Brzi odred Draže Mihalovića 

U proleće 1941. godine jezgro Jugoslovenske vojske u otadžbini činili su Brzi odred pukovnika Dragoljuba Mihajlovića i ostaci 1. jurišnog bataljona majora Miodraga Paloševića.

 Iako više epizodna, uloga Brzog odreda na operacijskom prostoru Druge grupe armija u Aprilskom ratu 1941.uklapala se u koncepciju jedinica specijalne namene. Naime, sve teža situacija na frontovima i ustaška pobuna u pozadini, posebno u Primorskoj armijskoj oblasti i zoni operacija Prve i Druge armije, sve više su otežavali položaj jugoslovenske vojske.

  Načelnik Operativnog odelјenja Vrhovne komande nemačke kopnene vojske (OKW) je 11. aprila u 17:00 časova predložio načelniku štaba 2. armije da 14. oklopna divizija započne nastupanje ka Sarajevu pravcem Bihać – Banja Luka. 

Operativno odelјenje jugoslovenske VK je 13. aprila izdalo Naredbu Br. 150 da se delovi Četvrte i Šeste armije spoje i, pod direktnom komandom VK, deluju kao IV armija (sa štabom u Jajcu). Glavni zadatak ”nove” armije bio je da zatvori pravac Banja Luka – Jajce  – Travnik -Sarajevo, i u tu svrhu poslato im je pojačanje iz sastava trupa Druge armijske oblasti. Komandant Druge armijske oblasti, međutim, istoga dana je u 13:06 časova, preko železničke stanice Donji Vakuf, iz Banja Luke primio depešukomandanta Četvrte armije, đenerala Petra Nedelјkovića, da ima mogućnost da odbrani grad ukoliko mu se železnicom, preko Jajca, uputi u pomoć bar jednan pouzdan pešadijski batalјon i jedna baterija.

Kako je komandant Druge armijske oblasti u Sarajevu i okolini imao na raspolaganju samo naoružani Barutanski (pirotehnički) batalјon jačine 400 lјudi i pitomce Vojne akademije (”Đački batalјon”), bez artilјerije, naređeno mu je da vozom, preko Jajca, za Banja Luku uputi Barutanski batalјon. Kada se to pokazalo nerealnim, Vrhovna komanda se odlučila da vozom, preko Tuzle, Nedelјkoviću u pomoć uputi ”Đački batalјon”, četu dopunske komande i jednu četu 27. pešadijskog puka Cerske divizije. Pri tome, niko nije razmišlјao sa kolikim zakašnjenjem je stigla Nedelјkovićeva depeša i niko nije bio svestan stvarne, trenutne situacije u Banja Luci. Usled pritiska nemačke 14. oklopne divizije i ustaških snaga, grad je bio evakuisan još u jutarnjim časovima, znatno pre dolaska trupa iz Sarajeva.

Komandant pozadine Druge armije, đeneral Čedomir Jovanović, iz Busovače je 13. aprila, još u 8:30 časova, poslao komandantu Pozadine VK Izveštaj O. Br. 100, u kome potvrđuje da je telefonom obavešten kako je Banja Luka evakuisana i da su na zgradama istaknute bele zastave. Jovanovićev izveštaj, međutim, uglavnom je bio posvećen očajnoj situaciji na području Hrvatske banovine.

  Komandant štaba Druge grupe armija (koji se, po Naređenju O. Br. 149, preselio u Gračanicu), armijski đeneral Milutin Đ. Nedić, bio je ogorčen neinventivnom, zastarelom i sporom organizacijom i sporovođenjem akcija VK pri gušenju pobuna i brzih intervencija na ugroženim prostorijama (prevoz nesigurnom i sporom železnicom, neadekvatne trupe i naoružanje). Nedić je 13. aprila u 15:00 časova komandantu Druge armije, đeneralu Dragoslavu Milјkoviću, saopštio da se ovakvi cilјevi mogu postići samo lakim motorizovanim odredima združenog sastava.

Milјković je trebalo da formira tri laka združena motorizovana odreda od kojih bi svaki činilo po 5 borbenih kola (jedan vod) Renault R-35, 5 kamiona od 2,5 t sa po 20 pešaka (100 lјudi, pri čemu bi u svakom kamionu bio po jedan mitralјez i dva puškomitralјeza 7,9mm zbrojovka M37 ili 7,9 mm CSRG M15/26), zatim jedan kamion sa brdskim ili polјskim topom (75 mm Skoda M28 odnosno 76,5 mm Skoda M28 ili bar 2 do 4 pešadijska minobacača 81mm Stock-Brandt M31), kao i jedan protivavionski mitralјez 8 mm i jedna radio-stanica. Marševski poredak ovih odreda načelno bi bio sledeći: izvidnicu bi činila troja bornih kola, u sredini, na bliskom odstojanju, kretalo bi se 6 kamiona (u sredini bi bio onaj sa topom i komandantom), dok bi u zaštiitnici bilo dvoja borna kola.

