INVAZIJA U ZALIVU SVINJA – OPERACIJA “ZAPATA“

Predistorija invazije

 Nema izgubljenije bitke od one nezapočete

Ernesto “Če“ Gevara

Većina zemalja Centralne Amerike na ovaj ili onaj način pristala je na status “banana državica“ pod faktičkim protektoratom SAD. Kuba na to nije pristala, pa nije ni čudo što se našla na udaru. Operacija u zalivu Kočinos ( invasión de bahía de Cochinos), poznata i kao Invazija u Zalivu svinja (američki kodni naziv “Operacija Zapata“) bio je otvoren američki pokušaj da se oružjem izmeni društveni poredak na Kubi. Kad smo već kod toga, zaliv je dobio to čudno ime jer je dugo bio nenaseljen, pa su tusvoje stanište našle divlje svinje.

zaliv svinja
zaliv svinja

Posle neuspeha operacije Amerikanci su širom sveta pristupili hibridnom ratovanju, kombinujući sve moguće metode, ali i potežući oružje s različitom srećom i rezultatima. Akciju “opipavanja pulsa“ Kubanaca i njihovog moćnog zaštitnika SSSR, SAD su sprovele prvi put pod doktrinom “politika tuđim rukama“. Prospe se benzin, a onda se lako nađu ruke u koje se gurne kutija šibica. Možda najvažnija karakteristika ove operacije jeste izražena upravo u zahtevu Ajzenhauera da se “Amerikanci nigde ne pojavljuju“, već da budu logistička podrška za izvršenje planiranih ciljeva.

FIDEL SE OBRAĆA TRUPAMA
FIDEL SE OBRAĆA TRUPAMA

Amerikanci su odmah nakon Kubanske revolucije (prvog januara 1959.godine) počeli da prave planove kako da svrgnu revolucionarnu vladu. Vreme “medenog meseca“ ovih dveju zemalja, u proleće 1959. godine, vrlo brzo je prošlo i vlada SAD je uvidela da Kubanska revolucija nije bila akcija kratkog daha, te da neće moći da se vrate na ostrvo dok je Kastro tamo. Planovi su urađeni prilično brzo, improvizovano, zanemarujući mnogo činilaca. Plan je predstavljen američkom predsedniku Dvajtu Ajzenhaueru (Dwight Eisenhower) već 31. oktobra iste godine. U osnovi, bila je to ideja da se podrži kubanska opozicija, a da to spolja izgleda kao proizvod Kastrovih grešaka i neznanja.

U program koji je početkom januara 1960. godine predsedniku predstavio direktor CIA Alen Dales ( Allen Welsh Dulles) uključena je i diverzantska aktivnost ubačenih kubanskih emigranata. Glavni cilj bile su šećerane, jedan od temelja kubanske privrede. Ajzenhauer je predložio da se razvije još agresivniji plan. Na sastanku Saveta za nacionalnu bezbednost SAD (National Security Council) održanom 14. januara 1960. godine pomoćnik američkog državnog sekretara za politička pitanja Livingston Merčant(Livingston Tallmadge Merchant) izvestio je Stejt Department da “radi sa CIA na kubanskim problemima s ciljem ubrzanjem razvoja opozicije na Kubi, što bi dovelo na vlast novu vladu pogodnu američkim interesima“.

Planovi, planovi…I opet planovi.

Amerikanci nisu bili sigurni kako će se situacija razvijati jer je nepoznanica bilo više; od toga da su mnogi otvoreno sumnjali u borbene sposobnosti i kvalitet vrbovanih emigranata, preko situacije na samom terenu, do reakcije međunarodne javnosti i, što je još opasnije – moguće konfrontacije s članicama VU. Stoga je 17. marta Ajzenhauer u prvom planu kao glavni cilj postavio svrgavanje kubanske vlade, kroz četiri načelne faze:

  1. Ujedinjenje kubanske opozicije
  2. Aktiviranje broadcasting radio stanice sa ciljem emitovanja “sivih“ vesti na kratkim i dugim talasima, po ugledu na RIAS (Radio in the American Sector ) koji je u Evropi aktivno delovao prema zemljama VU.
  3. Jačanje obaveštajne i ilegalne, diverzantske mreže.
  4. Rad na formiranju paravojnih formacija u kampovima van Kube.

