Avionski mitraljez Škas

Slušaj ovaj članak

Danas kada smo svi svedoci da vatreno oruzje prakticno doslo do kraja svoga razvoja, kao i da skoro sve »novo« sto se zadnjih decenija pojavljuje na trzistu vojnog oruzja su uglavnom modifikacije ili čak prosto redizajniranje i šminkanje uspesnih sistema starih oko 100 godina. Zvuci neverovatno, da su nekada, zarad nacionalnog ponosa, drzave i konstruktori ulagali velike napore u razvoj sopstvenih, originalnih konstrukcija.

Prvi model SKAS-a KM-33
Prvi model ŠKAS KM-33

Prica o ovom neobičnom oruzju počinje krajem dvadesetih godina prosloga veka, u tadasnjem SSSR-u. Staljin, zeleci da dokaze zapadu koliko je vojna industrija jedne komunisticke zemlje jaka i samostalna, naređuje svojim konstruktorima i inženjerima izradu projekata velikog niza različitog naoružanja.

Jedan od zahteva, bio je projekat avionskog mitraljeza, koji bi po svojim karakteristikama, naročito u brzini paljbe, bio superiorniji od svih do tada poznatih modela upotrebljivanih u vazduhoplovstvima evropskih država.

Konstruktorski tim, na celu sa Borisom Gabrielovičem Špitalnim i Inarhom Andrevičem Komaritskim, radio je nekoliko godina u potpunoj tajnosti na razvoju svoga mitraljeza.

Zahtevi koji su bili pred konstuktorima, nisu bili ni malo laki. Mitraljez je po projektu trebao da ima što veću brzinu paljbe, a da pri tom ostane dovoljno lak, kako ne bi kvario letne karakteristike tadasnjih aviona, koji su jos bili relativno nežne konstrukcije.

Razne varijante ŠKAS
Razne varijante ŠKAS-a

Automatiku mitraljeza zasnovali su na Berthier sistemu, koji je bio jednostavan i lak, dok je sistem punjenja, pražnjenja i svega ostalog , bio potpuno originalana konstrukcija.

Rezultat je bio prototip koji se pojavio 1932. godine. Imao je jednostavnu kodnu oznaku »Mitraljez 426« i teoretsku brzinu paljbe od cak 1800 metaka u minuti. Što je i za danasnje pojmove vrlo visoko. 

Prvi serijski, odnosno, predserijski model, jer je te 1933. godine izradjeno svega 365 komada, sa oznakom 7,62 mm ŠKAS KM-33. Što bi znacilo: „Špitalni-Komaritski-Aviacioni-Skorostrelni KM-33“ ili u slobodnom prevodu: „Brzometni Vazduhoplovni Špitalnoga i Komaritskog, Konstrukcija Modela 1933“. Proizvodio se se samo u fleksibilnoj varijanti, odnosno kao defanzivno oružje na višesednim avionima za zaštitu od lovaca.  

Naredni, nešto usavršeni model KM-35, pojavljuje se posle dve godine. Ovoga puta, proizvodi se i u fiksnoj varijanti, namenjenoj ugradnji u krilo aviona. Zatim, sledi model KM-36 fleksibini, a naredne godine i njegova sinhronizovana varijanta, namenjena  dejstvu kroz polje elise. Sinhronizovani model imao je dugu cev, nesto sporiju brzinu paljbe ali i vecu pocetnu brzinu zrna. 

