KINA i USA

Slušaj ovaj članak

Koreni, smisao i cena rivalstva

Ko će vladati svetom? Najstarija ili najmlađa sila? Ko su danas najveći “svetski igrači“ i šta im je cilj; kako se to održava na “ostatak sveta“ i šta nas čeka u bliskoj i daljoj budućnosti? Na ova pitanja (ali i brojna potpitanja) pokušaćemo da odgovorimo u ovom tekstu. Ovoj temi posvećeni su brojni doktorati i studije, intervjui i panel-emisije. Odnosima dve vodeće ekonomije bave se specijalizovani instituti, a čitav svet pomno prati njihovu trku, trudeći se da ne bude samo posmatrač, već i aktivni učesnik. Mnogo puta smo videli kako prolaze države koje olako shvate neki istorijski, prelomni trenutak, ili se neodgovorno ponesu prema tokovima koje treba pratiti. Indusi kažu (podsetimo se te izreke): “Kad se svađaju slonovi, strada trava’‘. Kako biti nešto više od trave? Stoga će ovaj tekst biti samo skica za grupni portret Kine i SAD, početna ilustracija njihovih odnosa. Nadamo se da će ovakav tekst pobuditi pažnju naših čitalaca da sami istražuju brojna suparnička polja na kojima se svakog trenutka sučeljavaju ove dve zemlje – od vojnog, ekonomskog, pa do kulturnog i sportskog. Svi odgovori se nalaze, po običaju, u istoriji, ali i u našoj sposobnosti da je iskoristimo radi anticipacije budućih događaja. Od takvih kamičaka sastavljen je i ovaj kinesko-američki mozaik.

Prema suvoparnim geografskim podacima Kina je po svojoj površini četvrta država na svetu (ne uračunavajući sporne teritorije), a SAD su peta. Kada bismo zanemarili Antarktik, onda se one pomeraju za jedno mesto više, ali redosled ostaje isti. Stanovništvo, taj demografski fleksibilni podatak, govori nešto drugo: Kina ima 1.394.000.000 stanovnika i na prvom je mestu, dok SAD imaju manji ostatak do te milijarde – 327.000.000 ljudi i nalaze se na trećem mestu.

Put svile – od stazice do autostrade   

Kina je jedna od najstarijih i najnaprednijih svetskih civilizacija. Prvi znaci organizovane države pojavljuju se u XXI veku pre nove ere, pa od tada razvoj Kine pratimo kroz brojne dinastije, gotovo do naših dana (u istorijskim merilima). Izvanredni moreplovci, ratnici i trgovci, inovativni naučnici. Kada pogledate spisak najvažnijih izuma, uz većinu njih piše da su “po drugi put izmišljeni, posle pojave kineskih izuma“.

Ovoj zemlji pripada neoboriva slava za veliku četvorku izuma koji su kroz milenijume određivali pravce razvoja čovečanstva, a i danas su nezaobilazni: papir, kompas, barut i štamparstvo. Ako tome dodamo papirni novac, berzu i mnogo drugih pronalazaka proisteklih iz velike četvorke, slika će biti još bogatija. Tas na vagi, kako se to obično kaže, bila je svila, taj bezazleni, svetlucavi tekstil za koga treba mnogo toga da se razvije u jednoj državi, a koristi su mnogobrojne. Dugo su letele glave za pokušaj švercovanja svilene bube u ostale delove sveta. Tim legendarnim putem svile kretali su mnogi, a najuporniji su bili Rusi koji su svoju pravu ekspanziju i ostvarenje hegemonije  doživeli “Prodorom na jug“ u doba Petra Velikog, kada su dužim putem, preko Afganistana, stigli u Srednju Aziju, a zatim i na Pacifik, pa su tako čitavu severnu granicu Kine, zajedno s Mongolijom, neposredno imali na oku i držali pod kontrolom.