U suštini, to je bio plan koji je kombinovao gerilska dejstva sa psihološkim ratom. CIA je u Panami i Gvatemali počela da obučava 300 gerilaca. Na ostrvu Velika Sisna (Islas del Cisne), na kome su se nalazile američke navigacione i meteorološke stanice (ostrvo je tek 1971. godine vraćeno Hondurasu), počela je s radom 17. maja radio stanica u sklopu programa PBSuccess (pychological warfare and political action) koji je pokrenut još za vreme svrgavanja režima u Gvatemali 1954. godine, a predstavljao je skup psiholoških i neletalnih postupaka. U junu je CIA uspela da od 184 opozicione partije Kube (!!) sastavi jednu – Kubanski demokratski revolucionarni front (Cuban Democratic Revolutionary Front, na španskom govornom području poznat kao FRD – Frente Revolucionario Democrático) sa prvobitnim sedištem u Meksiku. Osamnaestog avgusta 1960. godine Ajzenhauer je za operaciju opredelio 13 miliona dolara i dozvolio je da se koriste resursi ministarstva odbrane SAD, pod uslovom da američki vojnici ne učestvuju neposredno u vojnim dejstvima.

PLAĆENICI U KAMPU CIA
PLAĆENICI U KAMPU CIA

Nije baš sve išlo po kancelarijskim planovima obaveštajne birokratije. CIA je brzo uvidela da gerilski rat neće moći da dostigne kritičnu masu i izazove ustanak, pa je stoga planiranje operacije poprimilo druga obeležja. Odustalo se od dugotrajnog gerilskog rata i krenulo sa idejom da se izvrši invazija. Operativne grupe kodno nazvane WH/4 koje je pripremao pukovnik marinaca Džon Houkins (John Hawkins) sastojale su se od 60 ljudi, a ukupan kontingent okupio je nešto više od 1.500 ljudi. Ostavljena je mogućnost da se u operaciju uključe i specijalne američke snage do one mere u kojoj neće biti diskreditovane niti zvanično upletene u dejstva. U oktobru 1960. godine  Amerikanci su pokušali “generalnu probu“ iskrcavanja i podrške, no ta operacija je u tišini propala. Obe strane su izvukle svoje zaključke. Reklo bi se da su u ovoj igri Kubanci razmišljali realnije i bolje. Uporna CIA predložila je u Beloj kući 29. novembra novi plan. Predsednik Ajzenhauer, vidno frustriran žilavošću Kastrovog delovanja, prihvatio je plan, i još jednom je insistirao da se “ruka Amerike ne vidi“. Stoga sa ovog sastanka nema nikakvih pisanih tragova, niti se predsednik posle toga mešao u detalje tajnih operacija, kako bi mogao da sačuva uverljivost u slučaju eventualnog poricanja umešanosti. Međutim, ni tada nije išlo glatko, pa je CIA četvrtog januara 1961. godine predstavila plan koji je bio realniji i promišljeniji nego što su to bili planovi koji su usledili – “Trinidad“ i “Zapata“. Redosled operacija bio je:

  • Desant 750 ljudi radi zauzimanja mostobrana na Kubi. Održavanje mostobrana podrazumevalo je punu podršku iz vazduha. To je značilo koristiti aerodrome na Floridi, što je isključivalo tajnost i privid nemešanja u akciju, pa je već ta prva stavka stavljena pod znak pitanja.
  • CIA je očekivala u toku nekoliko nedelja da ovaj mostobran bude ohrabrenje za sveopšti ustanak protiv Kastra. Za to vreme, mostobran je samo trebalo držati u datim pozicijama, bez namere da se proširi.
  • Ako ustanak ne uspe, na mostobran iskrcati privremenu vladu koju će priznati SAD i neke druge latinoameričke zemlje, pa bi ta vlada zatražila direktnu vojnu pomoć.
BMP 1 KOJI JE KUBA DOBILA PRVA NA SVETU
BMP 1 KOJI JE KUBA DOBILA PRVA NA SVETU

Međutim, Ajzenhauer je planirao upotrebu snaga isključivo kao podršku i one se nisu nalazile u službenim planovima invazije. Na sastancima Komiteta načelnika štabova nikada nisu razmatrani planovi CIA ili kvalitet priprema desanta. Kenedi, koji ga je nasledio 20. januara 1961. smesta je uključio vojsku u planiranje i na sastanku od 28. januara obelodanio svoje viđenje akcije. Vojska je verovala da u najgorem slučaju desant može da se povuče u planine, a u najboljem da pokrene rat velikih razmera. Diplomatija je bila realnija i opreznija, upozoravajući da ne postoje šanse za lak i brz ustanak i da će SAD morati da biraju između gubitka desantnih snaga, poteškoća u njihovom snabdevanju i direktne intervencije. Upravo to se dogodilo i u Vijetnamu, kao što znamo. Nedoumice oko planiranja su se nastavile i CIA 11. marta 1961. godine predlaže iskrcavanje u blizini grada Trinidad, odbijanje napada kubanske teritorijalne odbrane i stvaranje uslova za masovni ustanak. U slučaju neuspeha, invazionisti bi se povukli u planine i prešli na gerilski način ratovanja. Plan je prećutao odgovor na logično pitanje – kako će se invazionisti (i dalje sumnjivog sastava i kvaliteta, kao i na početku regrutovanja) probiti ka planinama, ali je zato nudio rešenje da se privremena vlada prebaci na mostobran odmah po njegovom uspostavljanju, kako bi mogla da pozove u pomoć američke snage. Kenedi je ovu ideju odbacio i zahtevao je da se isplanira skromnija operacija koja bi potpuno podsećala na isključivo kubanski sukob.