Na prvi pogled, može se zaklјučiti da je Nedić preuzeo najnoviju ideju  i iskustva britanskih The Long Range Desert Groups ili The Reconnaissance Corps. Komandant Druge grupe armija, međutim, samo je modifikovao nemačku ideju o jurišnim batalјonima iz 1916. godine (sastavlјenih od po 2 pešadijske čete sa ukupno 500 boraca, mitralјeske i minobacačke čete i baterije topova 77 mm).

• ORUŽJE DRAGOLJUBA Draže MIHAILOVIĆA I NIKOLE KALABIĆA
• ANGLO-AMERIČKA POMOĆ JVuO
• ELITA: Kratka istorija garde na našem prostoru
• STEN u Jugoslaviji (5-5)

   Milјkoviću je naloženo da, u nedostatku drugih trupa, najneophodnije lјudstvo (1-2 čete) uzme iz sastava Ličke divizije i prvi Brzi odred odmah uputi ka Derventi, radi tamošnjeg rašćišćavanja situacije. Nedić je već popodne istog dana, Naređenjem 0/0. Br. 78, ponovio Nalog, decidirajući da đeneralštabni pukovnik Dragolјub Mihailović (koji je preuzeo funkciju načelnika štaba Druge armije umesto đenerala Bogdana Maglića) rasvetli situaciju i uguši pobune na levom krilu Armije, na pravcu Doboj-Derventa-Bosanski brod (o situaciji kod Dervente nije bilo podataka niti se znalo stanje na terenu).

 Komandant Druge armije je tokom popodneva od vojnika 41. i 72. pešadijskog puka (što je upitno pošto je 72. pešadijski puk bio u sastavu Šumadijske divizije, na prostorima Treće armije odnosno trupa Treće armijske oblasti, negde oko Vardara), autočete i dva voda protivavinskih (PA) mitralјeza Zbrojovka 15 mm M35 diviziona VI armije, te polučete jednog od dva batalјona bornih kola Renault R-35 Vrhovne Komande, formirao prvi (i jedini) Brzi odred. Dragolјub Mihailović je već u večernje sate krenuo u pravcu Doboj-Derventa-Bosanski Brod. Odred se 14. aprila, oko 3:14 časova, zaustavio na 5 do 6 km od Dervente. Izviđačka odelјenja ustanovila su da mesto drže ustaše pa je odlučeno da se sa prvim jutarnjim zracima ono oslobodi. U napad je krenula jedna pešadijska četa na kamionima, vod bornih kola i vod PA mitralјeza.

Posle kratkotrajne ali žestoke borbe, ustaše su proterane iz Dervente i time je otvoren pravac prema Brodu. Mihailović je Brzi odred podelio u dve grupe; jedna je nastavila da čisti teren u pravcu Prnjavora, a druga, pod njegovom ličnom komandom, krenula je ka Bosanskom Brodu. Ova grupa je ispred Broda vodila borbe sve do 21:00 časova, kada joj je stigla smena. Znajući da je po naređenju Načelnika štaba VK (O. Br. 154 od 13. aprila) baziranje Druge armije na Doboj a komunikacijski pravac Doboj-Žepče-Zenica, Mihailović se u 23:00 časova sa svojim delom Brzog odreda, uputio za štabom Armije. U Doboj je stigao 15. aprila oko 7:00 časova i odatle je produžio ka Maglaju odnosno Žepče. Oko 8:00 časova, međutim, na putu su uleteli u borbu, pa je Mihailović naredio nasilno izviđanje prema s. Ševarlije (prva železnička stanica pre Doboja). Odred se na 40. kilometru severozapadno od Sarajeva, u blizini Doboja, u 12:00 časova ponovo upustio u žestoku borbu sa 36. tenkovskim pukom 14. nemačke oklopne divizije 2. Armije.

Uprkos herojskom otporu, nadmoćniji neprijatelј  uništio je sva preostala borna kola sada već bivšeg Brzog odreda. Tačno u ponoć, 15. aprila, ostaci jedinice krenuli su vododelnicom reka Spreće i Krivaje. Oko 8:00, 16. aprila, kolona se zaustavila u jednom srpskom selu radi neophodnog odmora i pehrane. U to vreme se saznalo i za prepodnevno naređenje VK (O. Br. 181) da je na frontu Druge grupe armija sa Nemcima zaklјučeno primirje. U želјi da izbegne predaju, Mihailović je sa ostacima odreda nastavio marš ka Petrovom Selu, gde je stigao 20. aprila. Osam dana kasnije, grupa je dostigla visinu Han-Pjeska, gde se spojila sa ostacima 1. jurišnog batalјona. Združena jedinica se u zoru 29. aprila prebacila preko Drine (južno od Slapa) a do 17:00 časova je iznad Zaovine prešla granicu između Bosne i Srbije. Praktično, pripadnici ovih jedinica specijalne namene predstavlјali su kostur buduće Jugoslovenske vojske u otadžbini.