Posle završetka Drugog svetskog rata, američko vazduhoplovstvo nije bilo previše zainteresovano za razvoj mlaznog lovca za dejstvo u svim meteorološkim uslovima i noću. Pošto je SSSR 1947. godine svetu javno pokazao svoj novi strategijski bombarder Tupoljev Tu-4, koji je bio sposoban da ponese sovjetsku nuklearnu bombu i da sa njom napadne teritoriju SAD, stavovi o noćnom lovcu u SAD su se počeli menjati. Naime, pošto je projekat Curtiss XP-87 Blackhavk propao, američko vazduhoplovstvo je moralo da nađe alternativu. U martu 1948. godine, vazduhoplovstvo se obratilo kompaniji Lockheed s predlogom da se školski mlazni avion TF-80C (T-33) opremi sistemom za kontrolu vatre Hughes E-1. Sistem se sastojao od radara AN/APG-33 i nišana Sperry A-1C. Vazduhoplovstvu se žurilo te je od kompanije Lockheed zahtevano da prve serijske avione završe pre kraja 1949. godine. Lockheed je svom proizvodu dao fabričku oznaku Model 780. Pošto je utvrđeno da se u nos aviona TF-80C može ugraditi sistem Hughes E-1, razvoj novog lovca je tekao bez problema.
Formalno odobrenje za nastavak razvoja aviona vazduhoplovstvo je dalo u januaru 1949. godine, kad je avion i dobio oznaku F-94 Starfire. lako nije bilo problema sa smeštanjem radarske opreme u nos aviona, ubrzo se pokazalo da je dodatna masa previše za originalni turbomlazni motor Allison .133, te da će taj problem još biti veći kad se avion naoruža. Proračun je pokazivao da će zbog premalog potiska F-94 imati lošu brzinu penjanja i nisku maksimalnu brzinu, što baš i nije najbolje za lovac-presretač namenjen obaranju bombardera koji lete na velikim visinama. Kako je izmena motora značila neophodnu izmenu trupa i neizbežno odgađanje celog projekta, rešenje je pronađeno u ugradnji motora Allison J33-A-33 opremljenog sistemom za dopunsko sagorevanje. Novi je motor davao potisak od 19,5 kN u ,,suvom“ režimu rada i čak 26,6 kN s dopunskim sagorevanjem. Sistem za dopunsko sagorevanje ipak je tražio duži i širi repni deo trupa, što je dovelo do pomicanja težišta aviona prema repu. Međutim, masa sistema E-1 i radara APG-33 smeštenog u dužem nosu ponovno su doveli težište aviona u pravu poziciju. Prvobitno je za naoružanje određeno šest mitraljeza M-3 kalibra 12,7 mm, ali je kasnije, zbog ograničenog prostora, to smanjeno na četiri. Mitraljezi su postavljeni u donji deo nosa s ustima cevi neposredno iza radoma. Usisnici vazduha su redizajnirani i povećani, a povećane su i repne površine. Na žalost kapacitet rezervoara za gorivo smanjen je na samo 1020 litara. Kako bi se donekle povećao dolet na vrhove krila dodata su dva rezervoara kapaciteta 623,7 litara.
Početna letna ispitivanja pokazala su da se avionom lako upravlja, ali je zato bilo jako puno problema sa sistemom za dopunsko sagorevanje. U to vreme ti su sistemi bili nešto potpuno novo i još će proći neko vreme dok ih nisu uspeli usavršiti. Velikim naporima stručnjaka kompanija Allison i Lockheed ti su problemi na Allison J33-A-33 rešeni pre nego što je započeta serijska proizvodnja F-94.
U januaru 1949. godine vazduhoplovstvo je poručilo 109 aviona verzije F-94A. Pošto je SSSR u avgustu 1949. godine uspešno testirao svoju nuklearnu bombu, broj poručenih F-94A povećan je na 368 primeraka. Prvi F-94A predat je vazduhoplovstvu SAD u decembru 1949. godine. Već u maju 1950. godine, započeta je zamena lovaca North American F-82 novim lovcima F-94A.
Sledeća verzija koja je sledela bila je verzija F-94B sa sistemom Sperry Zero Reader koji je pilotu omogućavao sletanje pri jako slaboj vidljivosti. U odnosu na prethodnu verziju, F-94B je bio znatno pouzdaniji s manje problema sa motorom i elektronikom.