Planeri CIA su se dalje zapetljavali i predložili su 15. marta nove varijante:

  • Skromnija varijanta “Trinidada“ s noćnim desantom bez padobranaca i podrške avijacije.
  • Iskrcavanje na severoistočnom delu Kube.
  • Iskrcavanje u zalivu Kočinos (Zalivu svinja). Taj plan je načelno prihvaćen i preimenovan u operaciju “Zapata“.
Situacija u SAD

Moramo skrenuti pažnju na jedan važan momenat koji se previđa u analizi ove neuspele operacije, a to je situacija u samoj Americi. Operacija je trebalo da se zaokruži i izvede usred smene predsednika. Kenedi nije znao većinu detalja vezanih za operaciju, bez obzira što je s njom bio upoznat za vreme predizborne kampanje, dok se Ajzenhauer pravdao time što nijedan od tih planova nije do kraja osmišljen, počevši od glavnih ciljeva, preko broja učesnika odnosno obima operacije, do eksploatacije njenog uspeha ili ublažavanja posledica neuspeha. Novi predsednik je sam sebi vezao ruke predizbornom kampanjom u kojoj je optuživao Ajzenhauera da je priznavanjem nove kubanske vlade doveo crvenu napast na devedeset kilometara od američke obale. Pri tom njegovi ključni saradnici, Dalas i Bisel (Richard Mervin Bissell Jr, visoki funkcioner CIA koji je pokrenuo akciju izviđanja avionima U2 iznad Kube) nisu mu dali nikakve informacije, a on sam nije ni pitao. Tomas K. Man (Thomas Clifton Mann, diplomata specijalizovan za probleme Južne Amerike) trudio se da obavi kakvu-takvu primopedaju između dveju administracija. Šta je mogao da vidi? Kenedi je pokušavao da igrnoriše akciju, kao da će sama od sebe nestati, tražeći više meseci da razmisli o svemu.

M41 BULDOG US ARMY RAZOREN
M41 BULDOG US ARMY RAZOREN

CIA je na svoj način pritiskala i provlačila kroz medija očekivanje da plan od četvrtog januara 1961. godine dobije saglasnost predsednika u delu koji se tiče vazdušne podrške desantu. Stvarana je atmosfera, po rečima Roberta Kenedija, da se njegov brat predstavi “kako se uplašio i da ne želi da sprovede plan Ajzenhauera u koji su svi njegovi saradnici bili uvereni“. Sam Kenedi je smatrao boljim tokom događaja da se partizanska borba postepeno razvija; s čim se nije složlila CIA smatrajući da operacija ima veće šanse ako bude otvoreno podržana od predsednika.  Kenedi je sumnjao u taj plan i sve je činio da ga uspori. Tako je četvrtog aprila Kenedi izjavio da bi radije video jednu manju grupu od 200-250 ljudi s čim se CIA ponovo nije saglasila.

SAU 100 U MUZEJU
SAU 100 U MUZEJU

Pravljen je, najkraće rečeno, račun bez krčmara. Najveće rasprave izazivala je “Faza 2“ – šta raditi posle desanta? Ni u CIA nije bilo saglasja. Smatrali su da ukoliko desant može da opstane nekoliko dana, onda može i mesec, a za to vreme USAF može da kontroliše s neba situaciju, pa će se nešto dogoditi. Drugi su pak mislili da će kontrarevolucija izazvati i privući mlade avanturiste da krenu na Havanu, a sam Bisel je mislio da je verovatnija mogućnost igranja na kartu priznavanja privremene vlade od strane SAD ili Organizacije američkih država. Njegov kolega iz diplomatije Man nije bio takav optimista. Međutim, bio je lojalan činovnik i nije hteo da istupi iz operacije. Ipak, u vreme katastrofe on se zatekao poslom u Meksiku. Fundamentalna razlika bila je u pogledima predsednika i CIA. Dales i Bisel su smatrali da predsednik između dve mogućnosti – propasti operacije i direktne intervencije, treba da izabere otvoreno angažovanje SAD dok ne bude kasno. Kenedi im je nekoliko puta veoma jasno stavio do znanja da takvo naređenje neće izdati, stoga su mu stalno pod nos podmetali optimitički plan razvoja gerilske borbe u planinama.

Završne pripreme

Pripreme su tekle u potpunoj tajnosti, tako su bar mislili u CIA. Opšti rukovodilac operacije bio je Dales, direktor CIA. Odgovoran za realizaciju bio je general Ričard M. Bisel (zamenik direktora CIA za planiranje) koji je dobio veoma široka ovlašćenja. Vladina dejstva koordinirao je pomoćnik državnog sekretara SAD Vajting Viler ( Whiting Willauer, ambasador u Hondurasu i Kostriki), a neposredni rukovodilac projekta na terenu bio je unutar CIA  Jakob Esterlajn (Jacob Esterline, izvršni direktor za zapadnu hemisferu). Zadatak CIA bilo je da organizuje obuku Kubanaca koji su se nalazili u emigracionom statusu na teritoriji SAD i u nekim državama Latinske Amerike, i da im prilikom akcije dostavlja oružje i municiju.  S tim ciljem drugom polovinom marta 1960. godine u Majamiju je formirana operativna grupa od ljudi koji su znali odlično Kubu jer su svojevremeno tamo radili. Najpre je ta grupa sačinjavala deset ljudi. Prvog avgusta Vašington je, kao deo pritiska, Međuameričkom komitetu mira predstavio memorandum “Odgovornost kubanskog rukovodstva za povećanje međunarodne zategnutosti na Zapadnoj polulopti“

HOWKER SEA FURY
HOWKER SEA FURY

CIA je organizovala sedam kampova u zabačenim reonima na tihookeanskoj strani Gvatemale, a vlada im je dozvolila upotrebu aerodroma. To isto su učinile i vlasti Nikaragve, koje su na uslugu dale i luku. Uporedo s vojnim pripremama tekle su i političke pripreme, a na čelo “Demokratskog revolucionarnog fronta“ stao je Manuel A. Verona (Dr  Manuel Antonio de Verona). U novembru SAD vuku još jedan potez: pod izgovorom “zaštite Nikaragve i Gvatemale od mogućeg napada s Kube“ upućena je borbena grupa brodova koja je, kad dođe trenutak invazije, trebalo da bude podrška desantnoj operaciji.

SAU 100 ''SUČKA'' NA POLOŽAJU
SAU 100 “SUČKA“ NA POLOŽAJU

Zbog čega ovako iscrpno objašnjavanje i predstavljanje istorijata priprema invazije? Stoga da se uverimo da ne postoji tajna koja ne može da se otkrije, pogotovo ne takvog obima. Zahvaljujući odličnim vezama u emigraciji, ali i mreži KGB i GRU koja je obaveštavala Kubance, mnogo toga je isplivalo, pa su onda i Kubanci krenuli u protiv-pripremu. U novinama širom sveta počele su da izlaze fotografije i tekstovi o vojničkim kampovima, a poslednjeg dana te 1960. godine na zasedanju Generalne skupšine OUN, a zatim i četvrtog januara 1961. na zasedanju Saveta bezbednosti, ministar inostranih poslova Raul Kastro Roa upozorio je svetsku javnost na pripreme  za invaziju na Kubu. Amerikanci su, međutim, pokrenuli akciju i vrlo ju je teško bilo zaustaviti. U martu se formira privremena vlada čiji je zadatak, podsetimo se, da sa plaže na Kubi zatraži priznavanje i vojnu pomoć. U njoj su bili Hose Miro Kardona (José Miró Cardona, kratko vreme pre revolucije premijer Kube), pomenuti Verona i Manuel Rej (Manuel Ray Rivero, inžinjer, profesionalni političar). U međuvremenu, SAD publikuju “Belu knjigu“ s ciljem da još više ocrne vladu Kube, a četvrtog aprila konačno je utvrđen plan operacije koja je dobila ime “Zapata“.