KINESKI NOSAČ AVIONA
KINESKI NOSAČ AVIONA

Tadašnje državnike i njihove narode želju za širenjem podsticala je potreba za preživljavanjem, pa se može razumeti što su ratovi za hranu i teritorije bili česti i nemilosrdni. Tako je i Kina imala kroz svoju istoriju mnogo ratova. Savremena istorija takođe beleži činjenicu da se Kinezi nisu ustezali da “opipaju puls“ Sovjetskom Savezu (zbir ratnih konflikata vezanih za Usuri, o čemu smo pisali), Indiji (u stalnoj borbi za primat nad praktično neupotrebljivim teritorijama Himalajske oblasti, ali uticaj na Indijski potkoninent), pa čak i Vijetnamu, koga je zdušno pomagala za vreme rata, o čemu ćemo posebno pisati.

ČETIRI AMERIČKA NOSAČA SA UDARNOM (PRATEĆOM) GRUPOM
ČETIRI AMERIČKA NOSAČA SA UDARNOM (PRATEĆOM) GRUPOM

Filosofija, kao najveći domet ljudske misli, Kini je dala neophodan zamajac u doktrini i znanju, onaj činilac koje su mnoge  evropske države ignorisale. Mudrost istoka i danas daje uzgon zemlji čiji je moto – “nije važno koje boje je mačka, već da li lovi miševe“.

Od Divljeg zapada do leta na Mesec

Mnogi svojataju otkriće Amerike. Bill Brysonje ovo pitanje odlično obradio u svom delu “Made in America“. Smatra se da su Kinezi (opet oni), čak hiljadu godina pre drugih otkrili i Severnu Ameriku, Australiju i Okeaniju, idući čak i do polova. Vikinzi se kunu (a imaju i dokaze) da su na to tle stupili mnogo pre Kolumba. On, precizno govoreći, nikada nije ni kročio na tle Severne Amerike, a do nje je dolazio triput. Čovek kome se pripisuje da je otkrio Novi Svet (tražeći put za Indiju, pa je tako i domoroce Amerike nazvao Indijancima i koga je španska kraljica otpustila iz službe kao nesposobnog moreplovca), umro je ubeđen da je došao do Indije. Mongoli, pak, tvrde da su preko Beringovog moreuza prešli na tle Severne Amerike i stigli do Ognjene Zemlje. Istina je da stanovnici zemalja duž Anda imaju mongolske crte lica.

KINEZI NA KOSMIČKOJ STANICI
KINEZI NA KOSMIČKOJ STANICI

Međutim, stvarni život Severnoj Americi udahnula je ni manje ni više Elizabeth I (1533-1603) i to, verovatno, nesvesno, kao kolateralnu posledicu! Svojom odlukom o enklosingu (enclosing), ukrupnjavaju poseda na račun sitnih zemljoradnika i crkve, značajan deo stanovništva ostavila je bez dovoljnih sredstava za život i počela je migracija. Za Englezima su krenuli Holanđani (Njujork se dugo zvao Novi Amsterdam), Nemci, Španci, Francuzi, Italijani i drugi. U knjizi “Black odyssey,: The story of the Negro in AmericaRoi Ottley-a detaljno se opisuju prvi koraci ka stvaranju najbogatije i najmoćnije zemlje sveta. Već 1562. godine ser John Hawkins (1532- 1595) organizuje trgovinu afričkim robljem, a 1607. godine u Istočnoj Virdžiniji Englezi osnivaju prvi grad – Džejmstaun (Jamestown). Suprotno uobičajenim shvatanjima da SAD nikada nisu ratovale na svojoj teritoriji, istorija kaže drugo: sedam surovih ratova vođeno je dok se nije formirala država kakvu danas znamo:

  • Ratovi s Indijancima (1622-1624).
  • Rat doseljenika protiv udruženih Francuza i Indijanaca (1754-1783).
  • Rat za nezavisnost (1775-1783).
  • Rat protiv Engleske (1812-1814).
  • Aneksija Teksasa i rat s Meksikom (1845).
  • Građanski rat Severa i Juga (1861-1865).
  • Rat sa Španijom za Kubu, Filipine i Havaje (1898).
  • Pored oružja, teritorije su sticane i kupovinom:
    • Kupovina Luizijane od Francuza (1803):
    • Kupovina Floride od Španaca (1819).
    • Kupovina Aljaske od Rusa (1867).

