ELITA – Kratka istorija garde na našem prostoru

Svaka armija ima svoju elitu i ona se, najčešće, vezuje za obaveze i službu pri suverenu dotične zemlje, odnosno njenih najviših rukovodilaca. Reč garda nam stiže iz starofrancuskog i protonemačkog jezika i znači zaštitu, obezbeđenje. Oružane snage imaju različite jedinice koje su u operativnom smislu elitne (padobranci, piloti, podmorničari, raketaši, jedinice posebne namene, itd). Gardom se bavimo kao elitom u protokolarnom smislu reči. U praksi to  oslikava  psihofičku i borbenu spremnost, izgled, itd. U antičkoj Grčkoj postojale su jedinice koje su odgovarale samo suverenu i štitile ga. Kod Homera se spominju evzoni, a tu su i hopliti,  gradska milicija naoružana dugim kopljima i teškom opremom. Najpoznatija garda antičkih vremena bili su rimski pretorijanci. U novije vreme, Sovjeti su  atribut gardijski dodeljivali jedinicama i sredstvama od posebnog značaja, pa je  i legendarna ”kaćuša” dobila taj naziv – gardijski reaktivni minobacač. Predmet ovog teksta biće naša savremena garda čija, relativno kratka, istorija jeste veoma burna, bogata i slikovita.

Prvi uniformisani gardista 1835. Akvarel Pavle Vasic
Prvi uniformisani gardista 1835. Akvarel Pavle Vasic

Za vreme Drugog svetskog rata  postojalo je čak pet gardijskih jedinica! Bataljon u Aleksandriji, lično obezbeđenje mladog kralja u Londonu, Srpska garda u okupinarom Beogradu, Gorska garda i prateći vod (četa, bataljon) Vrhovnog štaba NOV i POJ.


Kraljeva garda u oluji Drugog svetskog rata

Pred rat, 15. marta 1941. godine, tri artiljerijska oficira Kraljeve garde odlučila su da pređu u Grčku i bore se kao dobrovoljci protiv zajedničkog neprijatelja. Poručnici Zvonimir Vučković, Momčilo Smiljanić i Sava Konvalinka prešli su granicu kod Đevđelije, zaboli sablje u zemlju i o njih okačili pismo lično knezu Pavlu:

”Vaše Kraljevsko visočanstvo,

Izdaju koju spremate narod će osuditi. Mi smo za nju saznali i zato napuštamo Kraljevu gardu kojom vi komandujete. Odlazimo u Grčku da se stavimo na raspolaganje prijateljima za borbu protiv zajedničkog neprijatelja. Ako Vas narod zbog ove izdaje pozove na odgovornost, mi ćemo se vratiti u zemlju da se kao i naši očevi borimo protiv neprijatelja slobode” .

Prva kasanra garde u Pozarevcu
Prva kasarna garde u Pozarevcu

Kneza su prilikom puča priveli  major Živan Knežević (komandant bataljona u Pešadijskom puku, oficir za vezu pučista i Garde) i drugi oficiri. Zapaženu ulogu u puču odigrala je Garda. Jedan bataljon (pod komandom potpukovnika Stojana Zdravkovića) opkolio je dvor na Dedinju, a drugi (predvođen majorom Živkom Kneževićem) zaposeo je zgrade predsedništva vlade i glavnih ministarstava, kao i najvažnije raskrsnice. Četa artiljerijskog puka Garde zaprečila je prolaz iz pravca Banjice i Avale. Procene nedvosmisleno tvrde da bi knez Pavle opstao da je Garda bila na njegovoj strani.

Konjicka Garda 1892
Konjicka Garda 1892

Gardisti nisu učestvovali u ratnim operacijama, osim što je inžinjerijska četa srušila 12. aprila most na Savi. Šta se dogodilo sa ”tri ratna druga” koji su otišli u Grčku? Smesta su se vratili u zemlju! U krugu Garde sačekao ih je načelnik štaba, generalštabni major Miodrag Đorđević i dao im dalja uputstva. Momčilov i Savin divizion upućen je na istok, dok je Zvonimirova jedinica otišla je u Banat. Sudbina je režirala neobičan susret: Zvonimir Vučković i Momčilo Smiljanić sreli su se na mostu u Pranjanima kod Čačka, jedan kao četnički, a drugi kao partizanski komandant.

Muzicari garde, pocetak XX veka, akavarel Pavle Vasic
Muzicari garde, pocetak XX veka, akavarel Pavle Vasic

U zarobljeništvo je palo preko 270.000 vojnika i oficira, među njima je bilo malo gardista. Mladi kralj je ispraćen sa stanice u Topčideru delom konjičke brigade. Bilo je to poslednji put da gardisti daju protokol kralju. Odabrani gardisti  iz jedne čete pešadijskog puka, kao i lična kraljeva pratnja, vozom su otputovali preko Zemuna, Vinkovaca, Slavonskog Broda i Sarajeva do Nikšića, a zatim su dobili ”voljno” da se snalaze sami kako ko zna i ume.

Kralj Aleksandar vrsi smotru Garde
Kralj Aleksandar vrsi smotru Garde

Mali deo Jugoslovenske vojske prebacio se u Egipat i od Srba i Slovenaca, zarobljenika (interniraca) u logoru Agami, blizu Aleksandrije, formiran je  gardijski bataljon.

Gorska garda

Četničkog pokret Dragoljuba Draže Mihajlovića na Ravnoj Gori 13. maja 1941. formirao je ”Gorsku gardu Nj.V. Kralja”. Garda je na Suvoboru kod Rajca  prvog novembra 1942. godine dobila osveštanu zastavu iz ruku poručnika Neška Nedića, izaslanika Petra Drugog Karađorđevića. O prijemu zastave Draža Mihajlović je trećeg novembra izvestio telegramom dr Slobodana Jovanovića, predsednika vlade u izbeglištvu (Arhiv vojnoistorijskog instituta, emigrantska vlada, kutija 29-G, rb 18/6 i 21/6). Sam Draža je početkom tridesetih godina, kao đeneralštabni potpukovnik, bio komandant bataljona u pešadijskom puku, zatim i načelnik štaba u komandi Garde. Ostala je zabeležena epizoda u kojoj je komandant gardijskog puka tražio od komandanta Garde da se iz jedinice uklone poručnici Stevan D. i Dragoljub M. Mihajlović zato što su prijavljeni da na dočeku Nove godine sa simpatijama govore o boljševicima (Mile Bjelajac, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918-1921, Narodna knjiga Beograd, 1988. str. 76).

Ko je u Dražinom okruženju bio pripadnik predratne Garde? Pored samog Draže  i Zvonimira Vučkovića  tu su još bili potpukovnik Dragoslav Pavlović i major Dragutin Keserović, jedni od onih koji se nisu predali Nemcima.

Šta je, međutim, paradoks: na čelu Gorske garde nije stajao gardijski oficir, pa čak ni aktivni predratni starešina!Bio je to Nikola Kalabić, predratni geometar. Od vojnog iskustva imao je staž rezervnog poručnika. Do jula 1941. godine pripadao je četničkom pokretu Koste Milovanovića Pećanca, da bi se potom stavio pod komandu Draže Mihajlovića i pod njegovom komandom vodio brigadu, korpus i grupu korpusa Gorske garde u sastavu JVuO.

Garda, Dedinje,1934. godine
Garda, Dedinje,1934. godine

Kakva je bila sudbina ove kraljeve, odnosno Gorske garde?

Kralj Petar Drugi Karađorđević svojim ukazom od 29. avgusta 1944. zvanično je lišio Dražu Mihajlovića komande nad JVuO, a nekoliko dana kasnije , 12. septembra preko Radio-Londona odlučno osudio ”zloupotrebu imena Kralja i autoriteta Krune, kojim se pokušalo opravdati saradnju sa neprijateljem i izazvati razdor među borbenim narodom u najtežim časovima njegove istorije, koristeći time samo neprijatelju” (”Jugoslavija 1818-1988”, str. 690 . Ukaz kralja Petra Drugog o razrešenju Dragoljuba Mihailovića dužnosti načelnika štaba VK).

Zacetak Titove Garde kod Uzica u jesen 1941
Zacetak Titove Garde kod Uzica u jesen 1941

Ne piše izričito da je ovom prilikom ukinuta Gorska garda. Ona se, praktično, raspala povlačenjem Nemaca, kojima se Kalabić uzalud obraćao za pomoć.

”Srpska garda” u okupiranom Beogradu

Ovaj period  (okupacija Jugoslavije)  obrađen  je zahvaljujući bogatoj originalnoj arhivi koja je pala u ruke oslobodilaca 1944. godine tako da ne treba sumnjati u njenu verodostojnost. Istina je da je vlada okupirane Srbije bila kolaboracionistička. Armijski đeneral Milan Nedić, koji je u Prvom sv. ratu bio komandant puka i brigade, a između dva rata na čelu divizije, armije, glavnog đeneralštaba i Ministarstva vojske i mornarice, komandovao je u Aprilskom ratu Trećom grupom armija JV. Posle kapitulacije , kao otac Srbije ”prihvata mandat vojnog zapovednika u Srbiji” (”Jugoslavija 1918-1988”, str. 487-488, Obrazovanje kvislinške vlade Milana Nedića, prema ”Novo vreme”, 30. avgust 1941). Osniva vladu narodnog spasa (poznatu u narodu  kao ”Generalska vlada”) koja je aktivno služila okupacionoj sili u organizaciji eksploatacije bogatstava i policijskim zadacima. Nedić je direktno komandovao Srpskom državnom stražom. Ona se delila na gradsku policiju, poljsku žandarmeriju, seosku (pomoćnu) policiju i vatrogasne straže.

Vojna policija u civilu - Agentes in Rebus
Vojna policija u civilu – Agentes in Rebus

Pored  jedinica SDS, koje su od prvog dana upotrebljavane u borbama protiv NOP-a i pretrpele velike gubitke,Nedić je  imao svoju gardu koja se zvala Srpska garda. Ona je bila jačine  pešadijske čete. Neposredno je obezbeđivala vladu i predsednika obavljajući stražarsku i propusničku službu. Stražarska služba bila je i počasna straža, obezbeđujući predsednikovu rezidenciju (stan sa porodicom) i bila je pratnja prilikom kretanja. Počasti su odavane i okupatorskim oficirima koji su ga posećivali. Pripadnici  garde nosili su  uniformu pešadijskog puka Kraljeve garde, a od ličnog naoružanja imali su karabin i pištolj. Za pojedine poslove korišćena su i građanska odela.

Garda novih država (DFJ, FNRJ, SFRJ, SRJ, SiCG, Republike Srbije)

U septembru 1941. godine u Stolicama osnovana je straža Vrhovnog štaba. Godinu dana kasnije u Foči se formira prateća četa, a prateći bataljon, začetnik Titove garde, osnovan je u Bosanskom Petrovcu četvrtognovembra 1942. godine i taj dan se decenijama proslavljao kao dan Gardijske brigade. Još u toku rata, po oslobođenju Beogada, prvog novembra osnovana je Gardijska brigada sa sledećim sastavom: prvi i drugi pešadijski bataljon, oficirska i automobilska četa, specijalni vozni park, intendatura i sanitet.