Početak operacije

Brodovi s desantom zaplovili su ka Kubi pod zastavom Liberije, a noću su isključivali navigaciona i antikoliziona svetla. Ipak, ni tada nije sve išlo po planu, pa je operacija pomerena sa petog na 17. april 1961.godine. Pošto je mesto iskrcavanja kod luke Trinidada kompromitovano, izabrano je mesto nekih 100 milja (160 kilometara) zapadnije, u retko naseljenom reonu zaliva Kočinos. Istovremeno, u reonu Pinar-del-Rio (provincija Orijente, za vreme Španaca Novi Filipini) planirano je iskrcavanje 168 komandosa grupe Nino Dias kako bi se odvukla pažnja branilaca. Pre početka napada 16 bombardera B-26 trebalo je da polete iz baze Puerto Kabesas (Nikaragva) i bombarduju tri kubanska aerodroma, mesta koncentracije armijskih odreda, rezervoare goriva, šest trafo stanica i druge starteške objekte. Predviđena su tri talasa. Za to vreme, protivnici Kastra trebalo je da iznutra krenu sa antidržavnom propagandom, diverzijama i sabotažama. Kako svedoči komandant neposrednih izvršilaca, Kubanske brigade 2506 (Brigada Asalto 2506, paravojna formacija sa garnizonom u Gvatemali) potpukovnik CIA Frenk Bender je obećao podršku od strane OS SAD (“u slučaju potrebe, kao podrška vašoj brigadi priskočiće marinci“). Osmog aprila preko radija emitovano je saopštenje s pozivom zemljama Latinske Amerike da započnu oružanu borbu protiv Kastra. Dan kasnije spomenuta “Brigada 2506“ krenula je iz kampa u bazu “Tramplin“ u luci Puerto Kabesas radi ukrcavanja u brodove. Počelo je s nesrećom: desetog aprila prilikom obuke u korišćenju eksploziva C-4 poginuo je instruktor CIA Nils Beni Benson koji je kasnije sahranjen na groblju CIA (“Memorial Wall») u Lengliju.

Borbena dejstva

Aktivirana je peta kolona koja je od strane revolucionara dobila naziv Gusanos (crvi). Osamnaestog marta organi državne bezbednosti Kube pohapsili su 20 lidera “crva“, pa je peta kolona bila  obezglavljena. Dva dana kasnije pala je i diverzantska grupa od osam “crva“ koja se iskrcala na obali Pinar-del-Rio. Najznačajnija diverzantska akcija dogodila se 13. aprila kada je izazvan požar u najvećoj robnoj kući “Enkanto“ ( El Encanto -šarm) kada je stradao jedan čovek. Bio je to debakl na samom početku. Sutradan, 14. aprila U2 je otkrio mesta stajanki 15 od 24 borbena aviona kubanske avijacije. Ujutru, 15. aprila osam bombardera B-26 je bombardovalo tri aerodroma. Međutim, Kubanci su na dojučerašnjim mestima ostavili neispravne aparate i makete. Od 24 aviona Kube (15 B-26, šest Si Fjuri i tri T-33) uništena su samo dva po izveštajima s Kube, a tri prema podacima sovjetskih i američkih izvora. U američkom štabu su lakomisleno prihvatili izveštaje pilota da je RV Kube uništeno. Prilikom napada PVO Kube oštetila je dva aviona od kojih je jedan pao u more 50 kilometara severno od Kube (dva člana posade su poginula), a drugi je sleteo u bazu Ki-Vest (Key West) na Floridi i nije više učestvovao u operacijama. Treći bombarder prinudno je sleteo na međunarodni aerodrom Majami, jedan od najprometnjih na svetu! Pred radoznalim putnicima i sveprisutnim novinarima piloti su izjavili da su prebezi iz RV Kube, ali su vrlo brzo raskrinkani jer su cevi mitraljeza bile čiste. Ovaj incindent Kubanci su maksimalno eksploatisali u međunarodnim razmerama. Drugi talas je lično zaustavio Kenedi.

