Lend liz za Ukrajinu

Slušaj ovaj članak

Ili: da li se istorija ponavlja…

Agencijska vest je, po običaju, bila štura i sročena za one koji znaju da je protumače i posle drugog, trećeg sloja: Kongres SAD je 28. aprila ove godine većinom glasova usvojio “Zakon o zajmu u odbranu demokratije u Ukrajini 2022. godine“, br. 3522, a Senat je dokument odobrio šestog aprila.

REZULTATI GLASANJA ZA NOVI LENDLIZ
REZULTATI GLASANJA ZA NOVI LENDLIZ

Pošiljke po osnovi ovog zakona izuzete su od ograničenja nametnutih Zakonom o stranoj pomoći i Zakonom o kontroli izvoza oružja. Isporuke će se vršiti bez avansa. Predsednik SAD mora da uspostavi ubrzanu proceduru u roku od najviše 60 dana za isporuku naoružanja i druge opreme.

Prvi  zakon pod tim imenom je usvojen pre napada na SSSR. On je mnogo pomogao savezničkim armijama, ali je još više pomogao Americi, o čemu svedoči podatak da bi zamah vojne industrije dosegao svoj “pik“ 1948. godine, što će reći da su se Amerikanci tek “zagrevali“ kada je rat završen. O tome ko je, kada i kako otplatio svoje dugove, takođe smo pisali.

Šta možemo videti iz ove vesti? Najpre: ne mora da se uplati avans, ali sve mora da se plati. Drugo, za “papirologiju“ koja će, usput, kroz razne takse i doprinose, takođe poništiti jedan deo vrednosti pomoći,  treba mesec do dva dana. Na to dodajmo pakovanje, transport iz Amerike ili iz neke od njenih baza u blizini, kao i prihvat na samom terenu kada prodavac predaje odgovornost kupcu.  Kao što znamo, mnogo takve isporučene “robe“ uništeno je još na ranžirnim rampama i u magacinima, ne stigavši ni do polaznih kasarni ili položaja. Kao što vidimo (ili bar tako javljaju) ruski ’’Kalibri’’ nepogrešivo precizno uništavaju prispelu pomoć već prilikom ulaska u Ukrajinu.  Ipak, sve je to bezazleno u odnosu na stvarne probleme koje znalci podrazumevaju i shodno tome stvaraju  sliku, za razliku od samouverenih analitičara i raznih blogera, kojima su proizvoljnost i nagađanje najvažniji argumenti. Medijski rat čini svoje, pa se, nažalost, i kod nas na televizijama  pojavljuju komentatori koji kao da su izašli iz udžbenika predvojničke obuke, pozivajući se na teorije koje odavno više ne važe. Rusi s tim nemaju problema jer ne moraju ni od koga ništa da uvoze, brinu da li će biti presretnuto, pokradeno, zakinuto, da li će neki član NATO ili sused staviti veto, itd.  

LENDLIZ
LENDLIZ – DRUGI DEO

Šta se iz ove vesti ne vidi? Mnogo toga! Samo izuzetno verzirani poznavaoci mogu da pretpostave koji i kakav će “blok“ F-16 Ukrajinci dobiti. USAF stalno nadograđuje taj avion, pa se i u blokovima nalaze podvarijante. Fabrika više ne proizvodi ove avione za USAF, već samo za izvoz.

Budući da USAF stalno nadograđuje F-16, stariji modeli se prodaju kao zastareli, smatraju se odbrambenim viškom ili se kanibalizuju. Pri tom je sistem isporuke (ograničenja, zabrane, itd) veoma složen i selektivan. Veoma lako se može dogoditi da Ukrajini stignu polovni avioni sa izvesnim poboljšanjima, možda čak i kao transfer iz nekih zemalja NATO u okruženju. Da li će to biti mačka u džaku, saznaće tek kad ih preuzmu. Blok 25 pojavio se u C varijanti još u junu 1984. godine, a do sada se pojavilo još šest novih blokova!