Oficirska četa preuzela je ulogu nekadašnjeg konjičkog eskadrona koji je oduvek obavljao neposredno obezbeđenje vrhovnog komandanta. Konjički eskradron osnovan je krajem maja 1945. godine i imao je više od sto vojnika i starešina, sa 120 jahaćih grla. Komandir je bio poručnik Lazo Kovačević, zamenik potporučnik Rade Obradović, politički komesar poručnik Jevta Popović, a pomoćnik komesara Krsto Krdža. To je jedini eskadron koji je od prvog dana bio smešten u krugu Garde. Iduće godine, u novembru, Gardijska brigada prerasta u Gardijsku diviziju sa tri gardijske brigade i pratećim prištabskim jedinicama: konjičkim eskradronom, oficirskom četom, vojnom bolnicom, orkestrom, bataljonom veze, autobataljonom, vodom ABHO, komandom objekta i Domom garde. U martu 1948. godine Gardijska divizija preformira se u Komandu garde JA i stiče rang vojne oblasti! Dotadašnje tri brigade postaju pukovi, ali još uvek ostaju u istom krugu kasarnskog kompleksa. Treća brigada razdvojena je na artiljerijski i protivavionski puk. Istovremeno, obrazuju se u Zemunu i Zagrebu po jedan pešadijski puk, a u Sarajevu brdsko-planinski puk sa detaširanim bataljonom u Han Pijesku, kada se postavljaju i temelji ARK, odnosno glavnog ratnog štaba VK (”atomske komande”). To je bila, ujedno, i najviša formacija koju je Garda ikad dostigla. Komanda Garde imala je u svojoj nadležnosti : četvrtu gardijsku diviziju, 118. specijalni gardijski puk, oficirsku četu, komandu objekta, vojna dobra u Han Pijesku i Karađorđevu, vojnu bolnicu, vojnodisciplinski sud, orkestar, Dom Garde i list ”Gardist”. Štab je bio smešten kod kapije 5 u ulici Teodora Drajzera.

Topcider izmedju dva svetska rata
Topcider izmedju dva svetska rata

Suštinski naslednik ove formacije i realizator svih protokolarnih i radnih obaveza bio je 118. Specijalni gardijski puk koji je u svom sastavu imao tri bataljona – oficirski, podoficirski i vojnički, dve samostalne čete (inžinjerije i veze), dva voda (radni i sanitetski) i Vojnički klub.             
   
Godine 1953. Komanda Garde JNA smanjuje formaciju. Izdvaja se četvrta gardijska divizija i neposredno se potčinjava DSNO (državni sekretarijat za narodnu odbranu). Divizija , međutim, zadržava dotadašnji razmeštaj (najvećim delom u gardijskom krugu i pukovima u Zemunu, Sarajevu i Zagrebu), a njeni pripadnici su i dalje nosili gardijsku uniformu.

Specijalni gardijski puk  prerasta u 118. specijalnu gardijsku brigadu. Komandi Garde pridodaju se mornarički odred na Brionima i odred gardijskih brodova kod Ušča. Spec. gardijski puk proširuje se sa mešovitim artiljerijskim divizionom , saobraćajnim odeljenjem vojne policije (od 1960. godine) i još jednim vojničkim bataljonom. Prvog novembra 1954. godine u Zemunu gardijski puk dobija svoju zastavu. Sedam godina kasnije, na isti dan, 1961. godine slede najvažnije promene: Komanda Garde i njeni organi su rasformirani. Razdvaja se dužnost ađutanta VK od komandanta Garde. Specijalna,118. gardijska brigada postaje Gardijska brigada, preuzimajući ulogu komande garde JNA. Štab brigade potčinjen je ađutantu VK. Takva brigada imala je: oficirski bataljon, automatičarski i streljački bataljon i niz pratećih jedinica (mornarički odred, odred brodova, specijalnu auto četu, laku PA četu, građevinsku četu, redakciju lista, komandu stana, itd).

Nastup na paradi 1 maja 1965.
Nastup na paradi 1 maja 1965.