Polazeći od univerzalne i spasonosne formule – “Svi smo mi Amerikanci“, oni su podigli svoju zemlju za nešto manje od dva i po veka (od sticanja nezavisnosti); od Divljeg zapada stigli su na Mesec, pri čemu su dva velika svetska rata iskoristili na najbolji mogući način da ekonomski i vojno ojačaju, stvarajući posebnu vrstu neokolonijalizma. Tamo gde su Francuzi, Englezi, Belgijanci, Holanđani izlazili na vrata, a vraćali se kroz prozor, Amerikanci su ulazili šušteći novčanicama, ili otvarajući vrata nogom. Kad smo već kod novčanica, na prvim kovanicama pisalo je: “E pluribus unum“ (jedan za sve, tačnije, Out of many, one – iz mnoštva jedan). Mnogi ovu izreku pripisuju Sv. Augustinu, dok Bill Bryson u delu Made in America: An Informal History of the English Language in the United Statesnavodi kako je Kongres, samo mesec dana nakon završetka Deklaracije o nezavisnosti (avgusta 1776), našao vremena da bira moto za novu naciju i opredelio se za E pluribus unum – recept za salatu iz jedne rane Vergilijeve (Publius Vergilius Maro, 70 p.n.e-19 p.n.e) pesme! Ovaj napis pojavljuje se i danas, ali je prvenstvo ustupio izreci In God We Trust koju je američki Kongres zvanično usvojio 1956. godine.

Ako su se u početnim decenijama vodili idejom da prežive i steknu nezavisnost, današnje SAD vodi, većim delom, želja za sticanjem što većeg bogatstva i moći. 

Žuta opasnost

Kako je počeo rivalitet, a zatim animozitet, pa i otvorena mržnja prema Kinezima u SAD? Već sredinom devetnaestoga veka kineski imigranti, usled lošeg stanja u zemlji, pojavljuju se u SAD. Zbog svog jezika, navika, ishrane, pa i morala, drugi doseljenici nisu pokazali nikakvu solidarnost s njima, već su počeli da ih sistematski iskorišćavaju, zloupotrebljavaju, maltretiraju i mrze. Dolazilo je i do zabrana ulaska na teritoriju SAD. Dok su se političari i lokalno stanovništvo s podozrenjem i otvorenom mržnjom odnosili prema ljudima kojima je bila dovoljna šaka pirinča i voda da prežive dan, trgovci i industrijalci nisu bili gadljivi na njihove radne kvalitete, pa su ih angažovali u rudnicima, gradilištima, plantažama, a najviše na izgradnji kičme novootkrivenog prostranstva – železnice.

Tvorac sintagme The Yellow Peril (Žuta opasnost), bio je William F. Wu  koji je tako nazvao svoju knjigu u kojoj mešavinom religiozne i socijalne manipulacije poziva na spas SAD od Kineza, uzdajući se u Hrista. Formiraju se (uporedo sa Ku Klux Klan,  KKK) antikineske lige. One i danas postoje u različitim oblicima. Prema nekim podacima, u SAD ih ima preko 1.500. Međutim, poštujući zakone političke korektnosti i multietičnosti, te organizacije se bave propagandom američkih proizvoda i kulture (nešto u stilu “kupujmo domaće“) ne tangirajući direktno ili očigledno Kineze. U svakom slučaju, Kinezi su značajnim delom ugrađeni u temelje ove moćne države, uporedo s crncima (danas Afroamerikancima), Hispanoamerikancima, Evropljanima, Indijancima i svim drugim nacijama.

Kina i SAD danas

SAD ima najveću svetsku ekonomiju, a Kina je druga po veličini u tom segmentu. Međutim, Kina ima veći BDP, a zamah koji njena privreda ima izaziva mnoge nedoumice (da li će doći do pucanja tog balona, kako će izgledati eventualna recesija, da li će se Kina zaustaviti, i gde, itd). Ekonomisti simbiozu ove dve suprotstavljene države nazivaju Kinerika, smatrajući da je ta veza, isprepletanost interesa i kapitala, dovoljan garant da neće doći do kapitalnog, globalnog sukoba. Istorija nam je do sada mnogo puta dokazala da se dva trgovca uvek mnogo lakše dogovore nego dva političara. Kad već spominjemo istoriju, mora se reći da su odnosi ove dve zemlje bili relativno stabilni, uz povremena trvenja; sukoba nisu bili pošteđeni ni Britanci, Francuzi, Nemci, Japanci, itd. Svi su oni ratovali međusobno, pa evo ih danas kako sarađuju. Kina i SAD su se direktno i indirektno sukobile tokom Korejskog i Vijetnamskog rata. Ove dve države danas imaju zajedničke političke, ekonomske i bezbednosne interese, pre svega na planu sprečavanja zloupotrebe nuklearnog oružja i njegovog daljeg širenja. Pri tom Amerikanci, kao džoker, koriste s vremena na vreme priču o nerešenim problemima demokratije i ljudskih prava u Kini, znajući pri tom da se radi o potpuno drugačijem sociološkom i kulturološkom, pa i mentalnom sklopu od njihovog. Kina je drugi najveći strani kreditor SAD, posle Japana. Tu su i sporovi, a najveći je onaj u vezi s teritorijalnim pitanjem Južnog kineskog mora koje Kinezi smatraju svojim suverenim područjem. Amerikanci, pak, pravo kretanja kroz to more polažu na osnovu međunarodnog javnog prava i statusa međunarodnih voda.

DOLAR VS JUAN
DOLAR VS JUAN

SAD su postepeno širile svoj međunarodni uticaj, pre svega vodeći računa o svojim unutrašnjim interesima. Kada su stabilizovali državu, krenuli su u širenje na teritorijama na koje su do tada  pravo polagali Britanci, Španci, Francuzi pa i Holanđani. Ugovorom Wangxia od 3 jula 1844. godine SAD su bile saveznice Kini, pa je i tokom rata s Japanom (1941-1945) bilo tako. Međutim, uspostavljanjem komunističke vlasti u kontinentalnoj Kini, dolazi do zahlađenja koje kulminira u Korejskom ratu. Četvrt veka je trebalo Amerikancima da nekako prekinu tu “tišinu“, pa će predsednik Richard Milhous Nixon (1913-1994) biti upamćen ne samo po aferi Votergejt (Watergate scandal), već i po poseti Kini, 1972. godine. Od tada, svaki američki predsednik (osim Džimija Kartera) posećivao je Kinu. Do nove zategnutosti dolazi za vreme predsednika Barack Obame koji je načinio zaokret u svojoj politici prema Aziji. Uprkos tenzijama, naklonost kineskog stanovništva prema SAD iznosila je 51% u poslednjoj, 2016. Obaminoj godini, da bi za vreme Donalda Trumpa opala.

Kako na Kinu danas gledaju prosečni Amerikanci? Svega 22% povoljno percipira Kinu, dok preko 70%  ima o njoj negativno mišljenje. Čak četvrtina stanovništva SAD smatra da je Kina najveća pretnja njihovoj državi. To nije ostalo bez odjeka u Kini, tako da sada 61% Kineza ima izrazito negativan stav prema SAD. To je, kako rekosmo, kulminiralo za vreme Trampa, nakon kineske militarizacije Južnog kineskog mora i nekih (montiranih?) špijunskih afera kineskih državljana u SAD. Tramp je označio Kinu kao strateškog konkurenta i to je ugradio u Strategiju nacionalne bezbednosti 2017. godine. Pokrenuo je trgovinski rat protiv Kine, zabranio prodaju opreme kompaniji Hjuavej, pojačao vizna ograničenja za studente i naučnike iz Kine, i kineske nacionalnosti uopšte, odakle god dolazili. Pri tom je optužio Kinu da manipuliše kursom valute. Sve je to pratila nimalo diplomatska retorika. Na pomolu je bio novi Hladni rat.  Odnosi padaju na najnižu tačku prošle godine u maju, kada obe strane podstiču svoje saveznike da napadnu “onu drugu“ kao pokretača pandemije virusa kovid 19. Tako je Kina postala žarišna tačka u sprovođenju spoljne politike SAD.

DOLAR
DOLAR

S kakvim pozicijama i kreditom u odnose s Kinom ulazi administracijaJoseph Robinette Biden-a? Očigledno je da se ne menja šablon postupanja od ranije – optužiti protivnika, diskreditovati ga i onda pokušati da se takav efekat kapitalizuje. Ponovo se otvara pitanje Hong Konga (setimo se nekoliko demonstracija koje su očigledno bile orkestrirane), Tajvana, Ujgurskog genocida i – kineskog sajber rata (Cyberwarfare)! Kina je, poučena višemilenijumskim iskustvom, reagovala prisebno i bez prevelike pompe i galame. Usvojila je “diplomatiju vukova ratnika“ kako bi odbacila optužbe za kršenje ljudskih prava, smatrajući to mešanjem u unutrašnje stvari suverene zemlje. Spomenuli smo i Tajvan, jednu od neuralgičnih tačaka koje su svesno aktivirane i nisu jedine (setimo se osnivanja države Izrael, sukoba u Zapadnoj Sahari, politike na Balkanu, itd, itd). Prilikom normalizacije koju je započeo Nikson, posle niza pregovora (ping-pong diplomatije), prvog januara 1979. godine u Zajedničkom kominikeu SAD su priznale kineski stav da postoji samo jedna Kina i da je Tajvan deo Kine, dovodeći tako sebe u pat-poziciju. Peking je smesta prihvatio da će  SAD nastaviti s održavanjem komercijalnih, kulturnih i drugih nezavaničnih kontakata s narodom Tajvana, uzdajući se u strpljenje koje ih nije izdalo ni dok su čekali da istekne ugovor u vezi s Hong Kongom.

Zveckanje oružjem  

Danas i daleko slabije zemlje dižu glavu i pokazuju otpor prema hegemoniji SAD. Pri tom mislimo na incidentne, kratkotrajne sukobe, a ne na sukob Sudnjeg dana. Kada je o Kini reč, nikako ne treba zaboraviti da je ona nuklearna, pa i kosmička sila i da ima čime da se brani, ali i da napadne. Budžet za odbranu iznosi 216 milijardi dolara, što je 1,5% BDP. U prvoj borbenoj liniji nalazi se 2.333.000 ljudi, a u prvoj rezervi preko devet miliona. Kina poseduje 2.860 aviona, 67 podmornica i drugu najveću tenkovsku flotu, posle Ruske Federacije. Svi ovi brojevi su okvirni, jer mnogi analitičari ne uračunavaju u ukupan zbir i konzervirana oružja kao strateške rezerve. Što je najvažnije, Kina je napravila ogroman skok i brz napredak u programu modernizacije, razvijajući niz novih vojnih tehnologija koje bi mogle biti presudan faktor u nekom sukobu. Posebno se razvijaju balističke rakete, avioni pete i pete plus generacije, dronovi, ali i programi koji unapređuju ratove znanja i neletalna oružja.

F-35 NA STAJANCI
F-35 NA STAJANCI

SAD imaju najopremljeniju armadu na svetu i to košta, a iz tog kola se ne može lako izaći. Budžet za odbranu iznosi 601 milijardu dolara. To je 3,5% ukupnog BDP. Prva borbena linija angažuje 1.400.000 vojnika svih specijalnosti. Tenkova ima 8.848, aviona 13.892,  72 podmornice i deset aktivnih nosača aviona. Pored nosača aviona tu su i udarne grupe vrlo respektabilnog sastava. To je ujedno i njena najveća konvencionalna prednost. Tri četvrtine država ima manje aviona, nego samo jedan američki nosač, pri tom su to avioni najnovije generacije. Uprkos raznim vidovima smanjenja potrošnje i sekvestracija, SAD troše više novca na odbranu (i napad), nego sledećih devet zemalja zajedno. Kao poređenje, navedimo da je Indija, koja pravi svoj treći nosač aviona, druga po broju nosača aviona na svetu.

Ovim poređenjima nisu obuhvaćene balističke rakete jer ih nema ni svrhe porediti. Prve tri nuklearne sile sveta odavno imaju potencijala za dvostruko uništenje Zemljine kugle. Međutim, spomenimo da Kina prijavljuje 1.260 ICBM, dok SAD ne navode te podatke. Posebna stavka su sateliti, pošto su obe zemlje proglasile napad na satelite napadom na svoju teritoriju i smatraju to objavom rata. SAD imaju 1.897 satelita, od toga 212 vojnih, a Kina 412 satelita od koji je 41 vojni. Podatak je proveriv jer sve sile imaju uvid u lansiranje i orbite satelita.  

Pandemija kao oružje “mekog ratovanja“ i budućnost odnosa

Amerikanci smatraju da je Kina prikrila početnu epidemiju u Wuhan-u. Ona je izuzetno i sumnjivo dobro dočekala taj virus i najlakše izašla iz njega, sudeći prema američkim analitiračima. Ekonomija im je porasla za dva procenta i to je jedina velika privreda kojoj je to uspelo. To je jedan od argumenata pristalica teorija zavere da su Kinezi izmislili virus da bi ekonomski prosperirali. Šta se događalo u SAD za to vreme? Ne može se reći da je to oporavak, ali svakako se oseća napredak. Posebno je značajno što je država insistirala na vakcinisanju i u tome uspela. Trenutno je stopa smrtnosti na najnižem nivou od početka pandemije. Život se gotovo vratio u normalu, ako izuzmemo i dalje obavezno nošenje maski. Amerika je sada u mogućnosti da pomogne drugim državama stotinama miliona vakcina. Bajdenova administracija pokazala se daleko konvencionalnija, predvidljivija i fleksibilnija nego Trampova.

Kako dalje s ovakvim protivrečnostima?

Tramp je za sobom, kao trojanskog konja, ostavio podriveno nacionalno jedinstvo. Posledice Trampove trapavosti oseća danas Bajden. Potrebni su bili meseci planiranja da bi se obavio jedan virtuelni skup. Pri tom se treba setiti i tradicionalne američke politike da svetu šalje određene poruke na osnovu redosleda prijema stranih suverena. Kod Bajdena dve prve posete su bile iz Japana i Južne Koreje, neposrednih suseda Kine i njenih dugogodišnjih neprijatelja. Kada su se u martu u Enkoridžu (Anchorage) sastali zvaničnici Kine i SAD, bilo je dosta teških reči, dramatičnih obrta i podbadanja. Posledice Trampove politike Bajden neće moći tako lako da prevaziđe. Oko Trampa su se nalazili antikineski “jastrebovi“ Michael Mike Pompeo,  i Peter K. Navarro, a on sam je bio opsednut trgovinskom politikom, potencirajući demagošku tezu da Kina otima Americi radna mesta. Bajden je pak zainteresovan za pitanja ljudskih prava i promociji ideje o globalnom demokratskom savezu u svetu. Pri tom mu, kao kost u grlu, stoji Tajvan za koji se Amerika, kako smo već naveli, izasnila odavno da je deo Kine. Šta će se stvarno dogoditi? Znamo da Kinezi nisu prezali da provociraju SSSR u vreme kad su bili mnogo slabiji vojno. Nije im bilo strano da varniče s Indijom koja je takođe nuklearna sila, a očekuje se i da do 2030. pretekne Kinu u broju stanovnika. Da li ćemo jednog jutra čuti da su Kinezi izvršili invaziju na Tajvan, ili će naći drugi način da ga privole da se odrekne čankajšekovske prošlosti i štita Velikog brata, služeći se modelom Hong Konga, videćemo. Jedno je sigurno – SAD neće tako lako i brzo povući obarač kako su to radile u Iraku, Siriji, Somaliji, Afganistanu.

AMERIČKA VAZDUŠNA MOĆ
AMERIČKA VAZDUŠNA MOĆ

Pola veka posle Niksona nema više SSSR, a Ruska Federacija nije više strašilo za demokratiju kakvu promoviše zapadni svet. Ni SAD nisu u potpunosti pobedile i nisu više “svetski policajac“, pa ni ekonomski dominantne kakve su bile tada. Čitav preokret opet se vrti oko nezaobilazne Kine. Od najmnogoljudnijeg siromaha, od “kulturne revolucije“ i fantizma, oni danas bez ustezanja i blefiranja predstavljaju objektivan izazov u trci za globalnu nadmoć. Posle pola veka statiranja u kome Kina nije gubila vreme, već se razvijala, ona je sada ravnopravan rival na svim poljima, čak i u sportu. Rivalstvo ovih dveju sila definisaće iduće decenije. Na strani Kine je razvojna politika koju ona vodi u Indo-Pacifiku, Aziji i Africi gde mnoge zemlje imaju veću populaciju (čitaj: tržište) nego zapadni svet. SAD pokušavaju da kupe vreme okupljanjem zapadnih istomišljenika plašeći ih Kinom i njenom ekonomskom dominacijom, umotavajući to u oblande nacionalne bezbednosti i kršenja ljudskih prava. Pri tom im, kao kost u grlu, stoji više problema: stare države Evrope udružene u EU, kojima niko ne treba da objašnjava kako se uzimaju tuđi resursi;  koliko god moćna bila Amerika u svom nacionalnom biću i kolektivnom sećanju, odlično pamti ko ju je stvorio. Nekoliko demonstracija  pokazalo je da prasvest o precima i poreklu može lako da se podstakne i iskoristi. U mnogim velikim gradovima postoje pažljivo skriven antagonizam između nacionalnih grupa – Italijana, Iraca, Rusa…A onaj ko bude igrao na kartu rasističkog razdora, svakako će računati na (ne tako davno) vreme Malcolm-a X (1925-1965) i Martin Luther King -a  (1929-1968). 

Ovako gledano, reklo bi se da je Kina zamenila Rusiju (ili je bar potisnula Rusiju u lagodan, drugi plan) kao velikog neprijatelja SAD. Rusi mogu (ako hoće, a to je veliko pitanje) da sa Amerikom vode hakerske ratove u kojima nema pobednika, a ima mnogo štete. Sa svojom ekonomijom, okrenutoj energetici i unutrašnjim potrebama (hrana, voda, višenacionalnost, okruženost različitim državama na šestini Zemljine kugle), Rusija nije globalna pretnja…za razliku od Kine čija ekspanzija ne pokazuje znake posustajanja. U tom smislu, vredi se pozabaviti time dokle su ove dve zemlje stigle u svojoj polarizaciji. Amerikanci, po običaju, to vide kroz “jastebovsku politiku“ i tu preovladava njihova konzervativna struja. Ipak, i konzervativna i ona, fleksiblina koja rešenje traži u saradnji, saglasni su u jednom – da SAD moraju pojačati svoju diplomatsku igru i ukupne napore kako bi odgovorile ekonomskim i vojnim izazovima. Bajden vodi “anti-trampovsku“ politiku, ali je zadržao njegove tarife za Kinu. Amerika počinje da izručuje ogromne svote novca u ovaj rivalitet (323 milijarde dolara), težeći ka aktivnijem programu svoje vlade u odnosu na zadata iskušenja. Vuku se potezi koji su direktno izazvani konkurencijom s Kinom, a takvu trku SAD se odlično razumeju.

Vredi podsetiti da su naši stručnjaci iz vojnog vrha u specijalizovanim stručnim časopisima još devedesetih godina pokrenuli pitanje rivaliteta SAD i Kine. Razlog je bila jedna velika strateška štabska igra Pentagona. Tema: “Sukob SAD i Kine 2025 godine“. Jasno je da su planeri imali u vidu i zastrašivanje svojih poreskih obveznika, ali nisu mnogo promašili kada je godina u pitanju. Dolazi vreme  u kome će Kina biti nadmoćna ne samo u ljudstvu, već i u sredstvima, pa ovakva scenarija neće biti samo proizvod štabske mašte i pretpostavki.  

U svim scenarijima spomenute strateške igre rezultat je bio isti - pobeđivala je Kina. Na papiru razume se, omiljenom kineskom izumu.

Ostavite Vaš Komentar: