologiju. Umesto frontalnog osporavanja njegove politike prema Ukrajini, Njujork Tajms i njima bliski puštaju tekstove koji podsećaju na Trampove najtvrđe stavove o Kijevu, naglašavaju njegov lični prezir prema Zelenskom ali i prizivaju afere iz prvog mandata koje su ga skupo koštale.
Cilj nije da se Tramp „razotkrije“, već da se isprovocira korekcija.
Računica je sledeća: ako se Tramp suoči sa sopstvenim radikalnim izjavama iz prošlosti, mogao bi da ublaži retoriku kako bi izbegao novu institucionalnu konfrontaciju, posebno u trenutku kada konsoliduje vlast i udara po birokratiji.
Drugim rečima, ovakvi tekstovi nisu namenjeni javnosti, već samom Trampu.
Zanimljivo je i to što Njujork Tajms vrlo pažljivo bira formulacije. Oni ne tvrde da je Tramp bio u pravu ili da nije. Oni samo podsećaju da je krivio Ukrajinu, a ne Rusiju, za mešanje u izbore, kao i da je pokušao da uključi Kijev u istragu protiv Bajdena, pa i da je privatno ispoljavao otvoreni prezir prema Zelenskom.
To je psihološki pritisak, ne politički argument.
U isto vreme, Trampova strana koristi potpuno drugačiju logiku. Za njega Ukrajina više nije simbol „odbrane demokratije“, već finansijski i politički teret, loša investicija i prepreka njegovom širem cilju: razdvajanju Rusije i Kine i smanjenju američkog angažmana u beskonačnim ratovima.
Zato je i važan detalj iz članka o „hladnom prijemu“ Zelenskog na Floridi. To nije diplomatski gaf. To je signal. Poruka da se hijerarhija promenila i da se odnos prema Kijevu više ne podrazumeva.
Ukratko, ovih dana ne gledamo sukob Trampa i Ukrajine, već sukob Trampa i opasno moćnog sistema u kome je Ukrajina postala instrument. Mejnstrim mediji poput Njujork Tajmsa ne pokušavaju da promene mišljenje birača, već da utiču na ponašanje predsednika koji odbija da igra po starim pravilima koje sleduju London i Brisel.
Da li će ta strategija uspeti? To je otvoreno pitanje. Međutim, sama činjenica da se ide na psihološko manevrisanje, a ne na direktan napad, govori da kontrola nad Trampom više nije sigurna, a to je za establišment daleko veći problem od same Ukrajine.