Posle smrti Tita, Gardijska brigada JNA preimenovana je u Gardijsku motorizovanu brigadu. Prvo je rasformiran Oficirski bataljon, potom je specijalna auto četa smanjena na vod, a mornaričke formacije prebačene su na komandu RM u Splitu, a zatim na komandu RRF u Novom Sadu. Posle osnivanja Memorijalnog centra, deo poslova preuzela je ta ustanova, a počasti kraj groba obavljala je i dalje Gardijska brigada. Brigada je imala  dva motorizovana bataljona (nastala od automatičarskog i pešadijskog bataljona), bataljon veze, laki artiljerijsko-raketni divizion, pet samostalnih četa (inžinjerijska, tehnička, intendantska, oklopna i četa vojne policije), četiri samostalna voda (specijalni auto vod za posebne namene, auto vod za potrebe Brigade, vod ABHO i sanitetski vod sa ambulantom), komandu stana, građevinsku sekciju, protivpožarno odeljenje, Vojnički klub, Dom garde i orkestar. Ojačava se bataljonom vojne policije, pozadinskim bataljonom i bataljonom za obezbeđenje, kao i auto četom i oklopno mehanozovanim bataljonom.   Štab tako formirane brigade neposredno je bio potčinjen SSNO, a deo naređenja primao je od kabineta Predsedništva, odnosno službe protokola.

Sedmog avgusta 1992. godine obrazuje se Korpus specijalnih snaga u čiji sastav su ušle prva okolopna brigada, 63. padobranska, 72. specijalna i Gardijska motorizovana brigada VJ. Šestog maja 1994. godine na godišnjicu nastanka garde kod nas, Gardijskoj brigadi je promenjen dan . Godine 1997. Garda po treći put postaje samostalna! Izlazi iz Korpusa specijalnih snaga i postaje ponovo Gardijska brigada.

Konačno, posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, ukazom predsednika Republike Srbije, 30. novembra 2006. godine, tadašnja Gardijska brigada preformirana je u Gardu Vojske Srbije. Na svečanosti upriličenoj tim povodom, komandantu pukovniku Goranu Radovanoviću uručena je  zastava jedinice. Tako je ova jedinica služila  šest država, a da nije  promenila mesto stana.

Komandanti

Prvi ratni zadatak ova jedinica (u obliku voda, bolje rečeno grupe stražara) imala je u Mišićevoj kući u Struganiku, gde su se sastali Tito i Draža Mihajlović. To je bilo 19. novembra 1941. godine , a grupom je komandovao politički komesar iz valjevskog partizanskog odreda, Srećko Milićević.

Gardijska znacka SFRJ
Gardijska znacka SFRJ

U Stolicama, 22. novembra iste godine  grupi se priključuju borci rađevske partizanske čete i komandu preuzima Laza Tripković. Sedam dana kasnije formira se straža VK, a u Novoj Varoši, decembra iste godine prateći vod . Komandir je i dalje bio Laza Tripković. Na proleće, 18. marta 1942. godine u Foči se formira prateća četa i komandu preuzima Momčilo Moma Đurić.

Sledi važan događaj u klasifikaciji i formalizaciji jedinica pod Titovom komandom:  desetog avgusta 1943. godine uvode se činovi umesto zvanja. Ukazom VK dobijamo prvih deset generala, šest pukovnika, 33 potpukovnika, 69 majora, 82 kapetana, 87 poručnika, 107 potporučnika,  168 zastavnika i starijih vodnika. Zastavnici su tada bili najmlađi oficirski činovi. Lični pratioci VK u to vreme bili su Boško Čolić i Zaharije Strugar. Godine 1944. komandant pratećeg bataljona postaje kapetan Miodrag Janković – Mića.

Prvi posleratni komandant Gardijske divizije bio je potpukovnik Milan Žeželj koji godine 1947. dobija čin generala. Komandanti GB su u to vreme bili potpukovnici (kasnije generali i dugogodišnji Titovi pratioci) Marko Rapo i Franjo Herljević (koji je u vreme krize na Kosovu 1981. godine bio ministar SSUP). Posle ove dvojice za komandanta dolazi Filip Jandrićević.  Nasleđuju ih Franc Peterka (pukovnik, kasnije general), Rajko Maričić (general-major) i Miodrag Đukanović. Najpoznatiji i s najdužim stažom komandanti počasnog bataljona bili su Paško Imamović, Novica Marković, Milutin Đorić i Mile Mrkšić, a zatim i celom formacijom Mile Panić i Veselin  Šljivančanin.

Kada je Gardijska brigada prerasla u motorizovanu, komandanti su joj bili Ljubiša Stojimirović, Milomir Miladinović, Milivoje Bojić i Slavoljub Šušić.

Zadaci i obaveze

Protokolarne obaveze garde su svima poznate. Ono što se manje zna jeste da se život gardista sastoji u najvećem delu u obezbeđivanju raznih objekata i ličnosti (vrlo zahtevan, ali i zamoran posao), kao i u stalnom vežbanju strojevih radnji. Pošto se ova jedinica posle Prvog svetskog rata  proširila , čime su se povećali njeni trupni zahtevi, ona je, na neki način predstavljala vojsku u vojsci. Tada je formiran kompleks koji se proteže od ulice Jovana Marinovića (kapija četiri) kod Železničke bolnice, pa do Doma garde u Topčideru. Jedinica je imala  brojne nekretnine, ekonomije, ali i mnoštvo specijalnih službi, specifičnih za protokolarne radnje (VTO i VTS sa garažom luksuznih vozila i motorcikala, fundus garderobe počasnih odela, instrumentarijum orkestra, sopstvenu puškarnicu, autonomne centre veze, magacine, svoju centralu s generatorima, rezervne položaje, itd).

Savremeni egzercir
Savremeni egzercir

Objekti koje je ona obezbeđivala  su brojni , a poslednjih godina neki od njih su skinuti s liste usled nekorišćenja ili uništenja u bombardovanju (garaža Plavog voza, Maršalat koji je srušen,  rezidencija u Užičkoj 15). Na tom spisku su Beli dvor (sa Lisičjim potokom), komunikacijski centri na nekoliko vrhova, rezidencijalni objekti predsednika Republike kod Bele Palanke i u Dobanovcima kao i razne vrste skloništa, od kojih je najpoznatije ono pod kodnim imenom ”Karaš” (nekada treći sektor u ulici Teodora Drajzera), a tu je i Karađorđevo (lovište i rezidencija u opštini Bačka Palanka).   Dobanovci su uvek bili interesantni jer su malo udaljeni od rezidencije , ali  prilično sklonjeni od pažnje radoznalih posmatrača. Tačan naziv kompleksa je Dobanovački zabran, koji je velikim delom u stoletnoj hrastovoj šumi. Podeljen je na rezidencijalni i ekonomski deo (kao i Karađorđevo). Prilazi mu se s autoputa, ali i od strane Petrovčića (gradska opština Surčin). Rezidencijalni deo sastojao se od objekta ”Stara vila” sa pomoćnim objektom . Objekat ”Mala vila” koristili su ađutanti. Tzv. ”Novu vilu” sravnili su sa zemljom tokom bombardovanja. Ima i  podzemnih objekata i skloništa, što i danas izaziva protivurečne tvrdnje. Za potrebe protokola  status garde je imala i  139. gardijska brigada mornaričke pešadije, sve do 1981. godine.

Na dan GB, četvrtog novembra 1977. godine , povodom 35. godišnjice Pratećeg bataljona, predstavljena je  značka Garde u dve veličine. Dan ranije, delegacija jedinice, na čelu sa generalom Maričićem, uručila je Titu zlatnu značku Brigade.