Pogledajmo s kakvim problemima će se susresti ukrajinski profesionalci koje političari, po svoj prilici, ne slušaju previše. Iza optimističkih izjava kako bi  “Abramsi“ i “Sokolovi“ (F-16 Falcon) mogli sudbonosno promeniti stanje na ratištu, stoji, naravno, propaganda neutemeljena na stvarnoj slici stanja. Dobro je da se ljudi hrabre svakom vrstom pomoći, ali je loše kada taj balon hvalisanja i hrabrenja pukne ili se izduva. Primeri problema sa prihvatom tuđe tehnike koje ćemo navesti su neuporedivi (na štetu sadašnjeg stanja!), ali su sasvim dovoljni da slikovito najave s kakvim će se problemima s ovim lendlizom susresti Ukrajinci, pod uslovom da sve protekne u najboljem redu i oruđa stignu u njihove ruke. U poznatim memoarskim knjigama Pokriškina “Spoznaj sebe u bici“  i admirala Levčenka “Zajedno s flotom“, možemo videti koliko problema su Rusi imali da prihvate nova sredstva, uvežbaju se na nima i onda krenu u bitku.  Pri tom ne računamo svakodnevne probleme logistike i održavanja, remonta, itd, kakve inače imaju i sa svojom opremom.

Šta je o  Lendlizu pisao Pokriškin, pilot svetskog glasa, u čije se znanje, iskustvo i kompetentnost teško može sumnjati? Od avgusta do decembra 1942. godine njegov puk nije učestvovao u bitkama jer je imao pripreme za prihvat američkih aviona i opreme. Posle teorijskog dela i izučavanja uzoraka, početkom 1943. godine kompletan puk odlazi u Iran kako bi se upoznao i ovladao novom tehnikom. Za to mu je bilo potrebno gotovo osam meseci!  U čemu je problem, to svi znamo: sam pilot je mogao posle nedelju dana obuke da prilično sigurno upravlja letelicom, ali on nije sam. Recimo da je on vrh ledenog brega u čijem podnožju se nalazi velika i brojna baza zemaljskog osoblja.

Kako to danas izgleda?  S puno autoriteta neki analitičari istupaju  kao da avioni F-16C/D, blok 25, stoje već negde poređani  na granici i samo čekaju svoje pilote koji će, pilotirajući njima, napraviti neočekivanu štetu okupatoru, vratiti prevlast i preokrenuti tok bitke…kao čarobnim štapićem.  

Poleteti, reklo bi se da je najlakša stepenica. Ono što svi znaju jeste: da bi pilot izvršio jedan jedini borbeni zadatak potreban je precizan i nepogrešiv rad desetina ljudi: inžinjera, mehaničara, električara i elektroničara, hidrauličara, oružara. Pored toga, tu je i aerodromska služba, medicinsko osoblje, logistika, itd.  Najveći deo vremena potroši se na obuku neletačkog osoblja. Inžinjeri koji su radili ranije sa motorima Klimov, Saturn ili Turmanski, moraju da upoznaju sve karakteristike i mogućnosti motora General Electric ili Pratt&Whitney. Inžinjerima koji se bave instrumentalnom tablom zadatak je relativno lak – prevesti nazive i mere, izvršiti kalibraciju radi prelaska u metrički sistem, ubaciti softverski dodatak prilagođen ukrajinskom jeziku. Sa novim, do tada nepoznatim, avionom dolazi i nova paleta oružja i oruđa. Pri tom se redovno održavanje pojavljuje kao veći problem od same opravke jer mnogo toga na zemlji, u radionicama, pravljeno je za drugi merni sistem i druge modele. Zato se preobučavaju ne samo piloti u jednoj eksadrili (puku, itd), već kompletno osoblje, ali to je notorna stvar pa je ne treba posebno isticati. Međutim, upravo to se zaboravlja!

Posao na prihvatu, uvežbavanju i odličnom upoznavanju novog sredstva je veoma zahtevan. Greške i neznanje plaćaju se, najčešće, životom ili značajnim traumama, gubitkom aviona u borbi ili tokom trenažnog leta.  Pri tom protiv sebe imate neprijatelja koji ima ogromno iskustvo i nalet na svojoj mašini i oseća se u njoj kao deo nje što mu daje samopouzdanje i dodatno uliva hrabrost. Koliko treba vremena ukrajinskom pilotu da se navikne na F-16 (ili bilo koji drugi avion), kako ne bi, u presudnim trenucima koji se mere delićima sekunde, učinio nešto mahinalno, po navici?

Ovde se stvari dodatno usložnjavaju, jer savremena PVO ne zna za imenicu patriotizam već za otpornost i žilavost aviona, veštinu pilota da predvidi opasnu sistuaciju ili da ume koristiti indikatore upozorenja. Prelazak sa MiG-29 na F-16 C/D je neuporedivo složeniji nego na prvim generacijama reaktivne avijacije. Treba poznavati jezik, komunicirati s instruktorima, prevesti sve napise i uputstva. U SAD se time isporučilac verovatno neće baviti. Ne postoji validan podatak o prelasku s jednog aviona sovjetskog (ruskog) porekla na drugi, američki. Ima zemalja koje su to već uradile, ali o tome ne govore mnogo. 