Najsavršenija verzija lovca Starfire bila je verzija F-94C. Kako bi avion mogao postići veću brzinu dobio je novo, tanje krilo. Dodate su mu i vazdušne kočnice i povećan kapacitet rezervoara za gorivo. Ugrađen je i bolji motor Pratt & Whitney J-48-P-5 sa sistemom za dopunsko sagorevanje. Ugrađen je i novi sistem za upravljanje vatrom Hughes E-5 s novim radarom AN/APG-40. Umesto mitraljeza M-3, F-94C je dobio 24 (u četiri grupe) nevođene rekete vazduh-vazduh Folding-Fin Aircraft Rockets (FFARf Rakete su smestili u nos aviona oko radoma radara APG-40. U povećane rezervoare za gorivo moglo se smestiti 5768,3 litre goriva.
Pred kraj 1951. godine dva F-94A su poslata u vazduhoplovnu bazu Suvon (Suwon) u Koreji, sa zadatkom da presreću severnokorejske avione koji su dejstvovali noću. Kasnije su u Južnu Koreju upućena dva skvadorona F-94B. Osnovni zadatak im je bio zaštita aerodroma baziranja. Tokom eskorta bombardera B-29 30. januara 1953. godine, jedan F-94B uspeo je da obori jedan severnokorejski lovac Lavočkin La-9. U sledeća tri meseca lovci Starfire uspeli su da obore još tri neprijateljska lovaca. Dvanaestog juna 1952. godine oboren je i prvi F-94B i to u sudaru sa severnokorejskim dvokrilcem Polikarpov Po-2. Poslednji F-94 iz operativne upotrebe američkog vazduhoplovstva su povučeni 1959. godine.
Svi avioni iz serije F-94 su bili samo popuna rupe u sistemu PVO SAD, do dolaska boljih lovaca. Bio je prvi mlazni lovac za dejstvo u svim meteorološkim uslovima i noću. Starfire je postao i prvi lovac za sve vremenske uslove koji je probio brzinu zvuka. To se dogodilo greškom, kad je pilot Herman Fiš Salmon (Herman Fish Salmon) svoj F-94C preveo u poniranje s visine od 15000 metara i pritom ,,zaboravio“ isključiti dopunsko sagorevanje.
- Proizvođač: Lockheed Aircraft Corporation.
- Namena: Jednomotomi mlazni lovački avion, dvosed.
- Verzije: YF-94 (prototip nastao na osnovu TF-80C, proizvedena dva primerka), F-94A(serijska verzija, proizvedeno 109 primeraka), YF-94B (usavršeni F-94A), F-94B (serijska verzija bazirana na prototipu YF-94B, proizvedeno 357 primeraka), YF-94C (prototip pogonjen motorom J-48, modifikovana dva F-94B), F-94C (serijska verzija bazirana na YF-94C, proizvedeno 387primeraka), EF-94C (test verzija namenjena za izviđanje), YF-94D (prototip jednosedne verzije F-94C, program otkazan), F-94D (serijska verzija bazirana na YF-94D, planirana proizvodnja 112primeraka, program otkazan), YF-97A (originalni dizajn na osnovu YF-94C), F-97A (originalan dizajn na osnovu F-94C).
- Pogonska grupa: Jedan turbo mlazni motor Pratt & Whitney J-48-P-5, potiska bez dopunskog sagorevanja 28,2 kN, a sa dopunskim sagorevanjem 38,8 kN. Kapacitet goriva u unutrašnjim rezervoarima 5768,3 litre.
- Dimenzije: Razmah krila 12,9 m; dužina 13,6 m; visina 4,5 m; površina krila 21,63 m2; m.pr.5764 kg; m.maks. 10970 kg.
- Karakteristike: Brzina – maksimalna na visini 1030 km/h. Brzina krstarenja na visini od10776 m 941 km/h. Brzina penjanja 40,5 m/s. Operativni vrhunac leta 15670 m. Taktički radijus dejstva 1300 km. Dolet 2050 km.
- Naoružanje: 24 ili 48 NRZ kalibra 70 mm FFAR.
- Razvoj: Prvi let prototipa 16. aprila 1949. godine. F-94A uveden u naoružanje maja 1950.godine, a F-94B aprila 1951. godine. Borbena premijera F-94B marta 1952. godine u Koreji.Proizvodnja završena maja 1954. godine, ukupno proizvedeno 855 primeraka. Povučen iz naoružanja USAF februara 1959. godine, a iz vazduhoplovstva nacionalne garde 1960. godine.
- Korisnik: SAD.