Termobarične bombe – najjače konvencionalno oružje

Slušaj ovaj članak

Posle nuklearnog oružja, najjačim oružjem koje se pojavilo kao rezultat želje da se protivniku zada što teži udarac, smatraju se termobarične bombe. Kod nas su indeksirane kao PDAB (prostorno detonirajuća avio-bomba), mada se u našoj literaturi najpre pojavio akronim PUDS (pa čak i UPUDS): prostorno-udarno detonirajuće sredstvo, jedno od onih za koje se jedinom odbranom smatra to da niste tamo gde ona padne. 

Termobarične bombe
DEJSTVO PO KAPONIRU

Definicija ove bombe je vojnički sažeta i jasna: to je prostorno detonirajuća naprava koja koristi efekat raspršivanja zapaljive aerosolne supstance i detonaciju nastalog oblaka gasa.

Udarni talas prostorno-detonirajuće eksplozije, zbog zasićene zapremine aerosolnog oblaka i njegovog optimalnog širenja u svim pravcima i kroz sve otvore je izuzetno veliki, mnogo veći nego kod klasičnih eksploziva. Smatra se da joj je ekvivalent, po snazi i ubojnom dejstvu, mala taktička nuklearna municija. U novije vreme redovno se koristi izraz termobarična bomba. On predstavlja složenicu grčkih reči za toplotu i pritisak: termos(vruće)+baros(težina, pritisak). Laici, a najviše novinari, koriste i naziv vakuum bomba, zbog toga što prilikom eksplozije dolazi do potrošnje velike količine vazduha i stvaranja kratkotrajnog vakuuma. Efekat je poznat od ranije jer se primenjivao i primenjuje prilikom miniranja velikih požara naftnih ili gasnih bušotina, kada bi eksplozija nitroglicerina za trenutak usisala sav vazduh i tako ugasila požar.

Nastanak i razvoj

Kao i mnoga druga sredstva i ovaj izum nastao je kao rezultat kreativnosti i oružarskog genija Nemačke. Tokom Prvog svetskog rata Nemci su, zapazivši od ranije efekat eksplozije zapaljivih aerosolnih smeša u rudnicima, pokušali da iskoriste taj princip dejstva. Međutim, prave napore da se ova ideja oživi beležimo tokom Drugog svetskog rata kada se sve očajnije tražilo oružje odmazde, nešto što će za kratko vreme naneti ogromnu štetu i preokrenuti tok rata. Na tom zadatku najviše se pokazao inžinjer Mario Cipermajer. Međutim, Nemci nisu stigli iz poznatih razloga da razviju ovu bombu, mada su bili na odličnom putu.  Podsetimo se da su takve eksplozije bile relativno česte ne samo u rudnicima, već i u mlinovima za brašno (!), šećeranama i drugim pogonima gde dolazi do zasićenja radnog ambijenta raznim česticama;  svima je ova pojava ipak najpoznatija po eksplozijama gasa u domaćinstvima, bilo zbog instalacija i nepažnje u rukovanju, bilo same boce. Tom prilikom može doći i do lančane eksplozije i rušenja cele višespratnice. Ko je boravio ili živi u Banatu i drugim oblastima gde se ljudi mnogo više služe gasom, mogao je da vidi da se na prostorijama nalazi jedno prozorče sa okruglo isečenom rupom u staklu radi izbegavanja gomilanja smrtonosnog gasa.

Termobarične bombe
SEKVENCA AKTIVIRANJA AEROSOLNOG OBLAKA

Teorijska osnova poslužila  je Amerikancima da sa novom tehnologijom pokušaju (i uspeju) da naprave delotvorno (eufemizam za ubistveno, razarajuće) oruđe. U Vijetnamskom ratu SAD su izgubile više od pet i po hiljada helikoptera (ne računajući gubitke saveznika). Ti radni konji najviše su se kretali upravo iznad džungle pri desantima, povlačenju, doturu zaliha. Džungla je bila najveći problem uvek i svuda, a najteže je bilo kod evakuacije ranjenih. Često je bilo nemoguće sleteti, pa su vazduhoplovci pokušavali bombardovanjem da raskrče šumu, što je teško išlo usled žilavosti rastinja, pri čemu su šrapneli najviše proletali između drveća. Međutim, aerosolne bombe nisu ništa promašivale, pa su posade helikoptera sa dve do tri takve bombe mogle da raskrče sletno mesto. Pri tom je efekat bio zastrašujući i psihološki i materijalni, pa su Vijetnamci na vreme napuštali ratnu prostoriju i zasedu, kada bi ugledali tako naoružane helikoptere.

Trka je smesta započela. Amerikanci su svoje bombe “punili“ raznim vrstama ugljovodonika – etilenom, acetilenom, propanom, propilenom, pa i tečnim pirogelom (do tada najdelotvornijom zapaljivom smešom koja je gorela čak i pod vodom). Za to vreme Sovjeti su eksperimentisali s metalnim prahom raznih vrsta, jer su već imali veliko iskustvo u proizvodnji čvrstog raketnog goriva. Prve verzije su bile prilično zahtevne kad je reč o preciznosti, vremenskim uslovima i temperaturi (gasovi nisu imali delotvornu ekspanziju na temperaturama ispod nule). Svakako su i takve, prve bombe imale katastrofalan poražavajući efekat, pa su UN usvojile konvenciju o zabrani tog oružja…koju niko nije poštovao. I danas se rad na ovom sredstvu sprovodi u svim zemljama koje to mogu sebi da priušte (SAD, RF, Kina, Izrael, Nemačka, Japan). Posebno izdvajamo Španiju koja je imala interesantna rešenja. Zvanično je potvrđeno da je u razvoju španskih termobaričnih bombi učestvovala i korporacija “Rio Tinto“, te da su probe ove bombe obavljene na tuđoj teritoriji . Indusi su razvili tenkovsku granatu 120 mm sa termobaričnim efektom radi uništavanja utvrđenih otpornih tačaka. Velike sile imaju projektile i bombe u raznim kalibrima i za različite korisnike. Rusi za većinu svojih PT oružja i samohodnih sistema imaju i termobaričnu verziju, a sigurno je da to isto imaju i Amerikanci i Kinezi.

Termobarične bombe
TRENUTAK DETONACIJE

Ne treba zaboraviti ni to da su Amerikanci u Vijetnamu pokušali da naprave aerosolnu ručnu bombu radi lakšeg čišćenja tunela, pa im to nije uspelo. Zamenu su potražili u eksplozivnom punjenju s kartonom. Takođe, prema neproverenim tvrdnjama, “BrodoSplit“ je 1994. godine razvio prvu u svetu ručnu termobaričnu bombu, međutim za to nema pouzdanih dokaza. Ni JNA nije bila van tokova. Imala je (ako već nisu uništene) i aerosolne bombe domaće proizvodnje pod oznakom FAB-275 M91. Kao nosač tih bombi projektovana je i raketa (projektil) za višecevni bacač  “Košavu“.

FAB-275 M91 JNA
FAB-275 M91 JNA

Da li su je naši stratezi “zamaskirali“ iza uobičajenog naziva za avio-bombe (FAB – fugasna aviobomba) ili je neki drugi razlog u pitanju, no ona je svakako pojednostavljena verzija ruske bombe ODAB-500 PM. Nerado pišemo o sukobima na tlu nekadašnje zajedničke države, ali treba reći da ni ti okršaji nisu prošli bez krvavih i tragičnih posledica. Sredstva se gotovo i nisu birala. Često se spominje da su se vojnici jedne zaraćene strane (u nemogućnosti da  FAB-275 M91 koriste dejstvom iz vazduha (operacija “Zabraniti let“) dovijali tako što bi napravili jednu gigantsku praćku. Prema nepotvrđenim opisima, nju bi na dva kraja potegle mine iz minobacača, a sama bomba (koja je ležala u sredini te “praćke“), popularno nazvana “krmača“ bi negde već tresnula. Preciznost je bila na nivou slučajnosti, ali zato efekti nisu. 

Kako dejstvuje termobarična bomba?   

Već smo tome posvetili rečenicu-dve, no da sada preciziramo: eksplozija se događa u dve faze:

  1. Kada se bomba bačena iz aviona sjuri na programiranu visinu (u zavisnosti od cilja) aktivira se upaljač malog punjenja klasičnog eksploziva čija detonacija treba da ravnomerno rasporedi aerosolni oblak i oslobodi ga od metalne košuljice (“bojlera“). On se može aktivirati i daljinskim putem, kao i visinomerom, a prvi primerci su detonirani putem šipke približne dužine jednog metra koja bi prva dotakla tle ili objekat i tako započela pripalu.
  2. Posle 150 mikrosekundi aktivira se i drugo punjenje koje pripaljuje oblak aerosola koji se optimalno raspršio. 

Efikasnost oružja je zagarantovana i time što se u zonu dejstva ne mora isporučivati oksidant jer ga ima svuda okolo. Pritisci koje ovakva eksplozija stvara iznose i do 100 bara, a pri deset puta manjim vrednostima ljudima izleću oči, pucaju pluća, itd. Pošto se gas prostire nezavisno od prepreka (osim kod hermetizovanih prostorija), on prodire dokle god može i pri tom uništava (pali) sve što se tu našlo. Na taj način višestruko se povećava dejstvo u odnosu na fragmentarnu municiju. 

Termobarične bombe

Efekat je poražavajući. Izveštaj Human Rights Watch od prvog februara 2000. godine citira studiju koju je sačinila američka Obaveštajna agencija za odbranu: “Mehanizam uništenja žive sile je jedinstven. Ubija najpre udarni talas razbacujući tela, ali i vakuum koji usisava kiseonik usled čega pucaju pluća. Pored toga, dolazi do kardinalnih opekotina, pri čemu je moguće da žrtve i progutaju eksplozivnu smešu. Čak i da ne eksplodira, aerosolni oblak je sačinjen od visokotoksičnih materijla i agenasa pa je i na taj način fatalni kraj zagarantovan. Kada eksplodira u zatvorenim prostorijama, efekat je ogroman. Žrtve u blizini udarne tačke bivaju zbrisane, pucaju pluća, bubne opne, unutrašnji organi i dolazi do slepila (ako neko preživi).  Moguće je da žrtve koje nisu kontuzovane pate nekoliko sekundi ili minuta dok se ne uguše“. Reklo bi se da ljudski rod odavno nije smislio tako jednostavno sredstvo, s toliko umnoženih smrtonosnih ishoda.

Kako se zaštititi od termobarične bombe?

Propisi koje je usvojio evropski ATEX (Equipment for potentially explosive atmospheres) mogu se delimično primeniti i prilikom odbrane od vojne upotrebe. Pored ventilacije prostora (koja ne pomaže u zaštiti od eksplozije, ali može značajno da je predupredi u građanskim akcidentima), preporučuje se korišćenje higroskopnih površina i razblaživanje inertnim gasovima. Međutim, sve je to prevencija. Minimalna odbrana od prodora aerosolnog oblaka je hermetizacija prostorije koja bi morala da bude opremljena filterima s natpritiskom koji se koriste u atomskim skloništima). Ni to neće biti od pomoći ako takva bomba bude eksplodirala u blizini jer će pored rušilačkog dejstva ostaviti i živu silu bez vazduha, ali će umanjiti posledice.

Od zla oca i još gore majke

Dugo je najmoćnija bomba sa čvrstim, konvencionalnim (nenuklarnim) eksplozivom bila GBU-43/B.  Namenjena je za uništavanje podzemnih skloništa, strateških komandnih mesta, podzemnih tunela s dragocenom tehnikom, postrojenja za obogaćivanje uranijuma, itd.  Nju su Amerikanci nazvali“Majka svih bombi“ (Mother of All Bombs). Njena snaga bila je do 11 tona TNT i koristilo ju je Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF). Dužine 10 metara i mase 9,5 tona, ova bomba čak ni od strane Amerikanaca nije smatrana previše efikasnom. Praksa je pokazala da je protiv pešadije i oklopnih sredstava delotvornije koristiti niz manjih salvi kasetne municije. Međutim, ni ona nije najteža. Tu titulu nosi njena mlađa sestra GBU 57 (Massive Ordnance Penetrator). S masom od 13,5 tona može da prodre u dubinu do 60 metara zemljine kore ili 19 metara armiranog betona. Prvu seriju od 16 takvih bombi USAF je dobila još 2011. godine i nije do sada upotrebljena. Inače, poznato je da su i SAD i SSSR koristili termobarične bombe raznih kalibara u Afganistanu, Čečeniji i drugim ratištima.

MAJKA SVIH BOMBI
MAJKA SVIH BOMBI

U zemlji iz koje, najčešće, dolaze ogromne stvari (car zvono, car top, najveći bombarder, najveća podmornica), nije čudo da su se dohvatili izazova da naprave ne samo pandan, već i nešto znatno jače. Rusija je 11. septembra 2007. godine testirala najmoćnije nenuklearno oružje na svetu. Strateški bombarder Tu-160 bacio je bombu mase 7,1 tone i kapaciteta u ekvivalentu od 40 do 44 tone TNT, sa garantovanim uništenjem svega u radijusu većem od trista metara (tri fudbalska igrališta). Relativno male gabarite može da zahvali primeni nano-tehnologije. Odmah je dobila i nadimak – “Otac svih bombi“ (папа всех бомб) i predstavlja najjačeg člana porodice termobaričnih bombi. To je bio odgovor na “Majku svih bombi“. Njena oznaka je ОDAB-9000. 

OTAC SVIH BOMBI 001
OTAC SVIH BOMBI

Postavlja se važno pitanje – zašto se, kada je takva stvar, sva municija ne konvertuje u aerosolnu, odnosno termobaričnu? Odgovor je višeslojan i otkriva da ni ovo oružje nije savršeno, naprotiv: najpre, konvencionalnih MES ima na milione tona i milijarde komada, no to bi se vremenom nekako potrošlo. Prostorno-detonirajuća bomba ima samo jedno dominantno dejstvo – udarni talas. Ona ne proizvodi kumulativne ili fugasno-fragmentarne efekte. Dopunska mogućnost uništenja neke prepreke je veoma mala pošto je detonacija trenutno zapaljiva i nema produženog rušilačkog dejstva. Pri tom termobarične bombe mogu biti aktivirane samo u vazduhu, a ne u vodi ili zemljištu (tamo nema upotrebljivog kiseonika). Stvari se komplikuju i određenim meteorološkim uslovima – brzinom i pravcem vetra, vlagom u vazduhu, temperturom, itd. Tehnički gledano, nema ni opravdanja praviti mala punjenja, a ova velika zahtevaju i veliki, spor nosač koji je laka meta PVO svih vrsta.  

Teroristi i termobarične bombe i efekti

Ako su se velike sile i uzdržavale od primene ovih sredstava usled mnogo razloga (političkih, pre svega), teroristi taj problem nisu imali. Termobarične i gasno-eksplozivne smeše korišćene su 1983. godine u Libanu. Tada je, po svoj prilici, korišćen ekslozivni naboj pojačan propanom, butanom ili acetilenom. Prvi napad na Svetski trgovinski centar 1993. godine takođe je bio zasnovan na tom principu. Teroristi su koristili tri rezervoara flaširanog vodoničnog gasa  da bi pojačali eksploziju. Zabeležen je i napad na jedan noćni klub na Baliju 2002. godine. 

Iako nije direktan junak ove teme, spomenimo i to da “majka svih bombi“ nije mogla proći bez filmske slave, kad već nije mogla da se proslavi na nekom ratištu. Najpoznatiju ulogu odigrala je u filmu “Smrtonosni virus“ (Outbreak ) , snimljenom 1995. godine u režiji Volfganga Petersena. Posada “Herkulesa“ dobija zadatak da jedan gradić (zaražen smrtonosnim virusom koji je “pobegao“ iz američke vojne laboratorije) sravni sa zemljom kako se ne bi zaraza proširila geometrijskom progresijom na celu državu. Posle nadmudrivanja s generalom koji je uzročnik širenja tog virusa (igra ga odlično Donald Saterlend), helikopter u kome se nalazi pukovnik Denijels (Dastin Hofman), ometa avion koji je prinuđen da bombu baci u more. U filmu (što je kuriozitet) igra i Dejl A. Daj, ratni veteran koji je napisao knjigu po kojoj je snimljen film “Vod“ (“Platoon“), četvorostruki oskarovac.