NA PLAŽI HIRON 17. APRILA
NA PLAŽI HIRON 17. APRILA

Konačno, u noći 15. na 16. april “odred posebne namene“ od 168 emigranata pod komandom Ihinio Diasa prebačne je na obalu Kube američkim brodom “Plaža“ pod kostarikanskom zastavom. Ova grupa trebalo je da u reonu provincije “Orijente“ odvuče pažnju obalske odbrane. Međutim, pred samo iskrcavanje videli su da je taj deo obale posednut i vratili su se neobavljenog posla. To je bilo dovoljan signal da vlada Kube smesta uputi u tu zonu ni manje ni više nego 12 pešadijskih bataljona. Prvi borbeni dan je tekao i u drugoj polovini dana na zbornom mestu “Zulu“(Rendezvous Point Zulu), 65 kilometara od obale Kube, flota “kubanskih ekspedicionih snaga“ spojila se sa udarnom grupom američkih brodova i krenula na zadatak u njihovoj pratnji. Pred početak desanta američki brodovi su se zaustavili. Udarna grupa se sastojala od dva razarača i dva nosača aviona “Eseks“ i “Bokser“ (na ovom drugom u borbenoj gotovosti nalazio se bataljon marinaca). Pored toga, u širi reon dejstava upućen je i nosač aviona “Šangri la“ (klase Eseks), sa pratećom grupom brodova. Flota “ekspedicionih kubanskih snaga“ imala je dva desantna broda (LCI «Blagar» и LCI «Barbara J») i pet transportnih brodova: “Hjuston“ (kodni naziv «Aguja»), “Rio Eskondido“ (kodni naziv Ballena), “Karibi’ (kodni naziv Sardina , “Atlantiko“ (kodni naziv«Tiburón») и “Lake Charles“. Na desantnim brodovima bilo je instalirano PA oruđe i postavljeni radari,  a na transportnim brodovima bilo je samo PA oruđe. 

T 34 MUZEJSKA POSTAVKA NA OTVORENOM
T 34 MUZEJSKA POSTAVKA NA OTVORENOM
Desant i borbe na “Plavoj plaži“

Desant Brigade 2506 iskrcan je u reonu Zaliva svinja na tri plaže: Velikoj plaži (kodni naziv Crvena plaža) gde je trebalo da ostanu drugi i peti pešadijski bataljon; Plaži Hiron ( Playa Girón – Plava plaža, nazvana po francuskom gusaru Žilberu Žironu) gde su se iskrcale osnovne snage – šesti pešadijski, četvrti tenkovki bataljon i divizion artiljerije; 25 kilometara prema istoku od plaže Hiron  trebalo je da se iskrca treći pešadijski bataljon.

DELOVI OBORENOG AMERIČKOG AVIONA
DELOVI OBORENOG AMERIČKOG AVIONA

Patrola od pet ljudi iz 339. bataljona Samoodbrane Kube odmah je uzbunila odred Narodne milicije od oko 100 ljudi koji su, pretrpevši gubitke, morali da se povuku. Već u 03.15 sati rukovodstvo Kube je reagovalo. Uvedeno je ratno stanje, obavljena opšta mobilizacija i prema reonima iskrcavanja pohrlili su odredi Narodne milicije iz reona Krusesa, Senfuegosa, Kolona, Akuada-de-Pasaherosa, Matansasa, Kadenasa i Hovelanosa, kao i regularni armijski ojačani bataljon sa 800 boraca. Situacija se zakomplikovala jer su najbliži delovi armije (pešadijski puk, tenkovski bataljon i artiljerijski bataljon) bili smešteni u garnizonima Santa Klare, stotinak kilometara severoistočno. U zoru su avioni RV Kube (dva T-33, dva B-26 i tri Si Fjuri) izvršili nekoliko udara po mostobranu. Bila su odmah potopljena dva transportna broda: “Hjuston“ na kome se nalazio pun sastav pešadijskog bataljona i “Rio Eskondido“ koji je prevozio veći deo municijske rezerve i teškog naoružanja za “Brigadu 2506“, kao i dve desantne barže. Prilikom ekslozije “Rio Eskondida“ uništeno je 145 tona municije i oko 3.700 litara goriva. U 11 sati dva preostala transportera povukla su se na otvoreno more.

SPOMENIK EMIGRANATA U MALOJ HAVANI, FLORIDA
SPOMENIK EMIGRANATA U MALOJ HAVANI, FLORIDA

Tog jutra, 17. aprila, oko  07.30 šest transportnih aviona (pet C-46 i jedan C-54) shodno planu “Soko“ desantirali su jedan vazdušno-desantni bataljon pomenute invanzionističke brigade (177 padobranaca) u reon San Blasa. Sredinom dana nastupanje invazionih snaga zaustavljeno je u direktnom sudaru sa snagama vlade Kube koje su koristile tenkove, artiljeriju i avijaciju. U toku tog okršaja uništen je jedan tenk T-34/85 i to je jedini uništeni tenk kubanske armije. Uveče je na neprijatelja ispaljeno preko 2.000 granata haubica 122 mm, s nevelikim efektom jer su se invazionsti već ukopali. 

Tokom sledećeg dana, 18. aprila, jedanaesti bataljon kubanske armije proterao je padobrance iz Soplilara i produžio na Kaho-Ramonu. Dvanaesti bataljon, uz sadejstvo tenkova, izbacio je protivnika sa Plaže Larga, a delovi kubanske armije i milicije nastupajući iz reona Kvadongi i Jaguarmasa došli su do San Blasa. Rezultat tog manevra bilo je opkoljavanje ekspedicionih trupa u trouglu Plaža Hiron, Kaha Ramona i San Blas, gde su one konačno zaustavljene. Amerikanci su, gledajući kako akcija propada, poslali nekoliko palubnih jurišnika A4D-2N sa nosača aviona “Eseks“ da preletima iznad Zaliva svinja ohrabre posustale i demoralisane intervencioniste. Te noći na improvizovanu pistu u reonu Plaže Hiron sleteo je jedan C-46 koji je doneo municiju, oružje i odneo nekoliko ranjenih. Ameikanci 19. aprila naređuju da se izvrši bombardovanje kubanskih položaja s pet aviona B-26. Pošto “piloti-crvi“ nisu hteli da lete sa četiri aviona poleteli su piloti poznate grupe Mad dog Flight (“Leteći besni psi“). Njih je trebalo da prate mlazni lovci sa “Eseksa“, no oni su se mimoišli i dva B-26 sa američkim posadama (piloti Nacionalne garde države Alabama) bila su oborena od strane PVO Kube. Nikaravanski diktator Somosa nudi da podigne šest lovaca P-51 “Mustang“, na kojima su već počeli da crtaju pruge za razlikovanje, ali Kenedi to odbija. Na zemlji, u tenkovskom boju T-34/85 uništili su dva tenka M-41“Buldog“. Predveče dva američka razarača USS Eaton (ratni kod Santiago) и USS Murray (ratni kod Tampico) prišli su obali da počnu evakuaciju desantnih snaga koje su suzbijene na samu plažu, ali su se posle nekoliko plotuna iz tenkova povukli na otvoreno more.

Svanuo je i 19. april. U 17.30 preostali pripadnici “brigade 2056“ predali su se, a ostali koji su se skrivali pohvatani su u sledećih pet dana. Do 22. aprila američki izviđački avioni izvršili su nekoliko letova u reonu zaliva kako bi  stekli uvid u konačnu situaciju. Plaže su bile puste. S njih je sklonjeno sve, kao da borbi nije ni bilo.

Kad se podvuče crta…
ZAVRŠNI KONTRANAPAD KUBАNACA
ZAVRŠNI KONTRANAPAD KUBАNACA

Na početku invazije odnos snaga je bio sledeći: invazionisti su raspolagali sa oko 1.500 boraca, 10 tenkova M-41, 20 oklopnih transportera M-8 i nepoznatim brojem artiljerijskih cevi. Branioci su na mostobran poslali sedam pešadijskih bataljona regularne vojske, nepoznat broj odreda teritorijalne odbrane (rezervista), 10 tenkova T-34/85, 10 teških tenkova JS-2M, 20 SAU-100 (“Sučka“) i nepoznat broj artiljerijskih cevi kojih su imali u premoćnom broju. Kada je utihnulo oružje prebrojani su sledeći gubici: “Brigada 2506“ imala je 114 poginulih i 1.202 zarobljenih, praktično čitav sastav. Devet zarobljenika je umrlo u toku transporta. Kubanci su zarobili pet tenkova M 41 “Voker Buldog“, 10 transportera, artiljerijska oruđa i veliki broj streljačkog oružja. Bolje rečeno, sve što je se iskcalo i istovarilo palo je u zarobljeništvo ili u plen. PVO Kube oborila je 12 aviona B-26 Inveider (Douglas Invader) i drugih tipova koji su pokrivali desant, uračunavajući i nekoliko posada s državljanima SAD. Sedam B-26 i jedan C-46 oborili su kubanski lovci bez sopstvenih gubitaka. Kubanci su imali 156 poginulih, oko 800 ranjenih, dva aviona izgubljena na zemlji, kao i jedan tenk T-34/85. Kubanska vlada procenila je štetu invazije na 53 miliona dolara. U aprilu 1962. godine održano je suđenje zarobljenim pripadnicima desantne jedinice. U decembru iste godine prebačeni su u SAD u zamenu za pošiljku lekova i hrane u iznosu od 53 miliona dolara koje je formalno prikupila dobrotvorna organizacija “Tractors for Freedom Committee“.

Šta je ko iz ovoga naučio?