Poslužićemo se onim što je dostupno: da bismo olakšali poređenje uzmimo za primer prelazak sa aviona Su-24 na avion Su-34. Da pojasnimo za laike, mada je takvih malo: reč je o istoj fabrici, istoj školi, pa i o istoj nameni – frontovskoj avijaciji,  s tim što napredniji, Su-34 ima i mogućnost lovačkog dejstva, što će reći da su mu manevrabilnost i ubojitost povećane. No, mnogo toga je olakšano. Na instrumentima i displeju, kao i na svim delovima aviona, napisi su na ruskom. Prema pouzdanom izvoru, u koji nemamo razlog da sumnjamo, preobuka i prelazak obavljeni su u Četvrtom saveznom centru za obuku i pripreme “Valerij Čkalov“ u Lipecku, poznatoj bazi frontovske avijacije.  Uzimajući u obzir da su korišćena četiri aviona (Su-34 je dvosedi, pa se trenaž lakše izvodi) , na svakog pilota utrošeno je od 70 do 80 sati naleta. U te nalete uklopljeno je pilotiranje, gađanje, bombardovanje i razni manevri osnovnog i višeg pilotaža. Pri tom je i tehničko osoblje preobučavano. Naravno, na istom jeziku, bez prevodilaca. Radi se, kako rekosmo, o avionima istog konstruktorskog biroa, ali različitih generacija, a preobuka je trajala – više od pola godine!

Istine radi, treba navesti da i tu postoje nijanse. Rusija u to vreme nije vodila ratne operacije; godine 2012. preobučen je 47. bombarderski puk, a četiri godine kasnije, 2016. to je uradio i drugi bombarderski puk. Nikome se nije žurilo ali ni razvlačilo, aktivno je korišćena obuka na simulatorima, sve je rađeno “po knjizi“. Nije neka velika nauka ili otkriće ako kažemo da je mirnodopska obuka svakako duža od ratne – ali i sigurnija, temeljnija!  Rezultat te obuke pokazao se već u Siriji kada je upravo 47. bombarderski puk iskazao svoju vrednost, zasnovanu ne samo na odličnim avionima, već i na temeljno urađenoj obuci. Pokušajte da zamislite kako će se osećati ukrajinski piloti ( pretpostavimo da se neće nasedeti u simulatorima letenja). Pored toga, čim se sazna gde se oni uvežbavaju, stići će krstareće rakete ili lovačka avijacija. Reklo bi se da je obuka na teritoriji Ukrajine malo verovatna.

KOKPIT MiG-29M
KOKPIT MiG-29M

Šta onda ostaje Ukrajincima za preobuku i navikavanje na nov sistem? Neutralne teritorije Poljske, Rumunije, Bugarske, Češke i Slovačke. To znači dodatne troškove, odvojen život, itd. Ali, tada dotične države više neće biti neutralne pa se ne zna kako će reagovati ruska strana za koju smo već utvrdili da ne belefira kada su njeni interesi ugroženi. Već smo videli na primeru siromašne i male Moldavije kako je odbila da uputi vojnu pomoć Ukrajini. Iste te Moldavije koja je budzašto prodala Amerikancima, svojevremeno, eskadrilu MiG-29 koji se sada vraćaju u Ukrajinu…za kanibalizaciju! Da li će Ukrajinci uopšte imati vremena da se pripreme za ovu fazu operacija, ili će neko razuman u vojnom vrhu morati da žrtvuje neke stvari kako bi dobio siguran letački personal, po cenu da nebo brane samo sa zemlje? Odgovor ne znamo, ali znamo da ni to nije sve. Ako političari vole da budu optimisti (bar preko medija), takav luksuz vojnici nemaju. Bezbedna granica za F-16 (ako poleti, recimo, sa aerodroma Ivano-Frankovsk sa zapada Ukrajine, ili s aerodroma Jasi u Rumuniji, do mesta dejstva) je oko 700 kilometara. S obzirom na to da je borbeni radijus F-16 oko 1.500 kilometara (sa tip-tankovima i nepotpunim borbenim opterećenjem), računica kaže da će taj avion morati da potroši polovinu udaljenosti dok dođe do reona dejstava. Kako stoje stvari, ova pomoć iz Lendliza nema optimističnu perspektivu u sledećim nedeljama i mesecima, a “svi“ su glasni u tome da će upravo ona promeniti, pa čak i prevratiti situaciju na ratištu.   

Da li će SAD Ukrajini prodati  najnovije aparate koji imaju softver kakav koriste američki piloti, a shodno tome i podvesno naoružanje, rezervne motore, dodatnu opremu? Da li će rizikovati da neki F-16, opremljen vrhunskim vojnim tajnama, padne iza ruskih linija? Sumnjamo. Pored toga što smo spomenuli da je reč o doktrinarno različitim dizajnerskim i konstruktorskim školama i idejama, zna se da blok D nije daleko odmakao od bloka F-16 A/B. On je veoma lagan (12 tona normalne težine naspram 15 kod MiG-29) i sposoban je za manevarsku borbu, odnosno dog-fajt.  Naoružan je projektilima vazduh-vazduh i vazduh -zemlja, a može se koristiti čak i kao jurišnik ako mu se doda kontejner s topom od 30 mm i laserskim nišanom. Šta jeste onda problem, kod ovako opasne “osice“? U toj jurišnoj varijanti on neće imati dodatni oklop, jer bi ga to potpuno kompromitovalo na ratištu, uskraćujući mu prednosti koje ima. Ako Ukrajinci nemaju nameru da ga koriste za jednokratnu upotrebu (što će se mnogima dogoditi), problem predstavlja eksploatacija i remont: univerzalni prostor za motor omogućio je da se ovaj avion oprema motorima dvaju različitih proizvođača: General Electric i Pratt &Whitney koji se ugrađuju po želji kupca. Ali, u praksi, motori nisu zamenjivi u radioničkim uslovima, što stvara dodatne probleme tehničkom osoblju.

Pošto problemi i nesreće nikada ne dolaze sami, postavlja se još jedno pitanje: ko će naučiti pilote da lete na ovom avionu, a tehničko i zemaljsko osoblje da ga održava? Nije čak ni problem da li će to uraditi Amerikanci (oni će uraditi sve za novac), već da li će ukrajinski specijalisti imati toliko vremena na raspolaganju? “Falkoni“ su naravno, sposobni da nanesu štetu ako je palica u rukama odlično obučenih i rutiniranih pilota. Amerikanci će svakako biti na dobitku, jer će mesto “poklonjenih“ aviona zauzeti novi avioni. Oni nemaju problema da naštampaju novac. Jasno je da se ovaj Lendliz znatno razlikuje od svog imenjaka iz 1941. godine i da je medijska buka oko njega glasnija od sumnji da će biti efikasna, upravo iz pomenutih razloga. Ukrajinci ne treba da se nadaju kako će uz pomoć lovaca čiji je zmaj star već gotovo četiri decenije ekspresnom obukom moći nešto bitno da promene.  Ovom prilikom nismo ni dotakli pitanje – da li će Ukrajina imati pilota i osoblja za ovu namenu.  

Sve ovo što je napisano za avione, važi (u manjoj meri i obimu) i za tenkove, pa i za druga borbena sredstva složenog koncepta koja se danas značajno oslanjaju na informatičku tehnologiju i uparivanje sa drugim sistemima. Dovoljno je setiti se primera naših tenkova M-84, one koji su Slovenci rešili da ustupe Ukrajini. U svoje vreme taj tenk imao je najnapredniji SUV na svetu, a glavni problem je bilo to što tenkisti često nisu znali da li je pogodak bio nameran ili slučajan. Potrebni su bili meseci obuke profesionalaca, školovanih starešina, da se njime ovlada. Kako će se osećati ukrajinski tenkisti kada uđu u “spejs šatl“ od tenka, kakav je “Abrams“? Vidimo da je tenk još uvek nezamenjiv na ratištu, ali da je vreme preživljavanja (ratnog veka) posade veoma malo i da se gubici mere stotinama i stotinama ovih skupih mašina. Ni “Abrams“ nije izuzetak, i on je proučen odlično od strane svojih protivnika. Ostaje da ga prouče i Ukrajinci i da se nadaju da će stići da ga upotrebe. Naravno, sve to može i kraće, i “na-vrat-na-nos“, ali na ratištu nema popravnog ispita.

Ostavite Vaš Komentar: