Sudbina podmornice P-911 — Tisa

Slušaj ovaj članak

Podmornice klase Una

Veliko interesovanje za restaurirani monitor Sava (ex Bodrog), posebno naših prijatelja sa FB grupe JRM, podstaklo nas je da se setimo i sudbine džepne podmornice P-911 Tisa.

No, podsetimo se, uz pomoć informacija sa foruma Paluba i Podmornicar, o kakvom plovilu je reč.

Početkom 70-tih godina XX veka, još u toku izgradnje podmornica tipa B-71 i B-72 (Heroj i Sava), razmatrala se mogućnost razvoja manjih podmornica, pogodnih za delovanje na području od oko dve trećine površine jadranskog pomorskog bojišta severno od spojnice ostrvo Molat – Ankona sa izobatama manjim od 150 metara. Kako su se duž obalnog pojasa uz nerazuđenu italijansku jadransku obalu, širine 10 do 20 nautičkim milja, sa dubinama manjim od dvadesetak metara, mogle koristiti samo manje diverzantske ronilice, pristupilo se planiranju izgradnje takvih plovila.

Materijalna sredstva utrošena na razvoj, gradnju, ispitivanja i upotrebu ovakvih plovila jako su opterećivala budžet tadašnje SFRJ, tako da se tražio što ekonomičniji pristup razvoju podmorničarske komponente flote.

U Brodarskom institutu u Zagrebu 1971. je napravljena studija sa predlozima rešenja diverzantskih plovnih sredstava. Na osnovu preliminarnih TTZ Uprave ratne mornarice (URM-SSNO), prve prethodne analize za malu torpedno-napadnu podmornicu tipa M-100 i malu diverzantsku podmornicu tipa M-40 izrađene su 1974. godine. Program realizacije za malu divezantsku podmornicu usvojen je nekoliko godina kasnije, jer je do 1978. težišni zadatak JRM bio projekat i gradnja podmornica tipa B-72.

Na čelu projekta bio je mornaričko-tehnički potpukovnik Davorin Kajić, dipl. ing brodogradnje. To je bio zahtevan zadatak, jerk od nas nije bilo iskustava u projektovanju sličnih objekata. Mala diverzantska podmornica P-901 Mališan je bila rashodovana nekih 25 godina ranije a da pre toga nisu stečena kako velika ekploataciona, tako ni projektna iskustva, jer je podmornica bila izgrađena za vreme II svetskog rata u Italiji.

Sva saznanja o sličnim projektnim rešenjima i borbenoj upotrebi diverzantskih podmornica od 1939 do 1945. bila su zabrinjavajuća, jer od preko hiljadu plovila, samo su neka u potpunosti izvršila zadatak; druge su potopljene još u fazi prilažavanja cilju ili nakon njegovog potapanja. Međutim, to ne umanjuje, nego još više ukazuje na vrednost uspeha samo nekoliko grupa dobro uvežbanih podvodnih diverzanata koji su u navedenom periodu uspeli da potope tri bojna broda, četiri krstarice i 300.000 brt tovarnog prostora transportnih brodova.
Nakon niza izmena projekata, rasprava zbog usvajanja optimalnih TTZ i traženja najboljih rešenja, u splitskom Brodogradilištu specijalnih objekata (BSO), između 1985. i 1989. godine izgrađena je grupa od šest malih diverzantskih podmornica dobrih taktičko tehničkih osobina. Inače, postojali su planovi i rešenja za usavršavanje postojećih ili izgradnju sedme diverzantske podmornice tipa R-3SE sa anaerobnim Stirling električnim pogonom, čija su idejna rešenja izrađena u zagrebačkom Brodarskom institutu.

U fazi izrade projektne dokumentacije, postavljeni su sledeći TTZ:

  1. Mogućnost manevra u plitkim vodama (10-15m).
  2. Daljina ronjenja od min 150 nautičkih miljs, brzinom od 4 čora, uz pražnjenje akumulatora od 80%.
  3. Dobri životni uslovi za autonomiju od 48 časova.
  4. Tačni i pouzdani osmatračko-navigacijski uredjaji.
  5. Radna dubina ronjenja od 90 metara.
  6. Maksimalna brzina u podvodnoj vožnji od 6-7 švprpva.
  7. Dobra upravljivost pri jako malim podvodnim brzinama (od svega 1čvor).
  8. Dobra manevarska svojstva (mogućnost manevra na skučenom prostoru).

Tako se 1980 godine došlo do projekta džepne podmornice klase Una, odnosno tipa 911. Po izgradnji 6 plovnih jedinica, pojavio se interes za njihovom kupovinom od strane Švedske, Indije i Severne Koreje.

Od malih (do 100 tona) diverzantskih podmornica očekivalo se da sigurno plove u plitkom moru, pri ušćima reka, u blizini zaštićenih luka i da pri tome zadrže potrebnu podvodnu plovnost u moru različite gustine, pri manevru polaganja mina ili pri izlasku ronilaca u podvodnoj plovidbi. Isto tako, očekivalo se da diverzantska podmornica bude izuzetno tiha, magnetno neutralna, sa što manjom siluetom, sa srazmerno velikom autonomnošću i daljinom podvodne plovidbe pri solidnoj brzini, naoružana torpedima i minama, te da se u njoj može smestiti i udobno boraviti nekoliko pari (parova) diverzanata sa aparatima i naoružanjem.

P-913 Zeta - Park of Military History Pivka
P-913 Zeta – Vojni Muzej u Pivki

Unutrašnji trup podmornica je bio u obliku cilindra od visokolegiranog čelika, a hidrodinamički oblik davali mu čelični limovi i obloga od poliestera ojačana staklenim vlaknima.

Petokraki propeler su pokretala dva elektromotora snage od po 91 kw (70 ks). Osnovni izvor energije bile su akumulatorske baterije teške 23,3 tone. Akumulator je omogućavao podmornici da brzinom od 8 km/h vozi 50 sati i pređe skoro 400 km bez izronjavanja. Maksimalna brzina pod vodom iznosila je 15 km/h

Pred podmornice klase Una bili su postavljeni sledeći zadaci:

  • ofanzivno miniranje polaganjem akustičnih indukcionih, na dnu ležećih mina ispred neprijateljskih luka i sidrišta, na njegovim plovnim rutama, na čvorištima dužobalskih komunikacija i na poprečnim komunikacijama;
  • prevoženje, ubacivanje i izvlačenje pomorskih diverzanata po čitavoj operacijskoj osnovici agresora (iz neposrednog okruženja) ili po privremeno zaposednutoj teritoriji;
  • kombinovano polaganje ofanzivnih minskih prepreka i ubacivanje pomorskih diverzanata;
  • jednostavnije taktičko-operativno izvidjanje za potrebe komande koja planira upotrebu pomorskih snaga;
  • tajni transport ljudstva i sredstava prema mogućnostima ukrcavanja, smeštaja i akcionog radijusa podmornice te,
  • specijalnu kurirsku službu i slične zadatke.
Do 1986. godine ukupno je izgradjeno 6 podmornica ovog tipa: 911 – Tisa, 912 – Una, 913 – Soča, 914 – Zeta, 915 – Vardar i, 916 – Kupa.

Sudbina podmornice P-911 – Tisa

Nakon raspada SFRJ, P-914 Soča, koja je ostala u Lori, prema projektima Brodarskog insituta je u splitskom brodogradilištu opremljena dizel-generatorom, čime joj je povećana energetska autonomnost. Zbog toga je čvrsti trup podmornice produžen za 1,4 metra, a istisnina na površini za oko 10 tona. Podmornica je pod novom oznakom P-01 i imenom Velebit porinuta 16 januara 1996 a  u sastavu HRM se nalazila od septembra 1996 do 2006, nakon čega, bar do 2018, nije rešeno koji i da li će je preuzeti neki od hrvatskih muzeja. 

Ostalih 5 podmornica je bilo u sastavu RM  SRJ a zatim RM Srbije i Crne Gore. Nakon raspada državne zajednice, podmornice su ostale u sastavu RM CG. Krajem 2006 godine sve podmornice su povučene iz upotrebe. Odlukom Vlade Crne gore, rešeno je da se jedna podmornica zadrži za muzej a ostale poklone bivšim republikama kao muzejski eksponati.

Ponudu je 2011 godine prva prihvatila Slovenija. Slovenci su preko udruženja bivših jugoslovenskih podmorničara sa sedištem u Ljubljani organizovali transport i obnovu male podmornice P-913 klase Una-Zeta koja je prebačena u Pivku i smještena u tamošnji Muzej vojaške zgodovine – bivšu kasarnu i park 14 oklopnog puka. Zeta je danas jedan od najpopularnijih i najposjećenijih eksponata u inače, vema bogatoj kolekciji vojnog muzeja u Pivki.

Podmornica P-912 Una je od 2013 godine zvanično muzejski eksponat u Zbirci pomorskog nasljeđa Porto Montenegra u Tivtu. Vlada Crne Gore je 6 oktobra 2016 usvojila informaciju će P-916 Kupa biti izložena u Podmorskom muzeju na otvorenom u Herceg Novom. Zagreb još nije prihvatio ponuđenu podmnornicu P-916 Kupa, jer bi to značilo da odustaje od zvanično proklamovanog stava da sve podmornice klase Una pripadaju Hrvatskoj.

Vlada Crne Gore je u 27 juna 2014 prihvatila predlog NVO Udruženje građana Podmorničar iz Beograda, da se rashodovana džepna podmornica P-911 Tisa ustupi na trajno korišćenje tom udruženju i Ministarstvu odbrane Republike Srbije. Predviđeno je da podmornica kao muzejski eksponat bude izložena u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.

Kako se podmornica duže vreme nalazila izvučena na obalu u krugu vojnog objekta Pristan na Luštici, predstojalo je organizovanje komplikovanog i skupog drumskog transporta do Beograda. Tek 2018 godine Tisa P-911 je trajektom Grbalj prebačena do Kamenara, utovarena na kamion i do 12. juna dovezena u Beograd. Podmornica je istovarena kod Ušća i – još uvek čeka da postane muzejski eksponat.

Ostavite Vaš Komentar: