Od neuspeha do dominacije: kako je TOW postao globalni lider protivtenkovskog naoružanja

Nesuđene POVR za Jugoslaviju. Pisali smo već o tome Kako su nastale ubice teškog oklopa na ratištima, protivtenkovske vođene rakete. Usled ogromnog broja modela, predstavljamo povremeno, najznačajnije i najdugotrajnije modele, one koji su predstavljali standard u svojoj klasi. Jedna od takvih je i  BGM-71 ТOW.

Amerikanci su poznati po tome da često oružanim sistemima daju imena u obliku akronima (standardnih i obrnutih), abrevijatura i, ponekad, istorijskih ličnosti. Tako je ovo stredstvo dobilo naziv sastavljen od skraćenica BGM (B – mogućnost korišćenja više lansirnih platformi, G – upotreba s kopna i M – opšta oznaka za vođene rakete).

S drugim delom skraćenice već nema mnogo problema jer je ona svetski poznata i usvojena, tačno ilustrujući šta ovaj sistem radi – Tube-launched Optically-tracked Wire-guided (lansiranje iz cevi, optički praćeno i vođeno žicom).  Dobio je mnogo nadimaka od kojih je najpoznatiji onaj koji su mu pripisali Talibani – ”The finger of Death”, odnosno prst smrti.

Treba napomenuti da su Amerikanci doživeli potpun neuspeh u pokušajima da stvore svoju prvu PT vođenu raketu. Od 1953. do 1956. razrađivan je sistem SS-A-23 Dart (pikado strelica). Pošto je taj projekat propao, Amerikanci su 1959. godine počeli masovno da uvoze francuske S-10 i SS-11. U Americi one su dobile oznaku MGM-21 i AGM-22. 

Ove rakete prve generacije brzo su osvojile svet zahvaljujući fleksibilnoj francuskoj politici izvoza. One se često spominju kao prve PT rakete, mada je istina da su do prvog upotrebljivog modela stigli Švajcarci i Nemci. Reč je o raketi Kobra (COBRA –Contraves, Oerlikon, Bölkow und RAkete) pa ćemo i o njoj nekom prilikom napisati nešto više.

Francuske rakete u SAD su stavljali gde god su stigli – na oklopne automobile, tenkove, helikoptere. M-113 je modifikovan u T-149 s borbenim kompletom od 10 raketa SS-11. Samo za dve godine, od 1961. do 1962. uvezli su oko 16.000 francuskih raketa, od kojih su 500 preradili za upotrebu s helikoptera. U isto vreme počeli su da uvoze i francuski kompleks Entak.

Amerikanci se nisu predavali i kada su napravili raketu koja ih je zadovoljila, ona je brzo stigla u sam vrh najproizvođenijih i najmasovnijih sredstava, osvajajući tržišta i – ratišta. Osnovni model se navodi žicom, a može se koristiti sa svih mogućih platformi. Pripada grupi teških PTRK, odnosno kompleksa za koji je potreban veći prostor, prevoz i posada, za razliku od maljutke kod koje su ti zahtevi minimalni. Možemo je videti i na M1046 HMMW, bredliju, britanskim automobilima ”Links”, na helikopterima, itd. Proizvedeno je preko 700.000 raketa, od čega je u varijanti TOW-2A proizvedeno 118.000 komada (približna brojka).  

Kako smo već naveli, put do nje nije bio lak. Amerikanci su hteli, kao i kod svih drugih oružja, svoj proizvod. Ubrzano se radilo na zameni francuskih raketa. U junu 1968. godine kompanija Hjuz (Hughes Aircraft, Kalifornija) dobila je prvi ugovor za serijsku proizvodnju, u konkurenciji još dve kompanije.

Nešto kasnije, 1970. godine raketa BGM-71A (sa školskom varijantom BTM-71A) ušla je u naoružanje zamenjujući bestrzajni top M40 kalibra 106 mm, ali i francuske rakete ENTAC (američka oznaka MGM-32A) koje su zakupljene privremeno 1963. godine kao zamena za SS.10, dok ne počne masovna proizvonja američke rakete.

Proizvodnja TOW tekla je u nekoliko fabrika: Vazduhoplovnoj komaniji № 44 U Tusonu, Radfordu i u Hjuzu. Alternativna proizvodnja planirana je u korporaciji Krajsler koja je angažovala podizvođača Tiokol (Thiokol Chemical Corporation, Juta).

Amerikanci su 1968. godine otkazali rad na sistemu HM26, za primenu raketa TOW na helikopterima i počeli da razvijaju nezavistan sistem AH-56 Čejen (Cheyenne) za upotrebu na helikopterima UH-1B Irokez.

Međutim, U martu 1972. godine ipak je započeta modifikacije HM65  za korišćenje na helikopterima AH-1 Kobra, da bi već iste godine konkurentski program AH-56 bio prekinut. Te godine TOW je počeo svoj borbeni put u Vijetnamu gde je posebno na helikopterima korišćen specijalni sistem za navođenje. 

Da bi se njome uništio tenk nema potrebe za ozračivanjem ili merenjem dometa. Maksimalna daljina lansiranja bila je 3750 metara, a raketa se vodi pomoću konvencionalnog elektrooptičkog nišana. Centralna nišanska mreža se usmeri ka meti, raketa lansira, a operater drži mrežu na cilju dok raketa ne pogodi. Sve serijske varijante koriste takvo poluautomatsko vođenje s povratnom informacijom o traseru.

Na nišanu postoji kooridinator koji prati odstupanje trasera (ksenonske lampice na zadnjem delu rakete) i operator generiše komande popravki koje se prenose preko tankih žica. One se odmotavaju iz zadnjeg dela rakete. Neke varijante (TOW-2B Aero RF, TOW-2ARF, TOW BB RF) koriste radio-signal umesto žica. Da bi eleiminisao smetnje, operater prati samo IC zračenje trasera koje je modulisano na niskoj frekfenciji.

Razvojem TOW -2 kojim je omogućena plotunska paljba s više lansera, frekfencija je postala promenjiva i menjana je čak i tokom samog leta rakete, sasvim nasumično, kako je protivnik ne bi omeo. TOW-2 je uveo i dodatni traser koji stvara toplotu spajanjem bora i titanijuma. Brzina rakete je od 250-260 m/sec što je i danas više nego dovoljno da se teška meta ne može brzo skloniti, osim ako se ne nalazi blizu nekog zaklona, rupe ili zgrade…i pod uslovom da neko primeti dolazeću raketu, što je izuzetno teško. 

Bojeva glava je unapređivana, pa kod verzija TOW/ ITOW je kumulativna, a kod TOW-2A tandemska. Na posebnom nosaču, koja se nalazi na čelu rakete, nalazi se detonator – inicijalna igla koja aktivira dinamički zaštitni elemenat mete. Glavni kumulativni deo, kalibra 152mm i mase 6,12 kg, može probiti oklop do 900 mm iza dinamičke zaštite. Bojeva glava BOW-2B ima dva punjenja s oblogom od tantala i ona formiraju udarna jezgra. Svako od njih ima masu od 635 grama. Sam TOW BB koristi visokoeksplozivnu bojevu glavu od 2,8 kg.  

Modifikacije

Ova veoma uspešna i masovna raketa nije spavala na lovorikama, već je unapređivana na sve moguće načine. Stoga ima i veliki broj modifikacija, varijanti i podvarijanti:

● XBGM-71A: osnovna varijanta koja je dobila serijsku oznaku BGM-71A. 

● BGM-71B: raketa s povećanom daljinom; 1976. godine zamenila je osnovnu varijantu u serijskoj proizvodnji. Imala je, kao i sve druge, svoju školsku i manversku verziju.

● BGM-71C Improved TOW: rad na njoj počeo je 1978. godine i zadata sposobnost ostvarena je 1981. godine. Imala je nešto veću bojevu glavu, ali i dvodelni teleskopski nastavak. 

● TOW-2: daljim usavršavanjem stiglo se do još veće bojeve glave, produžetka teleskopskog nastavka koji je aktivirao b/g pre samog udara u cilj; poboljšana je smesa tvrdog raketnog goriva, unapređen traser, a posebno se poradilo na PED koje je digitalizovano.   

● BGM-71E TOW-2А: godine 1987. prešlo se na ovu modifikaciju, na kojoj je rađeno od 1984. godine. Ona je poesbno razrađena za upotrebu protiv tenkova s dinamičkom zaštitom. Koristila je tandem b/g mase 5,9 kg. Na repnom delu bio je smešten balans koji je omogućavao stabilniji let rakete. Ova varijanta bila je veliki korak napred jer su svi delovi sistema, od nišansko-upravljačkog do bojevog bili maksimalno digitalizovni. Te rakete korišćene su u Pustinjskoj oluji, kao i u mirovnim operacijama u Somaliji.

● BGM-71F TOW-2В. Nastavljeno je sa daljom modernizacijom druge generacije TOW, pa je unapređena verzija novog pokolenja stigla u trupu 1992. godine. Velika novina bila je upotreba režima OTA (Overflight Top Attack), napad iz gonje polusfere. Koristila je tandem bojevu glavu od tantala koja bi eksplodirala u mikrorazmaku. Udvostručeni su sistemi navođenja: optičko-laserski i magnetnometrički. Oni su radili istovremeno za slučaj da raketa preleti cilj. U tom slučaju putem magnetnog davača signala bila bi aktivirana bojeva glava koja se u tom trenutku nalazila nad velikom masom metala (tenkom ili drugim vozilom). Poluautomarski sistem vođenja takođe je modernitovan: raketa je letela na ranije ustanovljenoj visini nad linijom viziranja cilja, pa bi operateru ostalo samo da poravna mrežicu nišana s metom. TOW-2B nije bio zamena, već dopuna za TOW 2A.

● TOW-2N: godine 1989. u ”Hjuzu” su predstavili probne modele TOW-2N sa radio-kanalnim vođenjem u milimetarskom spektru talasa, ali serijski ova varijanta nije proizvođena.

● BGM-71G: i ovo je bila jedna od varijanti TOW-2B s novom bojevom glavom, ali ni ona nije ušla u serijsku proizvodnju. 

● BGM-71H: ”Hjuz” je bio uporan i predlagao je da se jedan broj raketa modernizuje radi uništavanja bunkera i drugih otpornih tačaka (Bunkers, Light Armor and Masonry – BLAAM). Ideja je bila dobra, međutim u magacinima nije bilo zaliha! Raketa je bila stalno tražena na bojištu, tako da nije imalo šta da ostane za modernizaciju. Početkom 2001. godine ”Hjuz” se vratio ovoj ideji pa je započeo rad na raketi BGM-71 H (TOW Bunker Buster) s novom bojevom glavom. Prema pouzdanim podacima, od 2006. godine ova varijanta se nalazi u serijskoj proizvodnji. 

Ova veoma uspešna raketa inspirisala je i druge konstruktorske biroe pa je stvorena porodica klonova u više država, čak i u samoj Americi. O njenom uspehu govore i taktičko-tehnički podaci:

Napomena: 

U poznatoj trilogiji Bila Ganstona (Alfa, Zagreb 1979/80) u tomu o raketama, navedeno je da je jedan od korisnika bila i Jugoslavija. Prema nekim podacima (Chicago Sun-Times, by Rowland Evans and Robert Novak), u vreme predsednika Džeralda Forda nabavljene su rakete, ali ne i lanseri, pa je program obustavljen usled političkih nesuglasica. Sumnjalo se da će preko Jugoslavije one stići u Sovjetski Savez; to je bilo jedno od objašnjenja.

U pitanju su bile BGM-71B rakete (TOW PIP, 3750 metara dometa umesto originalnih 3000 metara kod BGM-71A). Drugi put je pregovarano krajem osamdesetih godina, za BGM-71D rakete (TOW-2). Ove rakete su razmatrane kao povoljnije za montažu na naše gazele, umesto maljutki. Prema drugoj verziji, pošto smo mi bili prolazna stanica za oružje koje je uvoženo i Irak i Iran, samtra se da je poneki primerak zadržan na opitovanju.