Shkas-1941 za krilo
Shkas-1941 za krilo

Škas KM-36 postaje standardni model i njegova proizvodnja, uprkos komplikovanoj konstrukciji iz godine u godinu je polako rasla. Sa 3566 komada 1935. godine, modela KM-35, do 13005 primeraka modela KM-36, 1937. godine. Plan je bio da svi serijski avioni budu naoružani sa ŠKAS-om. Naime, kompletan mitraljez izrađivan je od kvalitetnog čelika, potpuno mašinskom obradom i tako reci – polu rucno. Sve to mu je donelo reputaciju vrlo pouzdanog oružja. Problemi koji su otklanjani u početku proizvodnje uglavnom su bili uzrokovani problemima sa povratnom oprugom, koja se usled velike brzine vatre često lomila. Rešenje je nađeno u tome sto su umesto do tada uobičajene jednostruke čelične zice, počele da se primenjuju opruge od dve ili tri medjusobno isprepletene žice, što je opruzi dalo mnogo veću otpornost prema lomu.

Prvo vatreno krstenje ŠKAS je imao iznad Španije zahvaćene građanskim ratom, a zatim i u ratu sa Finskom. Finalni model ŠKAS-a oznacen jednostavno Model 1941 dostigao je brzinu od čak 2000 metaka u minuti.

 Do pocetka II Svetskog rata bilo je proizvedeno oko 80.000  a do kraja rata ukupno je u svim varijantama, fleksibilnoj, sinhronizovanoj i krilnoj varijanti bilo izradjeno 151.492 komada.

ŠKAS
Škas – rasklopljen

I mada je vec u drugoj polovini rata ovaj mitraljez zastareo, jer avionski mitraljezi u pusčanom kalibru vise nisu bili dovoljno efikasni, upotrebljavan je svo vreme rata , pa čak i posle njega. Pojedine primerke, adaptirane za upotrebu u pešadijskim jedinicama, zarobljavali su Amerikanci i u Korejskom ratu. Njegova genijalna konstrukcija, nikoga nije ostavila ravnodušnim. Postoji priča, da su ruske jedinice, prilikom zauzimanja Berlina 1945. godine i borbe za rajhstag, u jednoj od kancelarija pronašle gomilu raznih trofeja. Posebno mesto u staklenoj vitrini zauzimao je ŠKAS. Pored njega, sa Hitlerovim potpisom, stajao je tekst u kome se nemačkim konstruktorima sugeriše da teže ka tome da konstruišu slično oružje.

Šta je to što je ovaj mitraljez činilo tako izuzetnim, ako izuzmemo njegov avangardni izgled?

Pre svega velika brzina paljbe. koja je iznosila 1800-2000 metaka u minuti. Pri svemu tome, Škas je važio za vrlo pouzdano oružje. Pored toga, imao je sve osobine koje jedan mitraljez, namenjen naoružanju vazduhoplova treba da ima – malu težinu i kompaktnost. Težina sinhronizovane varijante 11,1 kg. fleksibilne varijanta težila je 10,5 kg. a varijanta za avionsko krilo – svega 9,8 kg.

ŠKAS KM-36 fleksibilni
ShKAS KM-36 fleksibilni

Velika brzina kod avionskih mitraljeza je neophodna, budući da se meta vrlo kratko nalazi u nišanu, pa je potrebno u što kraćem vremenu ispaliti što više metaka i time povećati verovatnoću pogotka. Pri tome, zagrevanje cevi nije imalo velikog značaja, jer se dejstvovalo kratkim rafalima a strujanje hladnog vazduha, naročito na većim visinama, omogućavalo je dobro hlađenje.

Način na koji su konstruktori ŠKAS-a uspeli da postignu tako visoku brzinu paljbe, ogledao se u skraćivanju vremena potrebnog za uobičajen ciklus kod svakog automatskog oružja. Lagani zavarač, zabravljivao se jednostavno za donji deo sanduka, (slično Zbrojovki ili Brenu, čiji se zatvarač bravi za gornji deo sanduka ali gasni klip se nalazi ispod cevi, a kod ŠKAS-a je ovaj sklop obrnut) 

Ali ako je sistem automatike bio iole konvencionalan, sve ostalo je daleko od toga.

Sistem punjenja ŠKAS-a koristi tkz. »Veveričiji kavez« koji municiju iz metalnog člankastog redenika dovodi do zatvarača.

UBR
UBR

Naime, poslužilac puni oružje tako što pomerajući ručicu za punjenje uvede 7-8 metaka u »Veveričiji kavez«, pri tome obodi metaka ulaze u jedan helikoidni žleb na unutrašnjoj strani spoljneg doboša i postepeno se izvlače iz člankastog redenika. Prilikom paljbe, specijalni mehanizam, koji je u vezi sa rebrom na nosaču zatvarača, pomera »Veveričiji kavez« za 1/10 kruga i time postepeno dovodi municiju, oslobodjenu redenika  na donju stranu mitraljeza, pred zatvarač. Time se značajno uštedelo na vremenu potrebnom za te operacije u odnosu na konvencionalan način.

Ovako koncipirana konstrukcija nije ostavljala mesta za uobičajeno izbacivanje čaura. Rešenje je nadjeno u izbacivanju čure u dve etape. Kada je zatvarač posle opaljenja  krenuo u nazad, vukući praznu čauru, jedna poluga sa zubom, zarotirala bi za 90 stepeni i smaknula čauru sa glave zatvarača, ubacujući je u jedan žleb u unutrašnjosti sanduka. Prilikom ponovnog pokreta u napred, zatvarač je hvatao novi metak a jedan zub na nosaču zatvarača pogurao bi ispaljenu čauru iz žleba u sanduku i izbacio je u napred kroz otvor previdjen za to.

ŠKAS je projektovan za standardni metak 7,62 x 54 r, ali da bi se postigla  projektovana brzina, korišćen je specijalni metak koji je za oko 20% bio jači od  standardnog. Radi raspoznavanja na dance čaure ove municije utisnuto je ćirilično slovo „Š“ 

Uspeh sa ŠKAS-om podstakao je i ostale konstruktore da na osnovu njega, konstruišu još brže oružje. 

Ultra-ŠKAS
Ultra-ShKAS

Tako su konstruktori I. V. Savin i  A. K. Norov u periodu 1934 – 1936 godine konstruisali mitraljez oznake S.N. koji je pucao neverovatnih 2800-3000 metaka u minuti. Ne odolevši izazovu, konstruktori ŠKAS-a modifikuju njihovu konstrukciju u „ULTRA  ŠKAS“, sa kojim takodje dostižu brzinu paljbe od 2800 metaka u minuti.

I mada su oba oružja prošla testove i zvanično primljena u naoružanje, čak i upotrebljena u Sovjetsko-Finskom ratu 1939-40. godine, izradjena su u malom broju primeraka i na kraju povučena iz naoružanja. Ispostavilo se da nisu dovoljno pouzdana u eksploataciji. 

Jedan od ograničavajućih faktora za dalji razvoj ŠKAS-a, bio je njegov način punjenja koji je mogao da funkcioniše samo sa municijom čija čaura ima obod. Tako je pred II svetski rat, kada je uočeno da su za efikasno obaranje modernih aviona potrebni veći kalibri odlučeno da se na osnovu ŠKAS-a konstruiše mitraljez kalibra 12,7 mm a kasnije i top od 20 mm.- „ŠVAK“. Za oba oruđa, morala je da se konstruiše specijalna municija sa obodom na čauri.

Bez obzira na odredjene mane, mitraljez ŠKAS, zbog svega navedenog, u istoriji naružanja zauzima jedno od prvih mesta.

Prvi serijski, odnosno, predserijski model, jer je te 1933. godine izradjeno svega 365 komada, sa oznakom 7,62 mm ŠKAS KM-33. Što bi znacilo: „Špitalni-Komaritski-Aviacioni-Skorostrelni KM-33“ ili u slobodnom prevodu: „Brzometni Vazduhoplovni Špitalnoga i Komaritskog, Konstrukcija Modela 1933“. Proizvodio se se samo u fleksibilnoj varijanti, odnosno kao defanzivno oružje na višesednim avionima za zaštitu od lovaca.