Sumirajmo sudbinu ovih jedinica :

  1. Gorska garda JVuO  derogirana je odlukom kralja Petra Drugog. Potrajala je nepune četiri godine.
  2. Aleksandrijski bataljon imao je gardijsku četu koja je ostala bez obaveza prelaskom kralja u London. Ona je trajala najkraće, pošto je kralj već u junu prešao u Englesku.
  3. Obezbeđenje kralja u Londonu bilo je nominalno gardijsko, protokolarno, ali nije imalo vojnu funkciju jer se kralj (dovršivši školovanje na Kembridžu) prijavio  kao dobrovoljac u RAF.  Obezbeđenje ne samo njega već i drugih izbeglih vladara obavljale su specijalne jedinice britanske armije. Kralj je  abdicirao drugog marta 1945. godine , te je time i ta Garda otišla u istoriju.
  4. Nedićeva Srpska garda je poživela kao i Gorska garda, jer je  kasnije formirana, a isto tako  kasnije nestala, oslobođenjem Beograda i bekstvom Nedića.
  5. Garda VS nastavlja pravni kontinuitet prethodne formacije, oslanjajući se na tradiciju staru 191 godinu.
Garda danas – novo vreme, novi običaji…

Ni Gardu nije mimoišle tranzicija. Jedincu su, inače, pratile česte promene, tako da ni ove ne treba mnogo da nas začude, pogotovo što su naše Oružane snage prošle golgotu više ratnih sukoba, društvenih promena, pritisaka svih vrsta i prilagođavanja novim vremenima. To se posebno odnosi na period posle bombardovanja, kada su neki objekti Garde bili uništeni, otuđeni ili izbačeni iz upotrebe. Po onome što se zna (mada ništa više, izgleda, nije vojna tajna), prvi bataljon (počasni), premešten je u kasarnu ”Vasa Čarapić”. Drugi bataljon je ostao u krugu Garde i bavio se (bavi) stražom; prva i druga četa su podelile obavezu zaštite Karađorđeva, Avale, Dvora, Užičke, Dobanovaca, Bukulje i zgrade predsednika Republike, a u trećoj četi obavlja se obuka. Vojno-policijskom bataljonu dodeljena je zaštitna obaveza na objektu Generalštaba, a u svom sastavu GB ima još i divizion PVO, inžinjerijsku četu i vod veze. Na sajtu Garde može se videti trenutno formacijsko stanje .

Garda je dočekala i to da se postrojava u počast fudbalera и koristi  u neke druge, reklo bi se neočekivane i trivijalne svrhe, no kako rekosmo – novo vreme , novi običaji.

Posebno mesto u njenom životu sada zauzima koreografisani egzercir; reč je o više različitih unikatnih strojevih radnji u kojima se menjaju formacije u zavisnosti od mašte koreografa, tako da nemamo više samo špalir ili počasni stroj (u jednom, dva ili četiri reda), već se uvežbavaju opozitni špaliri, susreti i preplitanja strojeva u pokretu, rad s oružjem na uzastopno smicanje, preokretanje i zaokretanje; sve ono što je sada u svetu popularno i atraktivno, a nije samo odavanje počasti. Te radnje više služe propagiranju vojne službe nego protokolarnim počastima i obavezama vezanim za doček i ispraćaj visokih gostiju.

Savremeni egzercir
Savremeni egzercir

Kad sve prođe, ostanu dokumenta, zapisi, uspomene i fotografije. Ova fotografija, nezavisno od teksta, zaslužuje poseban komentar. Snimljena je tokom prvomajske parade 1965. godine. To je bila i poslednja parada koja se održavala svake godine jer su ekonomski razlozi uticali na to da se ubuduće organizuje svakih pet godina i to na Dan pobede i samo u Beogradu. Međutim, ono što za ovu fotografiju jeste interesantno i što je predmet analize stručnjaka za strojeve radnje i počasti jeste sledeće: fotografija nije pozirana! Načinjena je tokom parade, ”a vista”. Ako uzmete lenjir i počnete da proveravate ravnanje po dubini i po širini videćete da je u pitanju perfekcija koja se postiže samo upornim vežbanjem i poverenjem u svoje mogućnosti. Eto, to je onaj najvidljiviji, najlepši deo ovog mukotrpnog posla.

Naši poznati autori, mr Dušan Babac i prof Čedomir Vasić, objavili su dve studiozne monografije o istoriji Garde u Srbiji. Ovo je viđenje našeg saradnika D. Ivića, vise usmereno na pozni istorijat Garde.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.