Propast ove operacije izazvao je veliki odjek u svetu, ali i u SAD. U brojnim gradovima (Kairo, Džakarta, Rio de Žaneiro, Lima) organizovane su masovne demonstracije s pokušajem upada u diplomatske misije SAD. Na zasedanju OUN predstavnici 40 država osudili su napad i uručili vlastima SAD notu sa zahtevom da se smesta obustavi agresija. Na jednom naučnom skupu 1986. godine u SAD američki istoričari Hauard Zin (Howard Zinn), Viljem Eplman Vilijams (William Appleman Williams), Gabriel Kolko (Gabriel Morris Kolko ), Lojd Gadner (Lloyd C. Gardner ), Dejvid Horovic(David Joel Horowitz) i drugi, priznali su da je ta operacija bila akt agresije i direktno kršenje člana 18 ustava Organizacije američkih država koji je još 1948. godine potpisala i vlada SAD. Taj član propisuje da niko ne sme da se meša u unutrašnje poslove druge države-članice. Tekst ekspertskog zaključka u celosti je publikovan u časopisu “The Nation“. 

Predsednik Kenedi je 22. aprila 1961. godine, tri dana posle propasti operacije, naredio generalu Maksvelu Tejloru (Maxwell D. Taylor), državnom tužiocu Robertu F. Kenediju, admiralu Arliju Berku (Arleigh Albert Burke), glavnokomandujućem mornarice i direktoru CIA Alenu Dalasu da formiraju grupu koja će podneti izveštaj o rezultatima neuspeha operacije. General Tejlor je 13. jula podneo izveštaj specijalnoj komisiji. Razlozi poraza, prema sastavljačima izveštaja, bili su u nedostatku pravovremenog raspoređivanja, nemogućnosti da se uspe prikrivenim sredstvima, nedovoljnoj vazdušnoj podršci i nedovoljnoj logističkoj opremi “Brigade 2506“. Izveštaj je bio direktan šamar planerima CIA jer je ukazao upravo na one razloge koje su oružane snage i ranije označavale kao mogući razlog neuspeha plana. Konačno je svima bilo jasno kakve su bile razmere avanturističkog planiranja. 

IZLOŽBENA SALA U MUZEJU BITKE
IZLOŽBENA SALA U MUZEJU BITKE

Ali, to nije sve! Nigde nije postavljeno pitanje stvarne moći kubanskih oružanih snaga, i odakle im toliko teškog naoružanja, veštih pilota, tenkista, itd. Dokumenta s kojih je skinut pečat tajnosti svedoče čak sledeće: prema izveštaju Združenog komiteta načelnika štabova SAD, planirana je operacija “Nortvuds“ koja je trebalo da bude “popravni ispit“ i dokaz državama Srednje i Južne Amerike da se i dalje mogu uzdati u SAD. Ideje su bile raznovrsne, no nijedna nije makla dalje od zamisli jer je svima bilo jasno da sa Kubom (i njenim moćnim zaštnikom) neće moći da izađu na na ovaj način. Navedimo samo neke od tih ambicioznih, u suštini nerealnih, zamisli:

  • Diverzija unutar Gvantanama (paljenje aviona ili potapanje brodova, sa spiskom “poginulih“).
  • Potapanje broda s kubanskim emigrantima.
  • Napad avijacijom na neku susednu kubansku državu.
  • Obaranje putničkog aviona ili potapanje radiom upravljanog broda.  Radi uverljivosti koristiti “Sejbr 86“ i maskirati ga u “MiG-15“, ili imitirati obaranje nekog američkog aviona. 

U svim ovim slučajevima sinhronizovano okriviti kubansku vladu. Danas znamo kako se to završilo, no ovaj plan oslikava jedno vreme i stanje u samim SAD u kome su glavnu reč imali “jastrebovi“ i “lovci na veštice“. 

ZAROBLJENI INVAZIONISTI
ZAROBLJENI INVAZIONISTI
A za to vreme na Kubi…

Kubanci su leteli na krilima pobede u incidentu u kome, vojnički gledano, ekspedicione trupe nisu imale nikakvu šansu. To ih je ohrabrilo da otvore vrata sovjetskim ambicijama i usledila je Karibska kriza. U dokumentima s kojih je skinut pečat tajnosti 2001. godine u detalje su opisani svi postupci, žrtve i posledice, bez ulepšavanja i glorifikacije. Na samoj Plaži Hiron otvoren je muzej bitke u kome se nalazi unutrašnja muzejska postavka i eksponati teške tehnike na otvorenom. Svake godine svečano se obeležava 19. april kao dan Pobede. Sedamnaesti april, kada je oboren prvi avion, ustanovljen je kao dan RV i PVO, a 18. april je Dan tenkista. Savet ministara je jula 1961. godine ustanovio orden “Plaža Hiron“ koji je jedan od najviših državnih ordena, a 2001. godine puštena je jubilarna moneta  “La Victoria de Playa Giron“ , povodom 40. godišnjice bitke. Ona je u nominaciji vredela jedan peso. 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.